Пише: Владимир Димитријевић

Иако већ постоји објашњење знака Z у борби Русије за денацификацију Украјине, ипак ( с обзиром каква се све тумачења дају у медијима ) вреди кренути кроз поп-културу и окултуру, па дати додатна објашњења. Наравно, схватимо ово као стилску вежбу, која не претендује на свезнајући увид многих „генијалних аналитичара“ који се понашају као да им Путин сваког дана, на уво, шапуће шта се дешава и шта намерава.
Z КАО ЗОРО 

Ко год је гледао филмове о великом осветнику Зороу сећа се његовог знака. Познати филмски критичар недељника „Печат“, Владислав Панов, пише:“Зоро (на шпанском – лисац), маскирани осветник чија је маска још једноставнија, и који је у популарној култури присутан још од 1919. Тада га је измислио амерички аутор јефтиних романа Џонстон МакКали. Зороа има на хиљаде, у стриповским, ТВ и филмским облицима, и неупоредиво је познатији од Маскираног осветника. Зоро пре свега помаже против војске, полиције, корумпиране администрације, штити незаштићене, и обично и исмејава власт.“

Рођен у Јужној Калифорнији крајем 18. века, Дијего де ла Вега је син шпанског официра, који је постао земљопоседник, и мајке Индијанке, из ратничког племена Шошона. Од оца се учи вештини мачевања и узгајању стоке, а од бабе по мајци, Беле Сове, учи индијанске вештине. Још као дете, видео је како људи који припадају раси његовог оца злостављају Индијанце, и решио да се не мири са неправдом.  Са шеснаест година, одлази на студије у Барселону. Шпанија је под окупацијом Наполеона, и Дијего се прикључује илегалној организацији La Justicia, која помаже обесправљенима и убогима. Затим се враћа у Калифорнију и наставља борбу за правду. 

О Зороу има и филмова и књига: маскирани осветник је, пре свега, шмекер, мушкарчина која се појављује изненада, удара где треба и нестаје. Он одузима дах лепим женама и сеје страх међу зликовцима. 

Владимир Путин, као, у датом тренутку, персонификација Русије, из перспективе популарне културе личи на једног „међународног“ Зороа. Тајанствен, у одбрани угњетених, отпадник од „светског поретка“ неправедних силника, напада нагло и изненеда. Шмекер. 

ОКУЛТНА ЗНАЧЕЊА СЛОВА  Z 

У окултизму, слово Z одговара хебрејском Zayin и означава оружје, мач, стрелу или жезал. Оружје је језик, мач је реч, а жезал је метод употребе речи. Језик треба научити како да правилно користи речи. Пошто Z значи муњу, оно је почетно слово имена Зевс. Ту је и облик змије која пузи, па симболизује окултну, змијску мудрост. У енглеском језику, читаном у кључу нумерологије, имамо: GOD = 7 + 15 + 4 = 26. Z је, веле нумеролози, 26. слово енгелског алфабета, и означава „Бога“. Ког бога? Окултисти тврде – египатског бога зла, Сета, који је убио Озириса и раскомадао га. 

Откуд нам ово тумачење слова Z? Потписник ових редова је православац, окултизам сматра туђим хришћанском учењу и не приступа свету из перспективе езотеријских заблуда. Ипак, и „окултурно“ становиште треба размотрити. 
Дешава се, наиме, да се у озбиљним историјским околностима, поред редовних, уобичајених значења, појаве и она друга, необична, тумачења извесних знамења. 

Окултура има своје знакове и законе. Тако је слово V, Victoria,  за непосвећене својевремено значило победу, али је тај знак, који је, са све томпусом у устима, кажипрстом и средњим прстом показивао Винстон Черчил, смислио тајни агент британске обавештајне службе, најпознатији црни маг 20. века, Алистер Кроули, и имао је, за „посвећенике“ значење – хм, извесних рогова...Знамо чијих рогова. Кад се види какве су све последице Другог светског рата биле у Европи и свету, ствар постане јаснија. 

Било како било, има Руса који сматрају да је страно слово Z непотребно руској војсци. 

РАЗМИШЉАЊА РУСКОГ ЈЕЗИКОСЛОВЦА 

Пошто реч има материјалну силу, а Русија је једина велика земља која нема државне установе који се баве језичком политиком, нити специјалисте у тој области, последице су јасне: Русија трпи и материјалне и духовне губитке; водити рат на Украјини под словом Z, кога нема у руској азбуци, грешка је. Тако сматра Вадим Рибин, аутор књиге „Државни језик као оруђе власти“ и „Борба за језик“: „Један од најважнијих циљева украјинског похода наше војске је да, после власти нациста, привучемо становништво области које ослобађамо на нашу страну. Али кад виде оклопна возила с туђим словом на куполи Украјинци ће подсвесно осећати да им не стижу своји, него туђини. И наши војници ће, кад виде слово Z, подсвесно стећи утисак да то није наша, него туђа, „специјална операција“, јер су речи „специјална“ и „операција“ такође стране, позајмљенице. Наши преци су ратовали „за Родину“. Сада се, кажу, ратује за „денацификацију и демилитаризацију“. Такве речи не подижу, не надахњују на борбу. Становништво Украјине неће баш најсрдачније прихватити наше настојање да их „денацификујемо и демилтаризујемо“. Циљеви похода који се објављују народу морају имати руске речи. На пример, „умирење Украјине“, „искорењивање нацизма“, „разбандеризовање“, „победу над смутњом“. 

Јер ови сукоби изазивају смутњу на Украјини. Умови Украјинаца су смућени нацизмом. Реч „смутња“ је умесна, она садашњи поход руске армије чини сличним Другом походу Мињина и Пожарског 1612 ( у борби против пољских завојевача, нап. В.Д. )  Речи „нацизам“ и „нациста“ су такође сасвим умесне. Оне су кратке, жестоко негативне, туђег су порекла и зато се „нациста“ доживљава као туђин.“

Вадим Рибин зато каже да на руским оклопним возилима у походу против нацистичке смутње на Украјини треба да стоје слова којих нема у латинској абецеди – П (Покој ), Л ( Људи ), Ж ( Живете ). „Специјалну операцију“, истиче он, треба назвати „походом“, са придевом „војни“, „миротворачки“, итд. Циљеви похода морају бити именовани руским речима. После победе, Русија мора почети нову језичку политику, независну од наметнутних англосаксонских модела. 

Без победе у области језика и културе, ниједна победа не може бити трајна. 

ШТА САМ ПИСАО ПРЕ ЈЕДНЕ ДЕЦЕНИЈЕ? 

Ипак, слово З, ћирилицом, за мене, данас и овде, има једно непорециво српско значење. То је почетно слово презимена Миодрага Зарковића, у овом тренутку најсмелијег и најчаснијег српског новинара. 

Сад већ далеке 2012. године, када су Зарковића, као новинара „Печата“, нападали другосрбијанци, писао сам, и објавио у књизи „Србовање и србофобија“:“Који су први објективни новинари у историји домаће журналистике? Наравно, два врана гаврана из песме „Бој на Мишару“, који Кулиновој љуби, пре извештаја с бољног поља, саопштавају:“Ради бисмо добре казат` гласе,/ не можемо но каконо јесте“. И онда иде прича о турском поразу и смрти Кулин капетана. 
Али данас, двеста година после слома Првог српског устанка, кад се Турци, на велика врата,а уз помоћ својих америчких пријатеља, враћају у Србију, главни јунак те епохе, у којој су Срби мислили да су почели да се ослобађају, постаје управо Кулин капетан. Зато што је био  cool и зато што је био in. А врани гавранови морају, зарад парчета меса, да сарађују у таблоидима./.../И не могу више да буду објективни, не могу да гракћу „каконо јесте“... А камоли да поентирају свој десетерачки извештај са „Рани сина пак шаљи на војску,/Србија се умирит` не може“ То је „грактај мржње“, зар не?... Тако српско новинарство настаје у мутним водама транзиције, преласка жедних преко воде. А ко покуша другачије, попут „Печата“ и Миодрага Зарковића, добија по прстима. Јер, „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест`“…

Међутим, прави српски новинар никад се не предаје, угледајући се на Јоакима Вујића, аутора првог нашег интервјуа. Био је то разговор са Синђелијом Ристовић, мајком светог мученика трнавског, игумана Пајсија, који је, због учешћа у Хаџи Продановој буни, скупа са својим братом Митром, 1814.набијен на колац крај Стамбол капије. Он је био игуман младог ђакона Авакума, коме су Турци нудили да се потурчи (јер „Турска нема алтернативу“) и спасе живот. А он им, онако млад и леп, каже: “Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“. Јер је иза ње вечни живот. Дакле, у првом српском интервјуу, мајка игумана Пајсија прича Јоакиму Вујићу како је њен син био набијен на колац, и како је она три дана пролазила поред њега у мукама, док свети мученик није издахнуо. Овакав почетак српског истраживачког новинарства заиста обавезује. То зна и Зарковић, Београђанин који одлично поима где је била Стамбол капија пре но што је на њеном месту подигнут споменик књазу слободне Србије, Михаилу.

Нема Флаша Гордона без доктора Заркова, као што би и „Печат“ био сиромашнији без Зарковића, неформалног доктора слободног новинарства, човека који није пуко пискаралао, него аутентичан аналитичар и искрени посвећеник слободне речи. Колико смо се пута до сада одушевљали његовим извештајима са лица места (рецимо, са крваве геј параде 2010, када је описао  миран поход православних Срба према кордонима заштићеној екипи на чијем челу су стајали министар Чиплић и холандски педофил Ван Дален, док им је изнад главе била парола „Смрт држави“). Међу тим Србима, био је и Зарковић, који нас је упутио у саму срж „покрета за људска права ЛГБТ заједнице“: то је антихришћанство, што се показало и богохулном изложбом 2012. године. Или, кад после инсајдерских пљувачина  на Б92, Зарковић оде на Косово и Метохију, и подсети нас да тамо живе наша браћа и сестре, а не лопови и убице. Или кад ради интервјуе са необичним, али изванредним људима, који показују да је Србија вечна док су јој деца верна. Да и не говоримо о његовим врхунским ТВ коментарима, пуним луцидних запажања и пенушаво духовитим, које, док читамо, одмарамо ум од медијске кретенизације којој нас стално излажу./.../

Борба за слободу ће се водити и даље. А кад Права Србија победи Другу Србију, другосрбијанци ће бити сурово кажњени: у ТВ студијима ће, једно преко пута другог, седети, рецимо, Дубравка Стојановић и Василије Крестић, Соња Бисерко и Коста Чавошки, Миљенко Дерета и Срђа Трифковић, Динко Грухоњић и Миодраг Зарковић, итд. Дијалоге ће водити непристрасни водитељи, а сваки учесник ће, за сваку реплику, имати по пет минута, одређених на шаховском сату, као у правој партији шаха. И тако ће Друга Србија показати сву своју интелектуалну беду и јад. То је најсуровија казна којом ће бити кажњени у Слободној Србији, о којој сањамо не само Зарковић и ја, него и милиони понижених и потлачених Срба, које гурају у НАТО и ЕУ као на кланицу. Востани, Сербие! Давно си заспала!“

Нисам се преварио кад сам хвалио Зарковића. Овај јунак међу нашим новинарима наставио је путем слободе.

КОЛИКО НАМ ЗНАЧИ МИОДРАГ ЗАРКОВИЋ? 

У доба свеопште лажи и нитковлука, људи попут Миодрага Зарковића су величанствени сведоци да је истина, и даље, могућа и пожељна, и да се без ње не може живети. Његова слика рата је потресна у својој једноставности: иако воли Русију и Русе, иако свим срцем стоји на страни ослобођења Украјине од нациста, иако сведочи о злу западних крволока маскираних у хуманитарце, Зарковић нам, аутентично, каже оно о чему пева наша епика:“Тешко земљи којом прође војска“. Ми гледамо слике које нас потресају као оне са почетка деведесетих, када се распадала СФРЈ, и када су мирни градови горели у пламену. Рушевине Волновахе подсећају нас на рањене, а необновљене, куће које се и данас виде кад се пређе Дрина. Осећамо бол људи који су, одједном, из својих скромних живота улетели у бездан уништења, јер модерна ратна техника служи, више него икад у историји, развијању језног осећања да ништавило гледа у нас. Техника је свепрождирући Киклоп, а Зарковић иде и бележи трагове живота који се скривао у подрумима и бежао од метака, да би сада, после свега, изашао на сунце, збуњено жмиркајући и надајући се бољем. 

На своме месту, у свом времену, са панциром и без панцира, у ауту човека који вози из Санкт Петербурга да би, у Волновахи, срео најмилије, и који, са ожиљком у души, пролази поред срушене школе где је, као дете, учио; на лицу места кад на Доњецк падне страшна бомба, и кад трчи да нам јави шта је тамо заиста било; по киши и времишту сваке врсте, спреман да до нас донесе аутентични глас рата од кога зависи судбина света ( аутентичан је његов глас, јер је глас обичног човека са Украјине, а не идеолога ове или оне идеологије ), Зарковић је жива истина новинарства које није постало ПРЕСтитуција, него, као некад Јоаким Вујић, хоће да нас подсети каква је цена слободе. 

Гледам Зарковића, и кажем – то смо ми ( не да бих отимао његове, неизмерне, заслуге у извештавању са лица места, него да бих казао да је он глас свих Срба који не желе да се гуше у лажи ). Гледам Зарковића, и видим Русију и Украјину у тражењу себе, после толиких страшних деценија када су комунизам и Запад спуштали крв на очи једном делу несрећних Украјинаца, који су заборавили да „ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“. Гледам Зарковића, који каже „Неће ово скоро“, и тиме нас чини трезвеним, да се не бисмо заносили као 1941, када су партизани тврдили да ће Стаљин за три месеца бити у Берлину, и придобијали русофилска, али неука, српска села у Босни причом да се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком. Тежак је ово рат, руска војска напредује колико јој морал дозвољава, напредује колико може да не би страдали цивили...“Неће ово скоро“. Али хоће, јер мора. Ако не победи, Русија ће бити уништена, а с њом ћемом бити уништени и сви ми, православни, и човечанство ће пасти под власт антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. 

А Зарковић, као прави витез, на фронту, са панциром или без панцира, али са истином и  христољубљом као штитом, иде од тачке до тачке, и говори нам како је тамо заиста.  
Зато њему, том часном српском З нашег новинарства, посвећујем овај чланак. На многаја љета, брате Миодраже! 

Књигу Владимира Димитријевића „Ни дана без срама/ Чудновате згоде шегрта Вучића“ можете бесплатно преузети ОВДЕ.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Извор: Правда