Пише: Иван Пајовић
У времену озбиљних криза велики проценат становништва је по правилу преплашен од несташица основних животних намирница и потрепштина. На почетку ковид-кризе пре две године настала је комично-парадоксална ситуација несташице тоалет-папира, која је избила наглим повећањем тражње, тј. неоправданом и тешко објашњивом стихијском куповином тог производа. Ова несташица трајала је тек пар дана и срећом није имала веће последице на раст цена или некакав домино-ефекат на другу робу широке потрошње.
Слична ситуација догађа се тренутно у Русији са конзумним рафинисаним белим шећером, чији дефицит очигледно постоји само у главама руских грађана, који стихијски купују и безразложно празне рафове овог производа. Грађане као да је ухватила некаква „шећерна пошаст”, страх од несташице, иако је Русија велики произвођач шећерне репе, а да притом – у шали речено, Запад није Русији увео санкције на сађење ове индустријске културе. Шећер у Русији није увозни производ и производи се у сасвим довољним количинама за сопствене потребе, чак се део производње извози. Међутим, неке је ухватио страх од несташице, па су почели да купују шећер читавим колицима, чиме су изазвали нагли раст цене на мало. Тржиште, као и увек, муњевито реагује, па са повећаном тражњом расте и цена, која је у кратком року достигла око 100 рубаља, што је око три пута више од уобичајене. У једном тренутку шећера нигде није било у малопродаји, јер су све залихе распродате чак и за веома повишену цену. Тржишни шпекуланти су се, наравно, обрадовали оваквој стихијској куповини и могућности да у кратком року остваре неочекивану прекомерну добит. Они су јако добро знали да никакве несташице шећера нема, јер је било могуће купити на велико неограничену количину по уобичајеним ценама од око 23 рубље за килограм, а продавати за 100 и више рубаља на мало. Јасно је да ће они стрпљиви, када стихија спласне, поново моћи купити шећер по уобичајеним малопродајним ценама, па можда и нижим. Цена може пасти и испод уобичајене јер је шећер роба која се може чувати пет до осам година, а они који су га накуповали у огромним количинама испадају са тржишта, тражња ће у дужем периоду опадати, а самим тим и цена робе.
Треба имати у виду да ће у не тако дугом року пристићи и шећер из овогодишње производње, па ће складишта бити препуна и то по правилу додатно обара цену. У шали речено, они који су подлегли стихији седеће на џаковима шећера купљеног по 100 и више рубаља, а они који нису подлегли куповаће га после извесног времена под нормалним околностима за снижену цену.
Да је постојала ма каква опасност од несташице, власти би увеле рационализацију потрошње на више различитих начина, или ограничењем продајне количине, или увођењем одређених талона или бонова (тзв. тачкица). Међутим, за тако нешто није било никакве потребе. Русија је у 2019/20. години произвела осам милиона тона шећера, док су унутрашње потребе биле нешто мање од шест милиона тона. Разлика је отишла у извоз. Ове године је извоз шећера забрањен санкцијама, тако да је и то додатни разлог зашто на унутрашњем тржишту није могућа несташица.
Треба имати у виду да све несташице не настају на основу панике, већ су неке утемељене или на реалној основи, или су смишљено изазване из шпекулативних разлога. У европским земљама већ су се појавиле несташице основних животних намирница, пре свега рафинисаног сунцокретовог уља и брашна, али оне нису настале на основу панике, већ реалне ситуације која се односи на рат у Украјини. Украјина и Русија су највећи светски извозници житарица, а Украјина највећи извозник рафинисаног сунцокретовог уља. Како су Русији уведене санкције на извоз хране, а у Украјини бесни рат који ограничава комерцијално пословање, несташице у Европи нису последица ирационалне стихије већ реалних тржишних околности. Ове околности могу се још и додатно погоршати, јер у Украјини очигледно ове године неће бити пролећне сетве, те ће изостати и жетва, а потом и прерада хране. Та ситуација изазваће несташице у самој Украјини, која неће бити у ситуацији да своје досадашње вишкове извози у Европу. Такође, не види се ни крај санкцијама против Русије, премда оне за сад чине више штете Европи него самој Русији. Додатни проблем са повећањем цене хране и њеним несташицама прави и троструко повећање цене вештачког ђубрива, чији је Русија такође била велики извозник.
Али све ово је тек врх леденог брега, јер поред реалних несташица и поскупљења прехрамбених производа постоји исти случај и са енергентима, који у цени производње одређених роба учествују и до 30%, тако да тржишне промене могу изазвати домино-ефекат. Суморна је слика општег пада животног стандарда у Европи због украјинске кризе, али ово је нажалост је тек почетак.
Више текстова аутора Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
