Пише: Др Иван Пајовић
Брзопотезно примање Украјине у НАТО алијансу које је било већ припремљено натерало је Русију да се томе одлучно успротиви, и дипломатским методом, а потом и војном силом. Јер, да је НАТО пакт усисао Украјину у свој састав, ракете кратког домета уперене на Москву, Петроград и остале виталне тачке Русије биле би постављене на само неколико стотина километара удаљености и на њихово дејство руска противракетна и противавионска одбрана не би могле ефикасно да реагују. РУСИЈИ БИ БИО СТАВЉЕН НОЖ ПОД ГРЛО. Зато је јасно стављено до знања: „Ко не буде слушао Лаврова, слушаће Шојгуа”.
Рат је ипак почео. Шта су главни разлози за то?
Први разлог је најочигледнији – пропаст руске дипломатије. Велико затезање односа између Русије с једне, и Украјине и Запада са друге стране започело је још новембра 2021. године. Тада су се чула прва саопштења да постоји могућност руског напада на Украјину, иако је Русија одбацивала такву могућност. Управо тада је почело значајно да расте руско војно присуство на граници са Украјином. Заједно са растом броја трупа, расли су и захтеви руске стране. Основни захтев био је испуњавање Минских споразума, захваљујући којима је Украјина могла повратити изгубљене територије Донбаса и Луганска, али би им морала дати посебан статус. Таква аутономија региона могла би поставити целу Украјину под контролу Русије, јер би Донбас и Луганск имали право вета на ма коју законодавну одлуку украјинске скупштине, а то би одсекло Украјину од Запада. На ове захтеве Украјина се у потпуности оглушила. Захтеви Русије према земљама Запада су били много већи, па су на Западу то назвали руским ултиматумом: да се дају гаранције земаља НАТО или САД да Украјина и Грузија никад неће бити примљене у НАТО пакт, а такође да се НАТО врати на статус из 1997. и повуче наоружање из земаља које су у њега ступиле после те године. Упркос разним форматима преговора међу разним земљама, Русија није постигла никакве резултате. Са Запада је стизала само ћутња. Руска дипломатија је нудила мир. Управо такав неуспех дипломатије натерао је Русију да предузме неке друге кораке.
Подстицај за рат био је и став Белорусије, као и њен геостратешки положај. Још пре почетка рата многи западни аналитичари разматрали су разне варијанте наступања руске армије, а у вези са тиме какво ће бити држање Белорусије у могућем конфликту, тј. да ли ће Руси напасти Украјину и са белоруске стране. Одговор је сада познат. То питање је било толико важно јер најефикаснији напад на Кијев, узимајући позицију града, могуће је извести управо из Белорусије, јер најближи руски град од Кијева, Новие Јурковичи, удаљен је око 250 километара. Пад Кијева и стратешки, и психолошки, и политички представља крај рата и крај Украјине као досадашњег облика државе.
Постоји мишљење да је рат започет и из разлога потпуног уклањања опозиције руској актуелној власти која се сматра ауторитарном. У Русији одавно постоје проблеми са изборима, слободом штампе, људским правима итд. Док су до 2019. године постојали неки независни медији, организације за заштиту људских права и некаква опозиција,већ 2021. године свега тога више нема. Мишљење мимо званичног је угушено, опозиционари су или похапшени, или су се разбежали, независни медији и невладине организације су забрањени или проглашени страним агентурама… У току рата ма каква опозициона мисао или деловање потпуно су незамисливи и недопустиви, што властима веома погодује.
За улазак у рат се окривљује и такозвана „историјска мисија Русије”, у шта су наводно убеђени председник Русије Владимир Путин и његово окружење. Пре почетка оружаног конфликта аналитичари су, разматрајући прагматизам и трошкове могућег рата Русије и Украјине, износили мишљење да разлога за такав конфликт нема. Ипак, 21. фебруара, када је Путин иступио са дугим говором о Украјини, Русији и њиховој заједничкој историји, постало је јасно да практична страна конфликта Путина много не интересује, већ искључиво геополитичка и историјска мисија.
Разлог за започињање рата је и вероватно очекивање да он неће дуго потрајати. План рата направљен је, очигледно, на веома кратак рок, тј. није се рачунало да ће војно ангажовање трајати превише. Већ 26. фебруар, два дана после почетка ратних операција, агенција РИА Новости је писала о паду Кијева и Украјине и о новом поретку који после тога настаје. Очигледно је руска страна очекивала победу у кратком року са минималним губицима, као што је то био случај са Кримом. Питање је да ли је Русија рачунала на озбиљнији отпор Украјинаца и на тако оштре санкције које су дошле са стране Запада.
Рат и даље траје и коначни епилог још није на видику. Није сасвим извесно ко ће бити ратни победник, ко ће бити поражен, ко ће од кризе и рата профитирати, а ко ће претрпети огромне економске штете. Оно што је сасвим извесно, свет после овог конфликта неће бити исти као што је био до сада.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
