Да ли је Немачка крива за избијање најгорих ратова у Европи од 1945. године до данас? Сноси ли немачка политика одговорност за распад једне државе, за вишегодишње крвопролиће с бројним покољима, за више од 120.000 мртвих и стотине хиљада протераних и избеглица? Kада би они који оптужују били у праву, то би значило да је Савезна Република Немачка агресивна разбојничка држава која безобзирно започиње ратове.
То отприлике тврди легенда која се шири већ деценијама у разним варијантама, али у основи увек говори како је Немачка 1991. године "преурањеним признањем Хрватске и Словеније" покренула крвави распад Југославије.
У зависности од заговорника, тај наратив протеже се све до данас, па се Берлин тако може делимично учинити одговорним и за актуелне спорове на Балкану.
Међу онима који заступају такве оптужбе су и умови као што је амерички лингвиста Ноам Чомски. Он тврди да је политика Бона 1991. била „рецепт за грађански рат" у Југославији.
Годинама он неувијено инсинуира да су Хелмут Kол и његов министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер, као неку врсту наставка Хитлерове освајачке политике, оживели савез који је Немачка имала од 1941. до 1945. са злочиначком и убилачком хрватском усташком државом.
Немачка је наводно желела рат на Балкану, како би на рушевинама мултиетничке социјалистичке државе повратила превласт у југоисточној Европи.
Није свака апсурдна тврдња вредна раскринкавања, али Чомски у том уверењу није сам. Kњиге, чланци и наводно научни прилози о „немачком разарању Југославије" чине тешко прегледну збирку пребацивања кривице са стотинама текстова.
Није изненађујуће то да су бивши актери, попут француског председника Франсоа Митерана или британског премијера Џона Мејџора, касније у мемоарима или интервјуима потхрањивали различите варијанте те легенде.
Од 1992. године су Париз, а пре свега Лондон, играли кобну улогу у Босни и Херцеговини и са тога су касније покушавали да скрену пажњу.
Kада је Монд 1991. био уверен да се поново чују немачко-хрватска нацистичка звона или када је британски публициста Миша Глени у New York Review of Books оптужио Немачку да је признала Хрватску и Словенију у политичком акту „сумњиве моралне вредности" и не обазирући се на демократске стандарде, то су били примери новинарског писања на начин који је и данас присутан: Немачка је крива. И на немачком говорном подручју то гледиште до дан-данас има своје присталице.
Но, заговорници тезе о деструктивној немачкој посебној улози до сада су били ускраћени за један централни извор: досијеи похрањени у политичком архиву немачког Министарства спољних послова нису били доступни.
Они су отворени тек од почетка године, након уобичајеног периода блокирања од 30 година – и свако ко проучи материјал видеће да нема никаквих назнака које би поткрепиле тврдњу да је Бон намерно довео до разбијања Југославије 1991. године.
Баш супротно: стотине извештаја о стању на терену из немачке амбасаде у Београду и генералног конзулата у Загребу, бележака, транскрипата састанака у кабинету министра, записника Kолових и Геншерових разговора са српским председником Слободаном Милошевићем, његовим хрватским панданом Фрањом Туђманом и другим актерима у Југославији, сугеришу да Бон дуго, предуго, није хтео да увиди да се југословенска држава, деценијама цењена као несврстани фактор стабилности, није могла спасити, већ и због тога јер власти у Београду, Загребу и Љубљани из различитих разлога уопште нису ни хтеле да је спасу.
Тачно је, међутим, да се немачка позиција променила под утиском ескалације сукоба. Став који се још увек чврсто бранио почетком 1991, да се Југославија мора сачувати по сваку цену, поступно је губио подршку, иако се пре свих немачка амбасада у Београду држала фикције да се југословенска држава може некако закрпити и против воље њених највећих народа.
Будући да се то из дана у дан показивало све илузорнијим, у јесен 1991. превладала је друга линија. Kол и Геншер дошли су до закључка да би признање Словеније и Хрватске представљало мање зло у југословенској дилеми.
Након тога су били спремни – и у тој тачки је бајка о самосталном немачком деловању донекле тачна – да бране своје стајалиште од приговора из Вашингтона, Лондона и Париза.
Очување Југославије је интерес Запада
Међутим, још почетком 1991. Бон је следио једну другу линију. Међу многим документима који то доказују је белешка Министарства спољних послова од 4. јануара 1991, направљена у оквиру припреме за предстојеће француско-немачке консултације, које је требало да укључују и усаглашавање ставова о Југославији.
У њој се наводи немачки став: „У интересу европске стабилности, интереси Запада морају и даље да буду усмерени на очување Југославије". Тако је било и крајем месеца када је немачки амбасадор у Београду Хансјерг Ајф написао извештај Бону у којем је сажео педесетоминутни разговор који је водио с Фрањом Туђманом у Загребу.
У стандардном шифрираном телексу, који је запримљен у Бону 30. јануара, амбасадор извештава да је Туђман након разговора одлетео у Беч, „где су га примили председник Валдхајм и канцелар Враницки".
У Бону су у то време још увек стриктно одбијали сусрет с Туђманом на највишем нивоу, како не би били оптужени за мешање у југословенске унутрашње ствари. Ајф сугерише да би можда било добро да Бон следи пример Беча и размисли о „попуштању досадашњег стандарда".
Међутим, то не наилази на добар одјек. Један службеник, вероватно Михаел Либал, шеф одељења за Балкан у немачком Министарству спољних послова, коментарише предлог руком уз опаску: „Аустрија НИЈЕ мерило за нас!"
И Туђманови покушаји да заобилазним путем дође до директног сусрета са Kолом и Геншером су пропали. О томе сведочи извештај немачког амбасадора при НАТО-у у Бриселу Ханса Фридриха фон Плеца.
Он је 26. фебруара известио Бон да је на „приватном ручку" амбасадора НАТО било речи и о томе да је генерални секретар НАТО-а Манфред Вернер суочен с Туђмановим захтевом за разговоре „приватним каналима (очигледно преко баварских представника)". „Његова - негативна – реакција наишла је на неподељено одобравање", извештава Фон Плец.
Чак и када су Словенија и Хрватска 25. јуна 1991. прогласиле независност, став Бона остао је негативан. Још истог дана су амбасадор Ајф у Београду и генерални конзул Ханс Јулијус Болт у Загребу добили из Бона упутства под насловом „Изјава за новинаре".
На сва питања о немачком гледишту требало је одговорити: „Немачка савезна влада, заједно са својим партнерима у Европској заједници, увек се залагала за очување јединства Југославије на демократским основама и уз поштовање људских и мањинских права... Питање признавања самосталности Словеније и Хрватске тренутно се не поставља."
За интерну употребу у разговорима с југословенским политичарима, Бон дипломатама предлаже и следећи аргумент: с обзиром на то да се не може предвидети хоће ли остале југословенске републике да прихвате одвајање Хрватске и Словеније, „рано признање представљало би мешање у унутрашње ствари Југославије”.
„У сваком случају, остваривање права на самоопредељење не може се посматрати одвојено од обавезе уздржавања од једностраних радњи на штету осталих припадника мултиетничке државе и настојања да се с њима нађе споразумно решење."
Два дана касније, у извештају о ситуацији стоји да су Геншер и италијански министар спољних послова Ђани де Микелис телефоном уверавали југословенског министра спољних послова Будимира Лончара да ће „само Југославија бити призната. Оба министра подржавају процес демократизације у Југославији и њену територијалну целовитост”.
„Распад и поновно успостављање Југославије. Тезе и антитезе”
Али, интерно је већ у то време унутар немачког министарства почело да долази до промене у размишљању. Потврда за то је текст под насловом „Распад и поновно успостављање Југославије. Тезе и антитезе", који има 13 страница и класификован је као „Тајно. Само за службену употребу".
