Пише: Владимир Димитријевић

ПОВОДОМ ВУЧИЋЕВОГ СТАЈАЊА НА СТРАНУ НАТО ПАКТА 

Наравно да сам знао да ће Вучић гласати против Русије у Уједињеним нацијама. Реч је о човеку који се, вољом антихришћанског Запада, издајом квазинационалне интелигенције и историјском дементношћу бирачког тела, нашао на челу Србије у једном од најтежих периода њене историје, када је НАТО кренуо у велики рат против Русије и православног света, а за коначни тријумф антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. О Вучићевој „онтологији издајника“ писао сам од 2013. до 2021, и указивао којим смо путевима дошли до понора у коме смо, опкољени претњама Империје, на продају Рио Тинту и крвавом страном капиталу, на ивици да издамо руске савезнике и коначно се одрекнемо Косова и Метохије. Ипак, како рече Његош:"Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке". Један од видова отпора као залоге за будућност је и непристајање на Врховног Кловна и секту његових лажљивих сведока. Овај текст је непристајање. И вера у Бога Правде, Коме пева наша химна. Јер Правда држи земљу и градове! 

ПРЕЂИМО НА СТВАР 

После овог „идејно – идеолошког“ увода да пређемо на ствар. Али, немојмо се заваравати: западни морибунди у врховима глобалне власти нас мрзе невиђено, и једва чекају да нас сломе, као „мале Русе“. Не Малорусе – то су Украјинци, који су им потребни као топовско месо против Русије. Него онако како нас доживљавају – као мале Русе на Балкану; ваљда нису заборавили Наполеона, који је обучавао турске топџије против Карађорђа, и Хитлера, који нас је таманио по принципу сто Срба за једног Немца! Нашли смо се у претешким историјским околностима – сви око нас су НАТО слуге, Источни фронт је „прорадио“, покушавамо да сачувамо неутралност, али нам Империја то неће дати – морају се, баш у Србији, увести санкције Русији, а русофобија треба да нам буде мера и провера. 

Вучић је, тај гротескни Вучић, кренуо путем предаје, издаје, кривотворења стварности, уз кревељење, јецаје и бусање у прса као причу о томе да ће Резолуција СБ УН број 1244. о Косову и Метохији престати да важи ако Русију избаце из Уједињених нација. А зна да Русију не могу да избаце ни из Савета безбедности ни из Уједињених нација! 

Године 2009, велики српски патриота ( иронија, читаоче, иронија! ) Ивица Дачић тражио је да се из Владе Србије уклони фотографија Милана Недића, колаборанта са немачким окупатором у току Другог светског рата у нас. 

Речено – учињено!

А сад Вучи и Дачи стају на пут Милана Недића, али нису Милан Недић. 

ПРАВИ ЧАС ЗА ТЕКСТ О НЕДИЋУ 

Зато је прави тренутак да се пише о Милану Недићу и његовој колаборацији. Пошто ће лажљиви Вучићеви сведоци вероватно бранити свог лажног месију причом да је он, као и Недић, ушао у колаборацију са НАТО Империјом против Русије да би спасао Србе од пропасти. 

Да се разумемо: овај текст није апологија Недићевог избора. Ђенерал Недић ЈЕСТЕ био сарадник и послушник немачког окупационог режима у Србији 1941-1944, коме је, због тога, Влада Краљевине Југославије у Лондону одузела чин. То је јасно, као што је јасно да је вођа покрета отпора Немцима, ђенерал Михаиловић, био челник легалне Југословенске војске и заштитник предратне државности; јасно је и да је Јосип Броз Тито, вођа комунистичког покрета отпора, био на челу безбожничке револуције чији је циљ био уништење монархије и освајање власти са увођењем тоталитарног једнопартијског система по узору на лењинско-стаљинску диктатуру у Совјетском Савезу. 

Шта, међутим, није довољно јасно? 

Покушаћемо то да утврдимо, да би смо Вучија & Дачија спречили да се крију иза смоквиног листа. 

НЕДИЋ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 

Познати српски левичар, вођа левих земљорадника, Драгољуб Јовановић, у својој књизи политичких портрета,”Медаљони“ (књига трећа, Службени гласник, Београд, 2008, стр.379-382), каже да је ђенерал Недић – њему иначе несимпатичан - још 1940. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР. Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика, замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је, како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је о великој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 120 дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом.“Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља:“Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега. Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали, мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 120 дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“.       

Дакле, пре Другог светског рата, Недић шаље поруку совјетском амбасадору да се спрема напад Немачке на Русију. Такође, стоји чињеница да је Недић, већ као „српски Петен“, одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета.

НЕМЦИ МУ НЕ ВЕРУЈУ 

Баш због таквог ђенераловог држања, немачки окупатор никад није до краја веровао Недићу, јер су знали његове предратне позиције, нарочито кад су запленили документацију француске војске приликом освајања Париза 1940. Пошто је Југославија тајно преговарала с Французима о ратној сарадњи на антинацистичкој основи, а Недић је био министар војни, сенка сумње је трајно остала на њему. Немачки историчар Јохан Вишт, који се бавио Хитлеровим односом према Краљевини Југославији, у својој књизи „Југославија и Трећи рајх“, објављеној у Штутграту 1969, указивао је да су Немци знали да је Недић био прозападно оријентисан, и да је због тога стално био у сукобу са словеначким католичким свештеником и политичаром Антоном Корошцем. Вишт пише:“Интернесантно је напоменути да је између њега и министра војног Недића, касније министра – председника за време окупације, дошло до дубоког разилажења по питању мера против Јевреја“. Наиме, Недић се изричито противио антијеврејским мерама, на којима је Корошец у Влади Цветковић-Мачек инсистирао.

ЗАШТО КОЛАБОРАЦИЈА? 

Недић није имао личних разлога за колаборацију са немачким окупатором. Преговарао је с њима под тешком сенком смрти свога сина и његове породице у експлозији муниције у Смедереву почетком јуна 1941. године.

Пристао је да буде на челу Владе под контролом окупатора. 

Зашто?

Потражимо одговор код једног колаборанта, писца Велмара - Јанковића.

Владимир Велмар-Јанковић ( 1895 – 1976 ) је био српски правник, психолог, драмски писац, приповедач, есејиста и критичар. За време Другог светског рата био је помоћник министра просвете Велибора Јонића у Недићевој Влади народног спаса, када је, у најтежим условима, са српским научницима покушао да створи Српски цивилни и културни план за будућа поколења, без обзира ко буде на власти ( послератна власт је „технички“, али не и духовни део, тог плана углавном остварила ). Због таквог ангажмана је, 1944, морао да бежи из земље. Његова ћерка Светлана, угледна српска списатељица, подигла му је, као оцу и човеку, споменик од светлости у својим „Прозрацима“, чији је други део постхумно објављен у издању „Лагуне“.

Како је колаборациониста тумачио своју сарадњу са окупатором?

ВЕЛМАР – ЈАНКОВИЋ СВОЈОЈ КЋЕРИ 

Када се видео са ћерком у Паризу, рекао јој је:“Прво, ви млади треба да знате да генерал Милан Ђ. Недић није ни радо ни лако образовао своју владу. Недељама је одбијао да то учини, свестан шта за једног српског генерала, патриоту, значи сарадња са окупатором. Али да није образовао своју, издајничку владу – како се код нас та влада назива – Србија би била смрвљена под немачком чизмом а триста хиљада избеглица из Хрватске изгубљено, пропало. И много хиљада других Срба. При том је мало који од нас, не сећам се ниједнога, веровао да ће Трећи Рајх победити. То, просто, није било могуће без обзира на огромну немачку војну силу и невероватно брзе победе које је Хитлерова Немачка освајала једну за другом, у Европи. Ни за тренутак нисам прихватао могућност Хитлерове победе. Зашто? Ако у средњој школи добро научите историју света као што сам је ја морао научити у Текелијануму, строгој српској средњој школи у Будимпешти коју је основао Сава Текелија, школи са интернатом, онда сазнате да су све велике војсковође и освајачи какви су били Александар Македонски у античко или Наполеон Бонапарта у новије доба, на пример, изненада бивали прекинути у својим тријумфалним походима, било напрасном смрти, било напрасним поразом. Ни у јесен 1941, у години највеће Хитлерове моћи, нисам сумњао да ће Немци изгубити рат али сам ипак пристао да уђем у владу која је са њима сарађивала. Пристао сам да и себе а и своју породицу свесно жртвујем јер је требало спасавати, у окупираној Србији, оно што се могло спасти. И данас, после 21 године живота у избеглиштву, кажем ти да бих исто учинио кад би се поново нашао у ситуацији да бирам између два зла: мањег за моју земљу, Србију, већег за мене и моју породицу. Исти је избор био и пред француским маршалом Петеном, после пада Француске. Још и сада Французи рђавим оком гледају на његову сарадњу са Немцима али при том заборављају да је Петен, том сарадњом, спасао овај град, Париз, од потпуног разарања. Ми, сарадници окупатора, заувек смо изгубили своју част у очима савременика, али смо успели да спасемо многе животе и многа национална блага. Истина, многе и нисмо. Надам се да ће наши потомци једног дана моћи да праведније оцењују и оно што смо учинили и што нисмо учинили. Сад је још рано. Отићи ћемо са овог света обележени, у својој земљи, као издајници, што није лако ни поднети ни однети у гроб. Али, Божија Промисао је недокучива.“

И данас. 

ПИСМО ЈЕДНОМ ЕНГЛЕЗУ 

Поред успомена саме кћери на тешку послератну стварност и ретке, али насушне, контакте с оцем у изгнанству, приређивач књиге Жарко Рошуљ уврстио је у други део „Прозрака“ и документе из Светланине личне архиве, у којој се налази, између осталог, и преписка са оцем. У архиви је чувано и драгоцено Велмарово писмо једном енглеском лабуристи, аутору књиге „Побуњени разум“. С обзиром да се дотични залагао за трећи пут, између суровог капитализма и безбожног комунизма, Велмар-Јанковић, који се, под другим именом, крио у Шпанији, решио је да му се обрати и пише о Недићевом и свом колаборационизму. 

Велмар – Јанковић у писму истиче да су Срби пред рат били дубоко антихитлеровски оријентисани:“Целој нацији хитлеровски бес је био дубоко одвратан и није било места у нашем разуму или срцу на коме би се могао изградити споразум са оним  запенушаним лудаком. Али у одговору како да се одупремо том наказном империјализму немачког назови – надчовека, мишљења су била подељена“. 

Иако је рат против Немачке био нешто што је проистицало из народне слободарске традиције, ипак је било оних Срба који су схватали да 1914. није исто што и 1941 – нови рат је, слутило се то још од 1939, рат биолошки, масован, застрашујући по броју жртава, и мали народи су морали да мисле о пуком преживљавању. Пучисти нису предвидели последице 27. марта, али су зато побегли из престонице Југославије чим је запуцало, док су уредбом забранили народу да Београд напусти, прогласивши га „отвореним градом“.

Велмар-Јанковић саркастично пише:“Можда, да сам имао своја приватна кола, био бих и ја побегао у правцу Грчке. Али ја нисам имао кола, као што ни многи други милијони Срба што их нису имали. /…/Видите, суперпатриотизам наше владе у изгнанству и њихово суђење нама који смо морали остати тамо, засновано је технички на околности да су министри имали кола спремна за бекство, а ми нисмо“.

 СЛОМ КОЈИ СМО ДОЧЕКАЛИ

У априлу 1941. је, по Велмар – Јанковићу, наступио потпуни слом:“Теутонски бес и освета, италијанска отровна пакост, маџарска жеђ за феудализмом, бугарско враћање у татарство, албанска помамност дали су сатанску позадину ненадмашном каинизму Хрвата, у којем је дуго задржавана католичка инквизиција здружила крваву руку са мутним фанатизмом исламских маса. А поврх свега тога још и свирепи свод црвено – белог грађанског рата“.

Уследио је српски устанак против Хитлера…Али…

Ужас је снашао Србију после слома устанка у јесен 1941. О томе у својој биографији Звонка Вучковића историчар Милош Тимотијевић пише:“Током октобра 1941. Немци су стрељали око 10.000 људи у централној Србији (Драгинац, Краљево, Крагујевац). Распламсавање устанка условило је да се размишља о потпуном уништењу становништва Србије, или макар породица оних који се супротстављају окупатору. Шабац је у једном тренутку био логор са 20.000 заточених Срба, а код Засавице у Мачви планирано је подизање логора за 500.000 Срба. Технички проблеми реализације овог злочиначког пројекта, брзо гушење устанка и прагматични разлози нешто ублаженије репресије спасили су Србију од великих одмазди. /…/Допринос равногорског и партизанског покрета у уништавању војника фашистичке Италије и нацистичке Немачке није био велики. Према немачким подацима устаници су у Србији 1941. убили 203 и ранили 378 војника Вермахта. С друге стране Немци су у борби убили 11.522 човека, и стрељали још 21.806 лица, као што је и планирано како би се испунила квота од преко 34.000 људи које треба убити као казну за немачке губитке“.
Знајући све ово, Недић пристаје на колаборацију.

СТИЖУ УСТАШЕ? 

Српска историја, по Велмар – Јанковићу, била је дуго историја живота под окупацијом, под Турском и Хабзбуршком монархијом; у доба петвековног живота под влашћу туђина, Срби су ипак сачували душу. Али, Немци нису мислили о освајању српских душа. Они су, због устанка, хтели да непокорни народ биолошки сатру. Хитлерови опуномоћеници за Србију су  стално претили, о чему Велмар пише:“Границе усташке моћи биле су „легално“ проширене до самих предграђа Београда ( Земун ). Да им је било дозвољено да уђу у Београд и у Србију, ни би имали само да пређу реку Саву преко немачког понтонског моста, што је било питање неколико часова. Тада би они били поклали и моју рођену децу и мене и остале разоружане становнике и избеглице у Србији. То је требало спречити, не бисте ли и ви тако мислили у мом положају?“

Окупатор је говорио да ће, због заузетости на Источном фронту, пацификовати устаничку територију не користећи своју војску, него употребом Хрвата, Мађара, Бугара и Арнаута, што би, каже Велмар – Јанковић, значило потпуно уништење Србије.    

СРЦЕ И РАЗУМ                             

По Велмар - Јанковићу, ни Француска, ни Белгија, ни Холандија, ни Норвешка нису биле изложене тако стравичном бесу Хитлера и његових слугу. Колаборанти у Београду су мислили да су Немци мање зло од њихових балканских сателита, признавали су суверенитет Краља Петра и одбијали да шаљу трупе на Источни фронт. Велмар – Јанковић каже:“Дража Михаиловић је био наше побуњено срце. Он је значио наш активни отпор. Али под оним околностима његов покрет није био довољан. Он је могао да уцени непријатеља, али не и да га победи. И да би се спречило да и на територији Србије узме маха оно бесмислено дотрајавање Срба из западних крајева, Милан Недић узео је да организује наш пасивни отпор. Он је значио побуну нашег разума. Али обојица су били наша ресистенција, а не колаборација с непријатељем“. И огорчено се пита:“Је ли Михаиловић био „колаборатор“ само зато што није одједном могао да се бори са седам непријатеља? Заснива ли се морал са чијег пиедестала се осуђује колаборационизам у свим ситуацијама само на снази силе?“    Михаиловићева герила је била начин да се уцене Немци, вели Велмар, али је Недић једини који је могао да створи макар привид реда и мира у Србији, која је требало да прими на стотине хиљада избеглица из НДХ и других крајева бивше Југославије, што су у матицу носили само живу главу.            Помоћник Велибора Јонића, министра просвете у Недићевој Влади, Велмар – Јанковић је, каже, имао за циљ да на све начине сачува просветни систем Србије:“Спасти сваку школску зграду, сваког учитеља и професора, сваку књигу и час наставе за нашу децу и исхранити их, по могућности, у школским кухињама - то је била наша лозинка. Такођер је искрсла опасност да Гестапо уништи наш Универзитет, да депортира и побије професоре по пољском узору/…/“

Зашто? Зато што су гестаповци тврдили да су сви српски професори Универзитета комунисти. Велмар сведочи да су он и сарадници једва успели да сачувају професорски кадар наших факултета, гарантујући животима да дотични нису комунисти и да ће Универзитет бити „национализован“. 

ЕНГЛЕЗИ ОДЛИКУЈУ СВОЈЕ КОЛАБОРАНТЕ 

Велмар – Јанковић са горчином указује на чињеницу да је Велика Британија своје чиновнике – колаборанте, са острва Џерсија и других, која су била под немачком окупацијом, похвалила и наградила:“Спасавао сам своје људи као да су бар толико вредни колико Енглези. Јесам ли био у праву или не? И ако сам – ја и толики други у истом положају – био у праву, зашто онда на нас приментити друге принципе но на поменуте енглеске чиновнике? Та бар они нису били под претњом непосредног истребљења као ми“.

 Велмар каже да он и њему слични не траже одликовања, него  објективан суд. За себе вели да га је савест већ наградила:“Нико не може да ми надокнади задовољство које ме је знало обузети кад бих преварио Немце, избацио бугарску солдатеску из које наше школе, спречио узнемиравање наших интелектуалаца од окупатора“.

НОЈБАХЕР О НЕДИЋУ

Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, у својим мемоарима о Недићу је, између осталог, рекао:“У тренуцима велике несреће једне нације деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се чују јауци и повици: „Спашавај нас!" Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. И генерал Ајзенахуер је такоде био позван - с обзиром на ужасну могућност атомског рата који би уништио свет - да стане на чело најјачег народа на кугли земаљској. Недића су наговорили његови пријатељи да стане на чело српске владе. То је било године 1941, када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је присилила, као убеђеног антикомунисту, да сарађује са окупатором. Он је свим својим срцем и душом био српски националиста.“            

Немачко неповерење према Недићу било је увек присутно. Они су редовно цензурисали његове говоре, а предмету који су водили о њему увек су прикључивали доказе који би могли да потврде њихове сумње. Тако је СС поручник Шретер своје претпостављене октобра 1943. известио о једној радио-емисији у Њујорку, где је представник Владе у Лондону, Константин Фотић, говорио и о Недићу: „Пре неколико дана одржао је бивши југословенски посланик код Друштва народа и каснији посланик у Вашингтону, Константин Ф о т и ћ, говор преко емисионе станице Њујорк, у коме се бавио личношћу министра претседника Недића. Фотић је притом навео да се Недић никако не сме означавати издајником. Напротив, он ради под најтежим околностима за добро и спасење српског народа. Недић није Квислинг, није чак ни Петен“. 

ШТА НЕДИЋ СМЕ ДА КАЖЕ    

Недић је Немцима, дакле, стално био сумњив. И поред изјава о својој лојалности, он је био и под контролом немачке цензуре која је из извештаја о његовим говорима у квислиншкој штампи избацивила безобзирно сва места која су официру за цензуру ма на који начин изгледала незгодна. Ставише, и сама Недићева пропаганда је брисала из његових говора извесне речи. Рецимо, у документу Пропагандног одељења Југоисток од 13. децембра 1942, који потисује поручник Тангл, налази се део говора који је Недић одржао србским сеqацима дан пре тога, када је рекао: »Ја сам учио вас и цео српски народ, да се бринете за своје ствари; да не радите ма за чије интересе, јер политика не познаје љубав, не познаје сродство, нити признаје стране интересе. Она зна само сопствени рачун, сопствене потребе, које никада нису исте са потребама српског народа. Стога морате у међународној и светској политици да разликујете добро од зла, истину од пропаганде, а нарочито спасење од пропасти.« Тангл пише:“Према следећим излагањима управљена је ова примедба несумњиво против енглеског и бољшевичког утицаја. Пошто, међутим, такво одбијање у свом уопштавању неизбежно погађа и немачки утицај, то су избачене речи од »да не радите« до »пропасти«.“ Мало даље, у извештају се каже:»Министар претседник је потсетио присутне да и у Расини има неразумних људи, који нису слушали њега него неког Кесеровића, који је прошле године завио у црно Крушевац, па сада жели и Расину да баци у пропаст. Он је нагласио да ће страдати и жене и деца и други невини људи, али онај злочинац ће опет побећи у шуму, као и прошле године, када је напустио Крушевац«. Тангл бележи:“Део од »него« је избачен, због наговештаја да ће невини морати да страдају.“ А немачка пропаганда није хтела да дозволи да се у српској штампи помене, макар и кроз наговештај, страдање Срба од њихових одмазди. Недић је још рекао:»Потом је министар претседник подвукао, да можемо поново задобити слободу и државу само разборитошћу српског народа, а то су мир, рад и време које све лечи. Другог лека нема, јер рат ће трајати дуго и није важно ко ће победити, него важно је да ли ће сви Срби остати у животу, да ли ће у овој земљи бити Срба или неће. После дуготрајног одобравања поводом ових речи, министар претседник изражава своје признање расинским јунацима, нарочито 12 пешадиском пуку, који је лично видео, и каже да они треба своје јунаштво, у првом реду храброст, да сачувају за доцнија покољења, сада пак да сачувају само ред, мир и братску слогу, јер сада није време Краљевића Марка, него време штука и тенкова«. Тангл пише:“Ова разматрања о поновном задобијању државе и слободе, са којима је министар претседник закључио свој говор, цензура је брисала. Српско пропагандно одељење је већ овде брисало из текста следећа 3 места: 1. речи: »и није важно ко ће победити, него ....« , које приказују лојалност српског министра претседника према Немачком Рајху у чудноватом светлу; 2. речи: »и каже да они треба своје јунаштво«, и 3. »да сачувају за доцнија покољења«, дакле алузију на поновно успостављање српске државе оружаном силом. После одговора из редова сељака, завршио је министар претседник манифестацију кратком завршном речју, из које је српско пропагандно одељење опет брисало само једну једину реч, истина, најважнију реч. Ово место гласи: »Када се вратите кућама, пренесите Расини мој поздрав и реците јој да ће генерал Недић учинити за њу све, да она буде опет што је била: слободна, напредна и поносна«. Српско пропагандно одељење брисало је реч »слободна«.“

 УСТАШЕ О НЕДИЋУ

СС мајор Вилхелм Бајснер, са седиштем у Загребу, обавестио је Управу безбедбности Рајха у Берлину да су усташки врховници огорчени постављањем Недића не чело србијанске Владе под окупацијом. У извештају, између осталог, пише:“Када се у Загребу сазнало за наименовање генерала Н е д и ћ а за шефа српске владе, изазвало је то у надлежним хрватским круговима опште запрепашћење и велико чуђење. Као што је познато, Недић је за време своје делатности као министар војске у ранијем српском режиму, био по злу чувен као изразити непријатељ осовине и политике коју она заступа. У Загребу је овладало мишљење, да је тиме, што је Недићу поверено образовање владе, српска — у току рата збрисана — завереничка клика добила сада нову легализацију свога деловања чак и од стране немачких окупационих трупа. Како је већ извештено, у Загребу је примљено више извештаја, према којима се на српској страни све улаже, да би се добило од надлежних немачких власти одобрење за изградњу оружаних трупа. Ове оружане трупе требало би затим да претстављају основни кадар за акцију која би се у згодној прилици повела против Рајха. Истовремено се у хрватским круговима указује, да устаници који се налазе на хрватском подручју примају — како то произлази из јасног доказног материјала — своја упутства директно из Београда.“

ГРИСОГОНО О НЕДИЋУ 

Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у часопису Југословенског народног одбора, „Порука“( 29/1955), који је излазио у Лондону педесетих година 20. века, пише да, иако није волео Недића као колаборационисту, али да мора, јасно и гласно, да каже:“За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића,а под стварним аукторитетом Дражине Шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или Католика као такове, у коме би учествовала маса, и ниједан случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним аукторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају.Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место./.../Познато ми је  и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ“. 
А за то време, Павелићева чудовишта су, свакодневно, клала Србе.    

