Пише: Слободан Антонић
Интервенција Русије у Украјини покренула је праву хистерију у медијима широм ЕУ и САД. Путин је одмах назван „Хитлером 21. века“ (овде; в. овде и овде), поставши „лопов, разбојник, убица и лажов“ (овде). Завладала је права „култура згражавања, која као олуја брише из јавности свако другачије мишљење – више се не разговара, већ згражава“ (исто).
Хистерија се убрзо претворила у линч. Европа се вратила на средњовекну концепцију колективног кажњавања. Најављена је „заплена имовине руске елите“ (овде), „финансијски рат против Русије“ до „колапса руске економије“ (овде), почело је отпуштање Руса који одбијају да осуде своју земљу (овде), раширило се „малтретирање деце руског порекла у вртићима и школама“ (овде), покренуто је избацивање Руса из свих спортова (овде), па су чак и сироте руске мачке искључене из међународних такмичења и доделе педигреа (овде).
У Србији су компрадори одавно преузели западну матрицу „демонизовања Русије и хитлеризације Путина“. И пре уласка руске војске у Украјину, Danas је, рецимо, имао наслове: „Крваве руке Владимира Путина“ (овде), „Постоје реалне шансе да Путин постане осуђени ратни злочинац“ (овде), или „Вечито лизање руског длана“ (мисли се на Србе; овде).
Сада као да су све бремзе попустиле. N1 је у наслов ставио Чанково мудро запажање: „Путин почео напад истог дана када је Хитлер представио свој програм“ (овде). Al Jazeera је, такође кроз наслов, истакла велеумно упозорење Милорада Поповића: „Московски фашизам прети западном Балкану“ (овде). А Теофил Панчић је улазак у Украјину упоредио с инвазијом „на мирну Пољску 1939“ (хе-хе, јер Путин=Хитлер, намиг-намиг, гур-гур).
Томислав Марковић је, такође на Al Jazeeri, добио наслов којим је истакнута његова генијална синапса: „Ко се руга жртвама Сребренице, тај се радује и мртвима у Украјини“ (овде). А држећи се исте конгенијалности, једна чланица ГО ДС-а, уз подршку своје странке (овде), затражила је у Danasu да се одмах „филм супержене Јасмиле Жбанић Quo Vadis Aida?“ прикаже на РТС-у (овде). Јер, наравно, Руси=Срби, а Украјина=Сребреница.
Марковић се прославио и чланком „Смрт фашизму, слава Украјини!“. То је исто као да је рекао „Смрт фашизму, за дом спремни!“, пошто је „слава Украјини“ лозинка под којом су укронацисти, током 2. светског рата, извршили геноцид над Пољацима и Јеврејима (в. овде 1:56:05-1:56:18). Марковић је „руски фашизам“ и „повампирено кукасто зло“ повезао с „овдашњим путиноидима“ и „рускоколонашима“, поименице прозвавши Владимира Димитријевића, Ђорђа Вукадиновића и Емира Кустурицу – чији је ангажман у академском позоришту Руске војске изједначио с прикључењем „Вермахтовом позоришту, 1. септембра 1939. године, на позив Вилхелма Кајтела“ (овде).
Најмаштовтији су, наравно, били колумнисти Peščanika. Један је одмах подвукао да су „Срби у Путину листом препознали свог Милошевића“, а како су Срби свагда „одобравали разарања Вуковара и Дубровника, три године бомбардовања Сарајева, стотине побијене сарајевске деце, геноцид у источној Босни, протеривање милион становника Косова“, сада су, ето, одушевљени што ће Путин „омогућити нашој врлој омладини да доврши ствар у Сарајеву и на Косову – зато је Србија листом уз Путина“. Уз упозорење да „руско министарство спољних послова у Европи и Америци успоставља тесне пријатељске везе са свим неонацистичким партијама и покретима“, као „српски неонациста“ посебно је апострофиран Драгослав Бокан (овде).
Други Peščanikov коментатор, иначе украјински „књижевник“, устврдио је да „руски диверзанти у цивилним оделима улазе у мирне украјинске градове и тероришу их“, да се „Руси у нашим градовима појављују у белим лекарским мантилима, у униформама наших ватрогасаца и спасилаца, подмећу мине у цивилне зграде и заробљавају цивиле“, упоредивши то с „филмом Alien, кад непријатељ скаче на тебе из сваког ћошка, као зомби заражен непознатим вирусом“. „Ово је борба са зомбијима који су без разлога одлучили да нам униште животе“, закључио је овај објективни и поуздани коментатор нашег врлог Peščanikа (овде).
Још маштовитији је био Peščanikov књижевни теоретичар, иначе у тој мери стручан да се својевремено прославио приписујући (овде) Добрици Ћосићу речи његовог књижевног лика о Србима као патолошким лажовима (уп. овде). Он је сад оптужио београдски споменик Стефану Немањи да, ни мнање ни више, „обележава и обзнањује постављање у вазалски однос (...) Србије у односу на петро-империју с истока Европе“. Тај споменик заправо је „камен-међаш једне петро-империје“, као и „други руски пројекти“, попут „помоћи Русије у завршавању цркве Светог Саве“. Peščanikov Шерлок Холмс подсетио је да су „дуго остали нејасни прави разлози Кустурициног промовисања“ споменика Немањи, али сад кад је Куста позван за редитеља у руски Војни театар коначно је раскринкан „овај филмаџија, предузимач и самоуки урбаниста“ (овде).
Још раније је Дејан Тиаго Станковић, у окупираном Нину, објавио „да су српски русофили заправо класична пета колона и потенцијални квислинзи, били плаћени или неплаћени“ (овде). Сада је, видимо, почела и појединачна прозивка, која се – с НАТО чизмом у Београду – лако претвара у прављење спискова и трпање у камионе.
Уз то видимо и како се у атлантистички оквир антируске хистерије стављају и сви Срби. Јесте, не постоје геноцидни народи – само појединци, али Срби су, подучава нас Peščanik, поздрављали геноцид у Сребреници, испраћали тенкове за Вуковар цвећем, бирали Милошевића=Хитлера, а и сада навијају за Путина=Хитлера и Русе=фашисте, дакле ипак...
Овакво денунцирање „рускоколонаша“ и „Срба-путиноида“ није баш пријатно, будући да су Срби тренутно једини „Руси“ које САД и ЕУ могу да дохвате. За разлику од овдашње компрадорске елите која за службу атлантистима уредно добија колонијалну ренту, Срби воле Русе првенствено о свом трошку. С Peščanikovim диктумом, међутим, да „Срби листом воле Путина“, на неки начин сви смо проглашени за осмог путника који се спрема да изнутра разори Балкан и ЕУ.
Таква дехуманизација Срба (и Руса) не слути на добро. Када чак и споменик првом Немањићу прогласите знамењем руског империјализма, после тога можете набедити било кога за било шта. У Србији, наново, „само камен није крив“ – поготово онај од ког су Срби правили своје цркве и своје споменике. Ради се, очигледно, на рушењу људи и симбола. И очекују од нас да све то само гледамо?
Остале текстове Слободана Антонића читајте ОВДЕ.
(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)
Извор: Правда
