Пише: Владимир Димитријевић

ЉУДИ ГУБЕ СМИСАО ЖИВОТА: КАКО ИМ ПОМОЋИ 

Причао сам са једним свештеником, озбиљним човеком у најбољим годинама. Каже – пре месечак дана, у Чачку, у граду у коме живим, било је, у току једне седмице, пет самоубистава и један покушај самоубиства. Сложили смо се да је у питању последица тешке чамотиње која је на наш народ пала због свега што се дешава, а нарочито због коронократије, када је ко зна колико несрећника пало у очај због страха од болести. Дисање је праоснова живота, и ако човек поверује да удише смрт, јер је у сваком даху потенцијално присутан смртоносни вирус, онда је хаос у души на помолу. Нарочито је тешко слабијима и осетљивима. 

Каже ми тај свештеник да је много људи под лековима, нарочито лаковима против депресије. Који их пију,  углавном бивају умртвљени, полузомбији који на једвите јаде функционишу. Лече их, вели свештеник, сеансама у којима их уверавају да је за све крива њихова прошлост ( знате оно – трауме из детињства, отац, мајка, брат, сестра ) или им нуде да се „самохипнотишу“: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем“. Свако треба да постане барон Минхаузен који себе, држећи се за косу, чупа из живог блата. А то је немогуће: слаб човек, убијен чамотињом, не може себе ни из чега, а нарочито из депресије, да ишчупа. То не значи да нема лека и лекова за психичке болеснике, али није ствар само у хемији. 

Ако су људи са душевним проблемима верујући, каже овај свештеник, треба их подсетити да се окану прошлости и да стреме Христу, Који је и овде и сада и у будућем дану, и Који је велика и светла будућност сваке душе. И да памте – немоћни смо без Бога, по речи Павловој:“Ако љубави немам, ништа сам“.

И завршисмо разговор.  

Тако сам се, по ко зна који пут, уверио да је овом народу најпотребнији добар свештеник, не пуки „колачосекач и требниконосац“ ( израз Светог Јакова Арсовића ), него духовник, који ће човеков дух и дах везивати за вечност, за Духа Светога. И, наравно, сетио сам се новоупокојеног оца Јоила, схиархимандрита из манастира Ћириловца, у високим брдима изнад Колашина. Он је био такав духовник. 

УЧЕНИК СТАРЦА ТАДЕЈА 

Овај честити човек, пре монашења просветни радник, био је духовно чедо старца Тадеј Витовничког, оног калуђера који нас је, у складу са Светим Предањем, учио да наш живот зависи од наших мисли. Још као просветни радник, живео је по Богу. Када је кренула духовна обнова Црне Горе, пошао је, јавно, монашким путем, и дуго био чувар ћивота Светог Василија Острошког. У „студеној стени топлоте ради Божије“ ( како је светац, слава му и милост, говорио о себи ), код великог Божјег угодника и чудотворца многима је помогао да нађу лик Господњи у себи. Подсећао их је да Бог јесте љубав – а љубав је огањ који просветљује, али и сажиже. Јер, Бог није сентиментални старчић који се смеши на сваку људску неподопштину – какве год свињарије да правимо, све је „супер“ и сви ћемо у рај...Сећам се једне своје духовне недоумице, која ми је разрешена управо после исповести код оца Јоила, пред ћивотом Светог Василија. Та недоумица, јача од моћи поимања, управо је изазивала страх у мојој души – али, после разговора, после једноставног подсећања на оно Христово да се не бојимо, јер је Он победио свет, терет се скинуо, и из Острога сам отишао као на крилима.

ЧУДА У ОСТРОГУ

Отац Јоил је често причао о сили Господњој која се јављала преко Светог Василија:“Да нам ништа није Господ оставио него само Светога Василија Острошкога Чудотворца! Скоро четиристо година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте. И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација Светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила Светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради. /.../А ево, 1993. године Христина Ј. из Никшића, Зорана и Вјере Ј, слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког./.../Толико бих имао ја да причам о чудима светог Василија која сам доживео ту, да је чак свети Василије васкрснуо једну жену из Далмације. Дошао је код игумана Георгија један човек из Далмације и каже оче, (а ја сам био тада просветни радник нијесам био у монаштву), нешто ви треба да причам, једно чудо. И он је испричао. Има жену и петоро дјеце, шесто дјете кад се родило жена је добила тровање крви, мучили су се око ње и лекари су рекли може да је носи кући и да умре код куће. И он је понио, вели - Три дана је била ту и трећега дана жена зину и умрије. Падоше она дјеца на њу, почеше да вриште, ја пао на сред куће, па завапих: “Свети Василије, чудотворче, ако ћеш икада да ми помогнеш, помози ми данас”. Оче, отварају се врата од кухиње, улази свети Василије са оном митром плавом, погледа мене, пође ка жени, дуну јој у уста и жена устаде. Ено, вели, сад чува говеда, потпуно здрава. И ја сам често помишљао, закључио сам да сигурно има толико слободу пред Господом…. “(1)

ЗАШТО ЈЕ БИО ПРОТИВ ПУШЕЊА

И тада је, у Острогу, отац Јоил говорио против никотиноманије, што су му неки, као претерану строгост,  замерали. Није ваљда толики грех, протестовали су страствени корисници дувана. А он је, ослоњен на Свете Оце, тврдио да баш јесте, јер човек трује и себе и друге. Свети Никодим Светогорац је говорио:“На богослужењу се пали тамјан и како слуге греха да не смисле неко своје кађење – пушење? Прво је пријатно Богу, друго треба да буде пријатно Божијем непријатељу – ђаволу.“ Свети Јован Кронштатски је учио:“Човек је изопачио и саму чулну насладу. За мирис и укус и делимично само дисање, он је смислио и дими скоро непрестано љут и смрадан дим, приносећи то као сталну кадионицу демону, који живи у телу, заражава овим димом ваздух свог стана и спољашњи ваздух, а пре свега се напаја овим смрадом сâм – и ово стално огрубљивање својих осећања и свог срца које стално гута дим не може да не делује и на тананост искреног осећања, оно му даје телесност, грубост, чулност.“ У том духу је поучавао и отац Јоил. 

Једном је, баш у Острогу, причао о римокатолкињи с приморја која је чула његову беседу, али – на једно уво ушло, на друго изашло. И док је из Горњег Острога силазила у Доњи, упалила је цигарету. Цигарета је горела, али није сагоревала. Она је бацила, и упалила другу: опет исто. И опет, и опет. На крају је бацила и паклицу, и похитала јер је схватила да јој светац острошки не да пуши. Ускоро се и крстила у православљу.

У СВЕТОМ ЋИРИЛОВЦУ 

Отац Јоил је, чудом Божјим, довршавајући острошко послушање, по нарочитом знамењу свише, основао манастир Ћириловац изнад Колашина, а ускоро је ту изникао и манастир Мајке Божје Јерусалимске. Да би се одужио бесмртном Његошу, на брду Кључки Тавор подигао је дословну копију срушене капеле са Ловћена. Народ је са свих страна хитао овом калуђеру ( кало герос значи „добри старац“ на грчком језику ), и питао га, и слушао га. Како је то изгледало, писао је Ненад Бадовинац 2016:“Када је отац Јоило стигао, ушао је у цркву, а и ми одмах након њега. Очитао нам је молитву и сео је у трон. Затражили смо благослов и када смо се вратили на наша места у предњем делу храма, он је позивао једну по једну особу и разговарао са њима о њиховим личним проблемима и разлозима њиховог доласка. За то време, сви остали су изишли из цркве. Стајали смо на сунцу испред храма и чекали на ред. У једном моменту када је отац Јоило завршио разговор са неколико њих, изишао је из цркве и почео да звони на звоно као позив на молитву. Убрзо су стигле монахиње и тада је почела служба.“
Служба Богу, па служба народу. 

ОПОМЕНЕ БИВШИМ КОМУНИСТИМА

Отац Јоил је уобичајио да свакодневно служи Литургију и да поучава народ. У високим планинама, зими опкољен снегом, удисао је чист ваздух и ишао путевима Духа Господњег. Учење је, као и код других људи Божјих било повезано са лечењем. То и јесте порука сваком православном свештенику, коју је записао Владика Николај:“Не звечи, него лечи“. Учење је лечење, а не празна прича. Зато је отац Јоил и даље показивао да Богу треба прилазити са страхом и трепетом, кроз истинско покајање. Без покајања, нема обнове ума и срца.

Велику пажњу је посвећивао бившим комунистима, тражећи од њих дубоко схватање да су припадали злочиначкој организацији, и позивајући их да испуне епитимију и да, кад их исповеди, јасно и чврсто понове Символ вере, који су газили док су служили Брозу и компартији. Био је подругљив према лажном моралу комуниста. Причао је шалу о једном кога су примили у Титову партију, па га упозоравали да буде идеолошки будан:“Буди будан, Десимире, буди будан!“ После три дана, овај дође и врати им партијску легитимацију:“Ево вам ова књижица. Ја три дана нисам спав`о и више не могу да издржим будан!“

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ЈЕДИНА ИСТИНА

Био је изразити антиекумениста и антимодерниста:“Ми православци смо најсрећнији народ само да умијемо да прихватимо свим срце, свом мишљу и свом душом Господа, и да прихватимо вјеру која чини чуда. /.../ Православље је старо двије хиљаде година и ту је вјеру проповједао, ни свештеник, ни анђео, нити човјек, него Богочовјек Господ Исус Христос. Он то предаде апостолима, апостоли даље и остаде непромјењива вјера, хвала Богу, до дана данашњег. И кад би овај несрећни залуђени народ на овој планети прихватио ову животворну, спасоносну вјеру, на земљи би настао мир, настала би љубав, нестало би граница, све би било наше заједничко и читава планета би живјела у љубави и слози./.../Погледајте како су ударили јеретици на православље и шта су масони урадили од Велике Русије. И баш су се окомили на православну вјеру, а не знају несретници да се православци моле Богу за све народе свијета, јер смо сви из Нојеве лађе. И сад су у последње вријеме ударили и на Цркву и оно мало стадо које се купи око Цркве, на пастире који се муче и боре против ђавола и његових слугу. Још им је остало то да разбију и онда да настане хаос на земљи.“(1)

Отац Јоил је учио да хришћанин не може бити дарвиниста из много разлога: рецимо, Бог Који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, није могао имати мајмунске претке. То једно – а друго је етика. Ако је човек постао од мајмуна, говорио је владика будимски Данило, остаје му само да се боји јачег гориле. Отац Јоил је, веома свесно, излагао суштину дарвинизма као безбожничку будалаштину:“Непријатељи људскога рода измислили су како смо ми постали од мајмуна. Потплатили некога несрећног масона Дарвина који је написао лажну теорију како је неки мајмун путовао, видео нешто жуто горе, ону банану и размишљао читавог дана како ће да докучи, ишао, мислио и наишао на неки штап, ухватио га у предње шапе. Подигао се и нешто му је кврцнуло у леђа и постао је човек од мајмуна. Ето, такву теорију луду су измислили у коју ни дијете не би могло поверовати, а не да доктори наука и владари вјерују у то.“(1)

А верују. 

ГРЕХ АБОРТУСА

Нарочиту пажњу је посвећивао греху утробног чедоморства:“Дјеца која су убијена у утроби матере, биће одрасли људи на Страшном суду и познаће своје родитеље и родитељи ће познати њих, иако их нијесу видјели, иако су их из мрака у мрак убацили, бацили у канализацију или дестилационе апарате. И та дјеца која не могаше да се одбране од злочинаца родитеља осудиће своје родитеље. И сви љекари гинеколози наћи ће се у вјечним мукама, гдје никада мира неће имати. А и на овој земљи проживјеће исто ужасно и они и њихова дјеца, јер су и дјеца њихова проклета. Жао ми је те дјеце. Јер су мени у Острогу долазила та несретна дјеца гинеколога. Та дјеца морају да живе хришћански, да се крсте, да посте, да читају молитве, да иду у цркву сваког празника и недјеље и Бог њих неће казнити због гријеха њихових родитеља. Али без великог труда и подвига, та су дјеца врло угрожена. Зато, гинеколози, покајте се и плачите до краја живота и чините добра дјела и немојте више да убијете ниједно дијете, него наговарајте мајке да рађају. Јер што Бог оживи, човјек не смије да убије.“(1)

Говорио је да је абортус преступ који вапије на небо, и због кога ћемо много плаћати. Невина крв нерођених није вода, и не може остати неосвећена. Причао је о случајевима које је знао са исповести ( наравно, није помињао имена, јер то свештеник који исповеда покајнике нема право да чини ). Говорио је о једној несрећници која је имала седамдсет абортуса и из које је, како је тврдио, заударала смрт. Она је родила само једну ћерку, и та је постала попадија, али је, због последица мајчиног греха, полудела – а свештеник, њен муж, није могао, по канонима, да се разведе. 
Русија, Украјина, Србија, Црна Гора су земље са огромним бројем абортуса – ко има чиме да мисли, нека мисли због чега се све ово дешава.

ПОТОЊА ВРЕМЕНА

Сведочио је отац Јоил да су ово потоња времена, и упокојио се баш у доба почетка рата на Украјини 2020. Тако често бива; крстоносни духоносци опомињу, опомињу – људи слабо слушају, и онда дође час да непокајани жању што су са ђаволом сејали. Тако и старац Јефрем Аризонски, који је рекао да ће два месеца после његове смрти наступити велики догађаји и искушења– и заиста, он је умро децембра 2019, два месеца после тога почео је рат короном, који се сада прелио у збивања на земљи Свете Русије. Трајаће тако, рекао је старац Јефрем, док не наступи мир Христов. Не буде ли покајања, историја се окончава: и у то хришћанин не сумња. 

Истински духовници, ти добри старци наши, велика су утеха људима који траже смисао живота. Ко зна колико су људских душа спасили од чамотиње и безнађа. Авај, све их је мање. Бог нам их узима јер их нисмо достојни – нема ко да слуша. Узимамо „шарене пилуле за ли-лу-ле“, али оне не дају смисао постојању. А то је једини лек.

Бог да прости душу оца Јоила, а нас да спасе и помилује!

     
УПУТНИЦЕ

saznajlako.com/2014/10/30/otac-joil-bulatovic/
http://zapisi-reportaze.com/molitva-oca-joila-za-isceljenje-od-crne-magije-manastir-cirilovac/

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда