Пише: Владимир Димитријевић

ПОСТОЈИ ЛИ СМИСАО ИСТОРИЈЕ?

Историја није пукост догађајности: она има и своју логосност. Јер, како рече Његош, „над овом грдном мјешавином – опет умна сила торжествује“. Кад гледамо ужасе у свету који је закорачио ка Трећем светском рату (не дај Боже! ), треба мислити о томе да је Смисао, Који је наш Творац и Спаситељ, изнад свега, и стара се о нама, ма како то, у вртложењу околности, не видимо и не осећамо.

Недавно сам разговарао са Милошем Тимотијевићем, научником коме историја није замаглила вид за историософију. Он ми рече да би требало да се подсетим  размишљања Владике Николаја о ономе што ће се збивати са Русима, Србима и човечанством. Ових дана је, вели, читао, и веома је актуелно. И послушао сам га. Благодарим Тимотијевићу за упућивања.

Ово је мали допринос чувању здравог разума и схватању смисла збивања. Није лако никоме да се снађе у мрачном лавиринту у коме смо се обрели, али ће бити још теже ако ништа не разумемо.

СВЕДОЧЕЊЕ ЈОВАНА ВЕЛИМИРОВИЋА

Јован Велимировић, будући епископ шабачко – ваљевски, био је, као „цивил“, са својим стрицем, Светим Николајем Српским, у немачком ропству у манастиру Војловици код Панчева. Ту су, поред Николаја и њега, били и патријарх Гаврило и јеромонах Василије ( Костић ), будући владика жички. Гаврила и Николаја Немци су држали под стражом као противнике Хитлера и његовог „новог поретка“ – од 1941 до 1945. године.

Ево једног записа из сећања Николајевог синовца:“Свакодневно читали смо Ново време, а највише су нас занимали извештаји са руског фронта. Наравно да су немачки извештаји били дотеривани како њима одговара, али се и из таквих извештаја видело да Немци губе и да се нагло повлаче. Обично пред ручак дође Патријарх и  владика Николај у Василијеву собу, седну и онда се почне дневни коментар стања на ратишту и црта се фронт на мапи. Василије је био најревноснији у обележавању линије фронта. Чим би Руси ма где напредовали владика Николај је говорио: Иде Руја ко олуја. Прекрстио је и три велика савезничка председника: Стаљина у Челиковића, Рузвелта у Ружичића, а Черчила у Црквењаковића. Ми смо се, заиста, радовали успесима Руса као својим успесима, јер, на крају крајева, у њиховој победи ми смо видели ако ништа друго а оно крај нашем затвору и чамовању у Војловици. Тако је расположење било код свих нас у Војловици. Када су Руси потисли Немце дубоко у Украјину, према румунској граници, почели су се помало осећати и руски апетити. Тада је владика Николај рекао једнога дана: „Бојим се да се Руси неће знати умерити на крају рата и пројавити сувише велике апетите и тиме раздражити Америку. А није добро имати Америку као непријатеља. Овај рат јесте само трка за базе за нови рат. А нови рат биће рат за Азију“. Да ли ове речи Владике Николаја не добијају оправдање у догађајима који се одигравају у Азији у наше дане? Да ли, заправо, ове речи владике Николаја немају пророчанску ноту? Ја сам се ових речи увек сећао када год је искрсла нека криза у Азији. А хвала Богу, у Азији стално кључа, стално траје нека ратна авантура.“(1)

Дакле, нови рат биће за Азију, говорио је Владика Николај, док је Други светски рат још увек трајао. Сад, кад гледамо колективни НАТО Запад како јуриша на Русију, као кључну евроазијску силу, постаје нам јасно да је овај свети Србин гледао далеко и дубоко.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О БУДУЋНОСТИ РУСИЈЕ

Кад је Николај Велимировић писао о судбини Русије, она је била у комунистичком ропству – храмови затварани, свештенство и верни народ прогоњени и убијани. Он, међутим, никад није сумњао у победу Христове светлости у земљи руској:„Али ће доћи време, и то скоро време, кад ће Света Русија заблистати као сунце после бурне и мрачне ноћи, у којој јој сада безбожни и бездушни мучитељи њени пију крв, као негда зверови хришћанима у римском колисеуму. Доћи ће време, кад ће хришћани са свих страна света путовати у Свету Русију, да узму мало од свете земље њене и понесу кућама својим. Јер та земља - то је крв светих мученика Христових”. (2)

Једном инославном свештенику, који га је питао зашто страда Русија, Владика Николај одговара:“Мислимо и верујемо, да ни Створитељ рускога народа није пустио овај велики народ у огањ страдања, да би казнио и убио, но да би његовим страшним примером друге народе опоменуо и уразумио а њега - руски народ - већма прославио пред небом и земљом”.(3)

И Русија се, после свега, подигла: године 2000, у обновљеном храму Христа Спаситеља у Москви, канонизовано је преко хиљаду новомученика пострадалих од комунистичких безбожника. И поново је Русија постала светска сила, која је вратиле хришћански морал у своје законодавство: од дефиниције брака као заједнице мушкарца и жене до забране пропаганде изопачености младима.