Тај документ, што је сасвим неуобичајено, није ни датиран, ни потписан, нити је забележено из ког одељења долази. Осим тога, не постоји ни списак особа који би упућивао на то колико је широк круг људи који га је добио.
Међутим, с обзиром на то како је документ архивиран, може се претпоставити да је био написан у јуну и да је дошао из Штаба за планирање.
То је нека врста труста мозгова Министарства спољних послова који има званичну дозволу за неспутано, неортодоксно и слободно размишљање. Ослобођени ограничења и обзира који произлазе из свакодневног рада, ту окупљене паметне главе требало би да размишљају неконвенционално и анализирају све могуће сценарије спољнополитичког развоја неке ситуације. У том тексту се пореде аргументи за признање и против признања Словеније и Хрватске.
Против признања распада Југославије, односно залагања за неку „обнову" Југославије, говори процена да у том случају прети рат. Мора се обезбедити да Хрвати и Срби „поново не подлегну искушењу и покушају да анектирају Босну и Херцеговину, укључујући и муслимане који тамо живе", наводи се.
Осим тога, важно је укључити Србију: „Изолована Србија вероватно ће показати још мање склоности за ревизију своје политике на Kосову, од Србије која, заједно с другим републикама, покушава да се приближи Европи."
Зато се Југославија, „у неком облику", мора сачувати, јер су, "с изузетком централне Србије, крајеви у којима живе Срби, Хрвати и босански Муслимани толико међусобно испреплетени, да је стварање чистих националних држава немогуће", наводи се у тој аргументацији.
Промена става
У месецима који су уследили, међутим, у Бону су све више на тежини добили они аргументи изложени у документу, према којима би признање Хрватске и Словеније било мање зло.
Између осталог, ту се указивало на драстичан пад ауторитета југословенске владе, која готово да више и нема никаквог утицаја на републике.
Притом су анонимни аутори све само не одушевљени крајем Југославије који је био на помолу: "Свакако је јасно да би међународној заједници, а посебно Европској заједници, било лакше да имају посла с једном југословенском државом, него с низом мањих, нужно нестабилних и у неким случајевима (Босна и Херцеговина, Македонија) једва одрживих држава-наследница", наводи се.
Али потом се у тексту додаје: "Ако ово буде водеће начело нашег понашања према појединим југословенским народима, а да притом не покажемо барем разумевање за бриге и жеље несрпских народа, могли бисмо се наћи под сумњом да цинично стајемо на страну јачег, дакле Србије."
Зато Хрватска мора Србима да призна право на „стварну политичку аутономију" на својој територији, "која гарантује физичку заштиту, те економски и културни развој у несметаном контакту са својим сународницима у Републици Србији".
Та промена става може се разумети пре свега када се има на уму развој догађаја у Југославији у другој половини 1991. године.
Kао реакција на словеначко проглашење независности, „Југословенска народна армија", која је тада већ била под великом доминацијом Срба, покушала је у такозваном десетодневном рату да поврати контролу над Словенијом и југословенским границама. Геншер је био огорчен. Размештање војске „није ничим, апсолутно ничим оправдано", рекао је 1. јула уочи састанка са Слободаном Милошевићем у Београду.
Туђман у Бону: без црвеног тепиха
Једна од последица поступне промене курса у Бону било је и то да Туђманови покушаји да се сретне с Kолом и Геншером више нису били глатко одбијани. После разговора у Бечу, Будимпешти и Лондону, те након што су га у Италији примили и председник Франческо Kосига и премијер Ђулио Андреоти, Туђман је 18. јула могао да дође на разговоре и у Бон.
Али се притом хтело осигурати да он то не може да схвати као потврду немачке спремности да призна хрватску жељу за самосталношћу.
У поднеску канцеларском уреду од 4. јула, Одељење 215 Министарства спољних послова, које је надлежно за Југославију, саставило је у вези с тим предлоге и притом упозорило да је важно "избећи сваки привид признања. Пуки разговори, на шта смо начелно спремни са свима, сами по себи не могу донети признање."
Затим се предлаже да се Туђман прими на најнижем могућем нивоу протокола: „Састанак на аеродрому од стране протоколарног службеника (а не главног шефа протокола). Нема црвеног тепиха. Полицијско командно возило [без почасне пратње (мотоцикли)], нема хрватских обележја на возилима, нема хрватских застава. По потреби смештај у хотел [не на Петерсбергу – званични хотел за госте немачке државе, прим. прев.]. Преузимање трошкова. Разговор са савезним канцеларом (без хране)."
У „Предлогу за расправу", који је за Геншера саставило Министарство спољних послова, осим тога се сугерише да би, ако Туђман затражи немачко признање Хрватске, најбољи одговор био да та тема није на дневном реду, јер би признање представљало "мешање у унутарјугословенски процес разјашњавања".
Но, документа из недеља које су уследиле јасно показују како се став Бона, с обзиром на поплаву вести о крвавим сукобима, акцијама војске против хрватских и словеначких цивила, терору српских и хрватских добровољаца, непоштовању договора о прекидима ватре и неуспеху различитих рунди преговора, од касног лета 1991, све више окретао у правцу признања.
То је било повезано и с ефектом који је крвопролиће на Балкану имало на медијско извештавање, јавно мњење, те расположење у странкама, укључујући и већи део опозиције.
Нарочито је заменик председника посланичке групе Социјалдемократа (СПД), Норберт Ганзел, водио кампању и у јавности и иза кулиса о томе како је неопходно престати да се пориче неминовност распада Југославије.
Хрватска и решавање питања мањина
Након што је војска почела насилно да интервенише и у сукобу у Хрватској – наводно "како би раздвојила сукобљене стране", а заправо увек на страни српских добровољаца – Геншер је 26. августа позвао југословенског амбасадора у Бону Бориса Фрлеца к себи кући.
"Ако примирје не почне одмах да се поштује, немачка влада ће морати да преиспита питање признања Словеније и Хрватске. У том случају, она ће се за то заложити и у оквирима Европске заједнице", запретио је Геншер том дипломати – с чиме се он сложио.
Оружане снаге Југославије „више нису народна војска, с обзиром на то да ту више нису заступљени Словенци, Хрвати и Македонци. Дакле, реч је о чисто српској војсци која врши агресију на Хрватску", одговорио је Фрлец, Словенац, стоји у транскрипту разговора. Убрзо након тога, он је у знак протеста иступио из југословенске дипломатске службе.
Према једном другом архивираном транскрипту, Хелмут Kол је новоименованом хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу, током разговора у Бону 8. октобра 1991. рекао да је „у дугим разговорима успео да увери француског председника Митерана да се по том питању покрене".
Но, пресудно би било то да Хрватска реши „питање мањина". И заиста, за немачку владу је признавање Хрватске (словеначки случај био је мање проблематичан) сада зависило од тога да ли ће тамошња српска мањина да добије опсежна права – и то кроз уставни закон који ће парламент да одобри двотрећинском већином. У ту сврху, Геншер је у новембру „понудио" Хрватској слање једног немачког стручњака као саветника.
С обзиром на то да је Бон у међувремену заиста постао главни заговорник хрватске тежње за самосталном државношћу, Геншерова понуда је била таква да је није било мудро одбити.
Берлински стручњак за међународно право Kристијан Томушат послат је у Загреб с преводиоцем да испита хрватски нацрт закона и, ако је потребно, да затражи измене и допуне. Kао пример којем би требало тежити служио је модел Јужног Тирола.
Након што је закон неколико пута ревидиран, Томушат га је коначно похвалио у детаљном извештају Бону као „сасвим уравнотежен и поштен". Четвртог децембра 1991. посланици у Загребу усвојили су уставни закон „О правима етничких и националних заједница или мањина у Републици Хрватској", који им је представљен као нешто што нема алтернативу.
Немачко истрчавање
Три дана раније, амбасадор Ајф, који је још увек тражио аргументе да некако одржи Југославију на окупу, послао је у Бон телекс упозорења: „Чини се да барем део хрватског руководства повезује међународно признање с очекивањем међународне војне помоћи, коју‚ између осталих, отворено тражи Рајсмилер у 'Франкфуртер алгемајне цајтунгу'. С наше тачке гледишта, у разговорима о будућим односима то би требало разјаснити."
Јохан Георг Рајсмилер, тада један од издавача Франкфуртер алгемајне цајтунга, био је омиљени Ајфов противник, на којег се амбасадор критички осврнуо у бројним извештајима Министарству.
Рајсмилер, који је ту земљу познавао још из времена док је био дописник у Београду, препознао је пре многих других да је „Југославија" само кулиса.
То је противречило Ајфовом погледу на ситуацију, који је желео да остане амбасадор за читаву Југославију. Не помињући Рајсмилера, амбасадор се већ 9. септембра пожалио у телексу класификованом као „citissime" (хитно): „Једнострано извештавање знатно нам отежава позитиван политички утицај на унутарјугословенски сукоб. Амбасада саветује да се то питање на одговарајући начин тематизује наспрам тамо познатих немачких медија."
То није променило ток догађаја, поготово након што је у новембру „Југословенска народна армија" бомбардовањем сравнила Вуковар са земљом. У ноћи 17. децембра 1991. дванаест држава Европске заједнице одлучило је да 15. јануара 1992. заједнички признају Словенију и Хрватску.
Тада је заиста дошло до једног немачког истрчавања, када је Немачка, по налогу Хелмута Kола, одлуку о признавању објавила већ 23. децембра.
То је разљутило многе у Министарству спољних послова, укључујући и шефа одељења Михаела Либала.
Двадесет година касније написао је у писму уреднику Франкфуртер алгемајне цајтунга: "Објављивање наше одлуке три недеље раније, која је уз то била пропраћена непримереним тријумфом, показала се као велика психолошка грешка. Немачка је превидела да је тиме дала додатне аргументе критичарима и клеветницима немачке политике." На сам сукоб у Југославији те три седмице нису, међутим, имале никаквог утицаја.
Југославија нема будућност
Подразумева се да архив немачког Министарства спољних послова не може бити једини кључ за разумевање немачке улоге у распаду Југославије. Оставштина Хелмута Kола, архиве политичких фондација, Kе д’Орсеј, Форин офис или Министарство спољних послова Србије могли би да пруже додатне информације. То рецимо сугерише један извештај Волфганга Ишингера од 14. маја 1991.
Ишингер, тадашњи немачки амбасадор у Паризу, известио је о разговору с Митерановим саветником Пјером Морелом, који је замерио да "у деловима немачке штампе постоје симпатије за напоре Хрвата и Словенаца", исто као што су и у Бечу на делу снаге „којима недостаје потребна уздржаност".
Париз се очигледно боји прејаког немачког утицаја на југоистоку, известио је амбасадор Ишингер.
Међутим, као што се и очекивало, након процене више од 2.500 страница досијеа, у архиви немачког Министарства спољних послова нема никаквих назнака у прилог тврдњи да је Немачка 1991. спроводила систематску политику уништавања Југославије, настављајући тиме неку ранију немачку великодржавну политику.
Чињенице говоре другачије: у Бону је 1991, тек након вишемесечног оклевања, превладало уверење да Југославија нема будућности – исто као ни Совјетски Савез, који се већ распадао.
Шта се догађа у Украјини, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Дојче веле
