ОСАМ ГОДИНА КАСНИЈЕ  

Већ сам постао досадан објављујући своје старе текстове који потврђују да сам био у праву. Једина ми је утеха што немам намеру да људе убеђујем у своју „генијалност“, него је то што сам био у праву израз лектире. Ко чита, пре свега историјске књиге, зна. Историја се, једноставно, отвара пред помним читањима и показује пуноту својих значења. 
Ко се чуди Вучићевој издаји Русије, тај је или наиван – да не кажем глуп! - или је „маснокопитар“ ( израз Слободана Антонића ) на његовим јаслама. Вучића је на власт у Србији довео НАТО Запад, као „манџуријског кандидата“, и он је све време човек Запада, слуга Вашингтона и Брисела, лажни патриота маскиран у „русофила“. То се види, то ће се тек видети, то ће остати у историји. Што смо ми постали неспособњаковићи и млакоње који овом Кловну Без Смисла За Хумор  и секти Вучићевих сведока допуштају да влада – то је посебно питање. Али,  да не дужим – ево текста из 2014. године, да се види да се видело: видело се да ће Вучић издати Русију. Текст је већ објављен на „Правди“ – зове „Будућност у коју верујемо?“

Пише: Владимир Димитријевић

”Ја сам био против Европске уније, па сам био евроскептик, сада заступам став да Србија треба да буде у Европској унији. Ако бисте по томе посматрали, са мном нико не би требао да сарађује” (Томислав Николић, РТС, 18. мај 2011.)

Шта „Викиликс“ може да објави? Ево како је било. Мене су питали какав ми је став о НАТО – у. А ја кажем:“Па,знате,имамо скупштинску декларцаију и Устав Србије који говоре да ми не можемо да будемо члан“. Питају ме: „А је л то довека?“ Кажем:“Па,ништа није довека“ (Александар Вучић,Б 92, 11. јун 2011.)

Уместо увода

а Украјини, у њеном западном делу, избијају немири. Немири се, постепено шире, и ситуација је све озбиљнија. За то време, у Србији се спрема референдум о приступању НАТО – пакту. Инцијативу за покретање референдума дало је педесет посланика Скупштине Србије, а скупило се и око сто хиљада потписа грађана. Руски амбасадор разговара са србским премијером ( „незналицом опште праксе“), и упозорава га:“Бојим се да би исхитрена одлука могла да угрози ваше позиције. Апелујем на вас и на председника да се то још једном преиспита“(1,79). При том изражава сумњу да је реч о пукој грађанској иницијативи, сматрајући да иза реферндума стоје стране силе. Премијер пориче такву могућност, прича о извесним економским тешкоћама Србије, новом ангажману ММФ-а, нуди Русији наставак економске сарадње. Амбасадор је, на крају, отворен:“Ако на скали имамо екстреме, где на једном крају пише „пријатељ“, а на другом „непријатељ“, ви сте још увек у првом делу. Оним што сте планирали, брзо клизите ка средини. Везано за то, потпуно нам је нејасно зашто хрлите у савез у коме су сви, од првог до последњег, ваши историјски непријатељи! Сви они који су узрокавали вишемилионске погибије и патње српскога народа! Прошле године, у лову, гледао сам тактику вукова у навлачењу наивнијих ловачких паса. Приђу им, и заподену игру, машу репом. Кроз игру их навлаче у шуму, где их растргну./…/Има ли Србија шездесет милиона становника, пет стотина нуклеарних бојевих глава и две хиљаде милијарди евра годишње?/…/Толико износи тренутни француски улог за безбедност у вучјем чопору.Тако су тик уз водећег вука и држе га на оку. Ниште ваљда поверовали да су се у пола века Немци и Французи толико променили да су данас потпуно другачији од својих дедова?“(1,81) Ипак, Влада Србије, у сагласности с парламентом, решава да спроведе одлуку о референдуму за улазак у НАТО. Амбасадор Русије долази код министра спољних послова и каже му:“Везано за већинску одлуку парламента да се што пре приступи реферндуму о приступу НАТО – у имам овлашћење од стране председника Руске Федерације да вас последњи пут упозорим, а у светлу најновијих догађаја на европском континенту, на могуће далекосежне последице одлуке вашег парламента!“(1,89) Министар спољних послова убеђује амбасадора да ће референдум бити поштен и демократски, али амбасадор каже:“Наш је став да је све око референдума успешно оркестрирано са Запада.Знајући да се у гладној Србији избори добијају с подељеним килограмом шећера или флашом уља по гласачу, а да су такви „поклони“ већ спремни, очекивано је да ће обичан народ заокружити „да“. Ваша влада ће зарад нешто кредита, којим ћете купити социјални мир за наредних шест или девет месеци, и нешто обећаних улагања, довести Србију на непријатељску страну, у могућу директну конфронтацију са Русијом. То се у историји наша два народа никада није десило/…/Немојмо рачунати комунистички сукоб Стаљин – Тито. Нити је Стаљин био Рус, нити је Тито био Србин. Нити су се 1948. конфронтирале Русија и Србија,већ СССР и Југославија. /…/ Причајмо о историји пре комунизма. Нама је јасно да сте ви остали као бела мрља у позадини НАТО – а и да се вашим уласком финализују напори за предстојећи сукоб. Ви пратите ситуацију у Украјини? /…/ Ствар се заоштрава. Уласком у НАТО ви бисте своју територију и ваздушни простор ставили на располагање алијанси./…/ Господине министре, буде ли у том случају дошла било каква претња руском народа с територије Србије, будите убеђени да ћемо вас третирати као сваког другог непријатеља. Не више као братски, словенски, православни народ“. Министар спољних послова Србије пориче опасност:“Ако се на референдуму Србија одлучи за „да“, имамо договор са западним партнерима да се наша територија не користи у том смислу и да ће алијанса максимално поштовати наш суверенитет“.(1,91)

Рат на Украјини се захуктава –мешовите НАТО трупе продиру на територију Украјине, а и Русија шаље своју војску. Почиње сукоб конвенционалним оружјем. Србија, на намештеном референдуму, на коме је огроман број гласова кривотворен, улази у НАТО. Територија Србије бива искоришћена за транзит НАТО трупа, а њени аеродроми за танкирање НАТО авиона који лете према Украјини. Руски амбасадор одлази из Београда. Председник Србије тврди да је отишао само на привремене консултације у Москву, и да је власт у Београду и даље пријатељ Русије.

Пошто између Русије и НАТО – почиње атомски рат, а територија Србије је пуна НАТО трупа, на Београд, са руске стране, пада атомска бомба…

А стварност?

Оно што сте управо прочитали за сада је,на срећу Србије, само  укратко  изложена фабула приче „Конус“ Горана Аранђеловића, објављене у књизи „Четири слике српске апокалипсе“. Ова занимљива збирка прозе писана је почетком 2012, а појавила се у књижарама прошле, 2013. године, пре збивања на Украјини. Аутор је умео да уочи неке од кључних црта савремености, и да их преточи у питке приче, које остављају горак укус у устима. Једно од основних осећања читаоца је застрашујућа близина имагинарног и реалног, које само што се не додирну у нашој свакодневици. Чињенице су, с тим у вези, јасне: 16. марта су избори у Србији и референдум на Криму. Крим ће се, по свему судећи, определити да уђе у састав Руске Федерације, а Србија, чије је елита, по професору Милу Ломпару, постигла јединство на идеји националне издаје, пада под власт послушника Империје Вашингтон-Брисел, који је неће само вући ка ЕУ, него и ка НАТО – пакту, тако заинтересованом да на Украјини трајно инсталира русомрзачку власт и, наравно, своје нуклеарне пројектиле.

Како смо дошли до овде?

Иако је доласком ДОС-а после 5. октобра 2000. власт у Србији,  бар кад су званичне структуре у питању, постала прозападна, ипак се већина странака, осим нескривено „другосрбијанских“, попут Јовановићевог ЛДП-а, није усуђивала да напусти националну причу ( макар као „бриселски новоговор са шајкачицом“ ). Поготово се нико није осуђивао да отворено изда Косово и Метохију ( наравно, радило се „испод жита“ – али, за јавност, сви су се клели да се никад, али никад, неће одрећи територије чија је одбрана записана у преамбули Устава Србије )…У томе су најгласнији били кључни људи Србије који су на власт дошли после мајских избора 2012. Борећи се,во времја оно, за Косово, они су се заклињали и у Русију,као гарант међународног права и поретка, кључну државу која ће нам помоћи у заштити Свете Земље.