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О НЕДИЋУ 

Оно што је Владика Николај мислио о ђенералу Недићу и његовим помоћницима можда је најбоље сажето у једној од бележака Владикиних постхумно објављених: „Колаборација. Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац, један конопцем, а други куком, онда су они колаборатори. Оба имају исти циљ пред очима. Исто тако и ловци кад хоће да улове неку звер, па распореде улоге. И они су колаборатори један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од националиста српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне стране и Немци с друге стране имали су два, потпуно супротна циља пред очима. Немци су смерали уништити српски народ, а српски патриоти сачувати га и ослободити га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним револуционарним инстинктом у себи – до времена. Испод звера се извуци, па онда туци”.

Прави колаборатори са Немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели Немцима победу с убеђењем да само Немци могу „завести ред у свету” и „спасити европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва.” Сличан став Николај је изнео и у књизи „Земља Недођија”, посвећеној четничкој борби за слободу. Ту Владика каже да људи попут Недића нису свој пут изабрали „ради уживања или добити, него из љуте невоље, да би спасли бар нешто од свога народа”.
Једном речју, иако је Свети Николај Жички стао на пут устаничке верности Краљу и Отаџбини, оличеном у ђенералу Михаиловићу, он је имао разумевање и за жртву ђенерала Недића и његових сарадника у покушају да се Срби спасу од истребљења. 

НЕДИЋЕВА СРБИЈА И КОСОВО

Када су Силе Осовине 1941. Године, скупа са својим сателитима, окупирале и раскомадале Краљевину Југославију, највећи део Косова и цела Метохија припали су Италијанима, који су имали намеру да их прикључе Великој Албанији. Делови Косова око Гњилана, Качаника, Витине и Урошевца допали су фашистичкој Бугарској. Северни део Косова, укључујући целу Косовску Митровицу, Вучитрн и Подујево, са рудником Трепча, Немачка је припојила својој окупационој зони, а 29. августа 1941, када је у тој зони формирана „петеновска“ Влада ђенерала Недића  ( са ограниченим ингеренцијама у области унутрашњих послова, пољопривреде, поште и телеграфа, просвете и вера ),   припао јој је и Север Косова. У Службеним новинама Недићеве Владе 26. децембра 1941. године објављено је да, у оквиру нове административне поделе,  део Косова под ингеренцијом  Србије, заједно са Рашком облашћу, припада Округу митровичком, са седиштем у Косовској Митровици. Године 1942, почетком јула, српска Влада под немачким надзором донела је Уредбу о уређењу области Косова, па су три косовска среза која су припадала тзв. „Недићевој Србији“ добила посебан положај у оквиру Округа митровичког. Влада је те исте, 1942. године, формирала, у оквиру Окружног суда, Шеријатски суд у Косовској Митровици и дала му надлежност над свим муслиманима на својој територији, укидајући тиме шеријатске судове у Београду и Нишу. За окружног начелника Недићев Министарски савет поставио је Арбанаса Ибрахима Љутвија, који је пре рата био подбан Дринске бановине.

До краја 1941. године са Косова и Метохије Шиптари су, уз благонаклоност окупатора, протерали преко четрдесет хиљада Срба. Ипак, Север Косова, који је спадао у Недићеву надлежност, био је релативно миран, а Милан Аћимовић, министар унутрашњих послова у „петеновској“ Влади, посетио је Косовску Митровицу 24. априла 1942, што је, како кажу историчари, био „симболичан знак да је бар један део свете српске земље остао у Србији“. Већ сутрадан, у биоскопу „Јадран“, састао се са представницима Срба и Арбанаса, изражавајући задовољство што види“ред и мир“, као и што осећа да и једни и други имају „патриотску свест“. У мају 1942. држана је  конференција учитеља Срба Округа митровичког, на којој је заменик окружног начелника, Хасим Салихамиџић, истицао потребу сарадње између српских, муслиманских и арбанашких учитеља,“да међусобним упознавањем и заједничким радом придонесемо општем подизању нашег народа“. Почетком 1943, у Подујево и срез вучитрнски дошао је изасланик МУПа, Јован Бркић, који је изразио задовољство што у тим областима нема сукоба између Срба и Арбанаса.

Недићева Влада је 1942. у област Вучитрна и Подујева успела да врати преко пет стотина избеглих српских породица. Наредне године скупљена је велика помоћ становништву Севера Космета, а нарочита брига се водила о сирочићима и незбринутој деци. Чак су и поједини немачки званичници истицали да је Србима учињена неправда тако што им је одузето „историјско место Косовске битке“, о чему је Хитлеров специјални изасланик за Балкан, Херман Нојбахер, говорио Рибентропу. Немци су дозвољавали помен косовским јунацима на Видовдан 1942. и у Косовској Митровици, као и прославу Савиндана, која је 27. јануара 1943. свечано одржана у овом граду. 

Све је трајало до краја 1943, кад, после капитулације Италије, немачки окупатор управљање Косметом преузима сасвим у своје руке.

Иако закључке препушта читаоцу, потписник ових редова, ипак, не може а да нешто не примети: мада је Србија од 1941. до 1944. године била под правом окупацијом нациста и фашиста, Немци су „петеновској“ Влади ђенерала Недића дали више власти на Северу Космета него што их НАТО Империја данас даје Александру Вучићу.Чак је и територија која је, макар формално, припадала „Недићевој Србији“ била већа него тзв. „Север Косова“ данас.  Да и не говоримо о оновременом повратку пет стотина избеглих српских породица у вучитрнски срез, о чему Вучић и његови лажни сведоци данас могу само да сањају. 

НЕДИЋ ЈЕ РЕКАО ДА СМО ОКУПИРАНИ

Не сме се превидети ни следеће: ђенерал Недић је, у својим обраћањима Србима, био јасан – Србија је окупирана, и мора да слуша окупатора:“Образовао сам, ПО ОДОБРЕЊУ ОКУПАТОРА(подвукао В.Д.), српску Владу, Владу народнога спаса“. Наравно да то није значило слагање једног слободарског народа са Недићевим ставом. Српски герилци, како легитимисти - ројалисти, тако и револуционарни партизани, делатно су показивали своје неслагање, борећи се против нациста и фашиста. Али, Недић  је ипак био јасан – оно што ради, ради по одобрењу окупатора, спасавајући, како је тврдио, Србе од биолошког уништења.

Данашња власт у Србији, међутим, нема храбрости да каже да оно што чини није ништа друго него испуњавање воље Империје, чији је НАТО пакт крајем 20. века два пута бомбардовао Србе осиромашеним ураном – 1995. у Републици Српској и 1999. у Србији и Црној Гори. А онда се, како рече проф. др Ратко Марковић, десило следеће:“Косово је Србији одузето у освајачком рату НАТО-а против Србије. Статус Косова је решен исходом тог рата. Декларација независности Косова косовских Албанаца је политичко-правно санкционисање тековина агресије НАТО-а на Србију.“ Уместо да се о томе свагда говори и да се то стално има на уму, председник садашње Србије, Вучић, рони крокодилске сузе над Србијом, а плаши се само НАТО газда који му прете неким новим Вељом Невољом. Недић је бар био отворен када се обраћао Србима по допуштењу окупацијске власти:“Данас се врши обрачун највећих сила света. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари обично извуче дебљи крај“, говорио је.

Да се разумемо: ово, мада јесте, и није текст о ђенералу Недићу- то је више текст о Александру Вучићу. Ако је Империја која нам је данас отела Косово резолутнија према Србима и Србији него што је то био Хитлер, и ако Вучић има мање надлежности на Косову ( чак и на Северу!) него што их је имао Недић, и ако тај исти Вучић иде путем повиновања НАТО окупатору, а ( за разлику од „српског Петена“, који је о томе јавно говорио) не сме да призна своје повиновање, онда се заиста поставља питање – зашто је Дачић уклањао Недићеву слику из Владе Србије маја 2009. године. 

А да је тешко, тешко је. 

Зато смо, ваљда, Срби.

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда