Пише: др Иван Пајовић
Српска министарка енергетике Зорана Михајловић се недавно обратила видео-поруком учесницима осмог министарског састанка Саветодавног већа Јужног гасног коридора у Бакуу. Тада је подсетила да је 1. фебруара почела изградња гасне везе Бугарска—Србија уз подршку ЕУ и ЕИБ, тврдећи да ће гасовод бити спреман за рад 2023. и да ће се тада Србија повезати са другим гасоводима, тј. са другим испоручиоцима гаса.
„Јужни гасни коридор је важан за читав Западни Балкан пошто више рута и снабдевача доноси гасну стабилност”, рекла је Зорана Михајловић.
Шта је заправо Јужни гасни коридор?
То је очигледно амерички пројекат са циљем да тржишно конкурише руском извозу гаса, али и да се умањи руски геополитички утицај и велика руска зарада од извоза у ситуацији рекордних цена енергената. Питање испоруке гаса није само економско, већ је и геополитичко, и питање енергетске безбедности, али и питање сузбијање руског економског раста и буџетске стабилности утемељених искључиво на извозу енергената.
За оне земље које гас купују конкуренција је увек пожељна, али амерички природни гас је несразмерно скупљи од руског и тешко да може пореметити досадашњу руску тржишну позицију. Азербејџански гас би могао конкурисати руском уколико би се гасоводом довео до истих купаца и продавао по принципу конкуренције и дискриминације цена под политичким околностима. Те политичке околности би, очигледно, Азербејџану диктирала Америка.
Још 2012. године објављено је да би као резултат експанзије, Азербејџански гас могао да учествује са више од 7% на европском тржишту са тенденцијом раста. Процењује се да је до 2020. године експлоатација гаса у Азербејџану достигла 30 милијарди кубних метара, а да би до 2050. могла достићи 50 милијарди кубних метара. Овај капацитет производње управо би био експортно подржан Јужним гасним коридором и уједно би постао озбиљан конкурент руском извозу гаса.
Азербејџан је до 2007. године увозио руски гас, али се са активирањем налазишта Шах Дењиз ситуација променила. Процењене резерве овог налазишта су око 1,2 билиона кубних метара гаса, али Азербејџан има и друга богата налазишта: Умид, са резервама процењеним на око 200 милијарди кубних метара, Бабек, са око 400 милијарди и Абшерон, са око 340 милијарди кубних метара гаса.
Налазиште Шах Дењиз учинило је Азербејџан извозником гаса, па је та земља већ 2010. извезла скоро 7 милијарди кубика гаса у Турску, Грузију, Иран, а део од око једне милијарде кубика купио је Гаспром, без сумње са циљем препродаје на сопствена извозна тржишта.
Треба имати у виду да је експолоатација азербејџанског гаса јефтинија од руске експлоатације, те да он може бити продавана по нижој цени него што га продаје Газпром, а да се притом остварује већа добит. Такву процену дали су и руски стручњаци још пре десет година, упозоравајући на могућност азербејџанске конкуренције. Док је пре десет година Азербејџан имао потенцијал освајања европског тржишта од 6 до 7%, пројектом Јужни гасни коридор би могао остварити много већи удео и претворити се у озбиљног тржишног такмаца у односу на Русију.
Поставља се питање: каква је позиција Србије у ситуацији формирања неких нових тржишних околности?
Уколико Србија не би морала да учествује делом улагања у изградњи Јужног гасног коридора (што може бити наметнути спољнополитички услов од стране Запада), за њу би из економских и енергобезбедносних разлога било повољно да се на тај гасовод прикључи, јер би тада могла да бира цену купљеног гаса између два понуђача и била би безбеднија од могућег прекида испоруке руског гаса и из техничких, и из геополитичких разлога. Са друге стране, неизвесно је како би руска страна реаговала на овакво понашање Србије, будући да је познато како Русија гас користи не само као тржишну робу, већ и као облик политичког улога у свој утицај, па понекад и политичког притиска на одређене земље. Русија има обичај да „непослушним” земљама повећава цене гаса, а послушним, великим купцима и добрим платишама цену умањује. Са појавом азербејџанске конкуренције такав однос према извозу енергената озбиљно би почео да губи на значају. У новонасталим околностима остало би на појединачним земљама да се одлуче шта ће изабрати – политичку или тржишну трговину. Понеке од њих можда неће ни моћи да доносе суверене одлуке.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