Тако је садашњи председник Србије, Томислав Николић, на митингу „Косово је Србија“ у Београду 21. фебруара 2008. рекао:“Ја вам обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буде под контролом Србије“(2,40), јасно поручујући да, ако је услов за улазак у ЕУ предаја Косова, ми у Европску унију нећемо ићи(2,42). Исти тај Николић говорио је у Скупштини Србије 4. децембра 2007:“Све очи су упрте у Русију, а ви хоћете у НАТО. Једног дана у Министарству одбране чуће се руска химна, долазиће њихови стручњаци да нам помогну саветима“(2,54). Александар Вучић је својевремено био главни борац против америчке Империје, који је, бранећи Ирак и Садама Хусеина, говорио:“Американци нацистичким методама покушавају да империјалистички освоје цео свет и ми смо просто приморани једино и искључиво да се бранимо“( ово је казао приликом посете делегације ирачке БААС партије нападнутој Србији 25. октобра 1999. ) Био је и бранилац Косова:“Према Резолуцији 1244,Косово и Метохија су саставни део Србије и Црне Горе и нема даље расправе о томе“( Велика Србија, мај 2005 ). И додавао је:“Људима у Европској унији није ни у дугорочном плану да нас тамо приме. Омогућиће нам пријем уколико се одрекнемо Косова и Метохије. Међутим, то би било урушавање државе  и не могу да верујем да би неко прихватио тако нешто“(„Српски Национал“, 15. април 2005 ).И још:“Европу ми не помињите ако нам отме Косово!“(Прес,3. фебруар 2007 ).

Данас, међутим…На плакатима уочи избора, Вучић, кога његови партијски саборци представљају као „будућност у коју верујемо“, слика се са заставом Европске уније у позадини. Ни једне озбиљне речи о одбрани Косова и Метохије…Наравно, Русија се, као савезница у одбрани Свете Земље, више ни не помиње…

О томе је писао, на уверљив и поуздан начин, Љубомир Кљакић у својој књизи „Криза/ Корисни идиоти и колапс Србије“који каже да су „корисни идиоти“ на власти у Србији ( али и у свету ) доведени „због своје урођене наивности, природне глупости, брижљиво негованог незнања, различитих психолошких комплекса, неутољиве страсти за влашћу или богатством,у сваком случају због своје моралне недостојности, као и примерне некомпетентности/…/“(3,353). И додаје:“Следствено, данас је корисни идиот свако онај ко слеп, глув, нем и неосетљив за чињенице живота, и даље заступа циљеве пропале корпоративне револуције као историјску „судбину“ која нити има, нит може имати алтернативу. Србија, разуме се, није изузетак. Овдашњи КОРИСНИ ИДИОТИ легитимишу се свакодневно као заступници пропагандних слогана о врлинама света без алтернатива, дакле о врлинама мртвог света“(3,354). Данас се та безалтернативност ( оно: „ЕУ нема алтернативу!“) у предизборној пропаганди представља као „будућност у коју верујемо“ као што  шаманисти верују у духове животиња којима се предају да би сазнали шта их им је чинити.

За размишљање

Рекосмо да је увод у овај текст (за сада!) само препричавање прозе „Конус“ писца Горана Аранђеловића. Али, догађаји који се виде на хоризоноту садашњег историјског тренутка ову имагинацију би, не дај Боже, могли претворити у стварност. Србија,заиста, никад није ратовала против Русије. Чак и за време окупације, кад је у Београду била колаборационистичка Влада народног спаса ђенерала Недића, овај србски официр је одбио да на Источни фронт против Русије (под именом СССР-а) пошаље, макар и симболично, једну чету војника Српске државне страже или Српског добровољачког корпуса. За то време, Хајнрих Химлер је имао СС дивизију Хрвата и босанских муслимана („Ханџар“), као и косовских Арбанаса („Скендербег“). Међу Химлеровим „интернационалним“СС трупама били су и украјински нацисти (дивизија „Галиција“). Срби се таквом бруком никад нису обрукали.

Данашњи Запад наставља тамо где су тевтонски витезови, Наполеон и Хитлер стали. Један од његових главних циљева биће укључивање Србије, макар и симболично, у антируски фронт НАТО-а. Као што ће 16. март 2014. бити битан за судбину Крима и Русије, тако ће се он одразити и на судбину Србије са Косовом и Метохијом као срцем…Од људи који припадају србским политичким елитама, осим часних изузетака, може се очекивати само даљи пут у ропство Империји, па самим тим и русофобија прикривена сентименталном реториком о томе да ми „никад, али никад, нећемо престати да желимо сарадњу с Русијом“. Остаје нам нада да ће они који јасно виде шта је прави, мистички, геополитички и привредни интерес Србије успети да у Скупштини Србије буду глас не само здравог разума, него и исконске мудрости светосавског и светолазаревског завета.

Упутнице:

1. Јован  Аранђеловић: Четири слике српске апокалипсе, Лагуна, Београд, 2013.

2. Замлаћивање/ Политичка „аутобиографија“ Томислава Николића, Статустим, Београд, 2013. 3.Љубомир Кљакић: Криза/ Корисни идиоти и колапс Србије, Печат/ Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2011.