Највероватнији сценарио је победа Русије у овом рату. Иако рат траје већ месец дана, Украјинска страна пружа озбиљан отпор и притом није предала велике градове, али њене се резерве сваким даном све више исцрпљују и питање је колико ће још отпор трајати. У случају руске победе очекује се постављање нове украјинске проруске марионетске владе, која би била под апсолутном контролом Москве. Обавештајне службе Запада већ износе своје претпоставке ко ће бити нови украјински председник.
Спомињу се имена Јурија Бојка и Евгенија Мурајева. Међутим, постоји и став да Украјина већ има легитимног председника – Виктора Јануковича (четврти председник независне Украјине, у егзилу, у Русији од незаконитог преврата 22. фебруара 2014), а да министарска места могу заузети управо његови људи некадашње структуре власти.
При оваквом развоју догађаја Украјина би била интегрисана у проруске институције као што су ОДКБ и Евроазијски еконмски савез. Неки то називају белорусизацијом Украјине, која би очувала формалну независност, али би била под потпуном контролом Русије. Ипак, овакав сценарио пратило би не мало проблема, између осталог и масовно незадовољство грађана, будући да украјинско становништво није са радошћу дочекало руску инвазију, како се то очекивало у Кремљу. Поред грађанског непослуха, могло би доћи чак и до облика герилског оружаног отпора који би финансирале земље Запада. То би натерало Русију да на тој територији држи велике оружане снаге у циљу одржавања реда, а што је прилично компликовано имајући у виду величину земље и број становника, а такође изазивало би огромне трошкове. Санкције Запада би се све више пооштравале, а у перспективи би Русија била одсечена од енергетског тржишта Европе, што би је поставило у веома тешку ситуацију.
Као други сценарио разматра се мање вероватна победа Украјине у овом рату. Иако су највећи градови ове земље тренутно под опсадом и око њих се воде озбиљне борбе, украјинска војска показала је борбену способност и борбено искуство још на почетку конфликта, упркос тврдњама западних аналитичара да Кијев неће издржати више од 96 сати рата. Рат се води већ читав месец и неки аналитичари сматрају да Руси ипак могу доживети одређени облик пораза и одступити из Украјине из читавог низа разлога. Томе може допринети и унутрашња ситуација у самој Русији због економских проблема, грађанских протеста и евентуалне нестабилности власти. Уколико дође до оваквог развоја догађаја, Украјина би очувала свој суверенитет и интегрисала би се у западне институције. Свакако – веома мало вероватно! Али, у рату се догађају разна чуда.
Трећи сценарио представља могућност компромиса две стране у сукобу, који би био утврђен споразумима и договорима, уз обостране обавезе. Упркос борбама, још од првог дана рата вођени су разговори Украјине и Русије, што говори да су обе стране заинтересоване за прекид борбених дејстава. Вођено је више преговора на разним нивоима, али се о појединостима у јавности готово ништа не зна. Познати су општи ставови Москве: неутрални статус Украјине, демилитаризација (која се у овом моменту више него успешно физички спроводи, не милом, већ силом), денацификација (која је више пропагандна категорија него рационална) и на крају – не мало важно, измена граница такозване државе Украјине. Исход би, као и увек у историји, зависити од крајње ситуације на фронту. Што се тиче неутралног статуса, украјинска страна, нашавши се у баруштини сопствених поступака, врло радо би пристала на такав вид компромиса. Ништа чудно. Структуре које управљају Украјином очигледно су разочаране ставом који у конфликту заузима НАТО пакт – нити подршке на небу, нити довољне материјалне подршке, нити јасног политичког става… Запад пере руке… предлаже договор по моделу неутралитета Аустрије или Шведске, док украјинска страна цијучући спомиње и швајцарски модел. Сва три модела подразумевају неки од облика демилитаризације уз облик постојања одређене варијанте постојања оружаних снага. Аустријски модел подразумева војску од око 50.000 људи плус мобилизацијски резервни састав. Швајцарски модел подразумева наоружани народ који оружје држи код сопствених кућа. Поред размишљања о личном саставу, поставља се питање ратне технике, тј. која техника јесте одбрамбена, а која то није, већ је офанзивна. Москва инсистира на забрани ма каквог офанзивног оружја, али и то је веома релативно питање.
Денацификација личи на пропагандни притисак Москве, али ипак може подразумевати забрану којекавих неонацистичких оружаних групација које иритирају руски осећај спокоја, али и њихове агресивне реторике у медијима. И по овом питању компромис је веома компликован, јер су тврдње са обе стране веома релативне.
Најкритичније је питање територијалне целовитости вештачке творевине зване Украјина. Украјинска страна не признаје анексију Крима и независност ДНР и ЛНР. Кремљ, са друге стране, инсистира на признању фактичког стања као свршеног чина. Чак и када би украјинска страна прихватила овакве захтеве, тешко да би се у овако одмаклој фази рата могло вратити на разговоре о оваквом компромису. За компромис и даље остају разне варијанте. Постоји и питање Западне Украјине, у које се почела уплитати и Пољска… Додатна компликација већ компликованог стања.
Постоји варијанта преврата у Кијеву који би довео до завршетка конфликта, али и он би, према очекивањима, довео до успостављања марионетске власти у Кијеву. Овакав преврат могле би извести војне структуре Украјине, а на то их је већ више пута позивала Москва. Смена власти у корист Русије враћа нас поново на први сценарио – победе Русије у овом рату, али на нешто другачији начин, не војним, већ политичким путем.
Украјина је, то се скоро јасно види, уништена је као држава у досадашњем облику. Какав ће исход овог конфликта бити – брзо ћемо сазнати, јер се неће још дуго чекати.
Извор: Правда