Ту Срби имају шта да науче.

А НАТО Запад ратује за антихришћански поредак, у коме ће традиционална породица заувек бити уништена. Зато су овако страствени у насртају на Русију.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРБИМА О РУСИЈИ

У чему је трајна веза између Руса и Срба?

То је вера Христова, у чије име су чињени сви подвизи и дизали се сви јуначки стегови – за Крст часни и Слободу златну. Јер само ако је Крст частан, Слобода је златна. Свети владика Николај је учио Србе да заувек благодаре Цару Мученику Николају и руском народу, који су ушли у Први светски рат да би нас заштитили од крвавог похода германског Запада:“Смемо ли ми икада заборавити да је руски цар, са децом својом и са милионима своје браће, отишао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред небом и земљом да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњичав и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспорности. А несебичан мотив - неземни морал при жртви за другога - није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму”.(4)

Опредељење за Царство Небеско основа је хришћанског завета и Руса и Срба. То се не сме губити из вида, нарочито у наше дане, дане ослепљења.

ТЕОДУЛИЈА КАО ПУТ

Владика Николај је, у свом делу „Србски народ као Теодул“, писао:“После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје./…/Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120 година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате./…/Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени “глупи” Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, папежном теократијом,  светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако, него теодулијом ( служењем Богу и ближњима, нап. В.Д ), свакидашњим  програмом србског народа.“(5)

А тога ће бити, ако православна Русија издржи у рату који је против ње покренут.

СОКО И МЕДВЕД

У белешкама које су објављене после његове смрти, Владика Николај је имао запис под насловом „Русија и Србија“. Он је заиста пророчки, јер је у то време постојао само Совјетски Савез, под влашћу комунизма:“Садашња Русија, испуњена богозаборавом и обучена у мрак, не може казати „ново слово“ Достојевског. Све док се не обуче светлошћу Христовом изнутра и не одене у брачно одело (сад је у блудном оделу). Зато ће прво мала Србија-соко- да пиштећи фрулом објави ново слово – а будућа Русија –Медвед – да замумла и захучи то исто слово. Соко и медвед, фрула и таламбас. И у старом времену Србија је прва примила Хришћанство па Русија. И Срби су помагали Русију да ојача: Крмчије, митрополити, монаси, живописци, уметници, чиновници, дипломати, војсковође, па војске у Црној Гори и Србији. Све је то помагало Русији да ојача. Варница неће доћи из Русије. Она је велика бакља која ће се запалити из варнице издалека“.

Александар Солжењицин је рекао да су све руске илузије о Западу нестале 1999, кад је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору. Ове, 2022. године, те илузије су сатрвене до темеља. Србија је, пре двадесет три године, осоколила, а сада „хучи“ Русија.

И, да поновим, без икакве двоумице: ако у овом рату победи НАТО луциферијанство, чека нас тријумф антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног  човечанства. Ако победи Русија као хришћанска земља, историја спасења ће се продужити. Од Наполеона, преко Хитлера, до „великоресетоваца“, оних 0,666% господара глобализма, борба Запада против Русије је била записана у „генетици“ историјског тока. Зато се треба молити за Русију – хиљадама молитава.(6)

УПУТНИЦЕ:

1. Епископ Јован Велимировић,цит према Светац и геније – животопис владике Николаја, Свети Николај Охридски и Жички:Речник вечнога живота: Владика Николај нас води путем спасења – поруке азбучним редом/ Животопис светог владике Николаја, друго, допуњено издање, приредио Књигољубац, Очев дом, Верско добротворно старатељство Митрополије београдско – карловачке, Београд, 2012, 404-405
2. Владика Николај, „Римски колисеум”, Мисионар, април 1936, 97-98.
3. svetosavlje.org/misionarska-pisma/71/
4. Аноним, „’Дан руске славе у Београду’ : епископ г. Николај о нашем дугу Русији”, Политика, бр. 8697, 29. јул 1932.
5. www.rasen.rs/2018/09/srbski-narod-kao-teodul-nikolaj-velimirovic/
6. https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/XXI.1988/3-4/1:for-christ-bearing-russia-let-us-lift-up-thousend-prayers

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда