Јунак битке на Кошарама Предраг Пеђа Леовац је опеван у новој песми у извођењу Бранке Зечеви..
'’Пред вама је песма о великом човеку-јунаку, витезу метохијских међа, поносу пљеваљског краја, икони Отаџбине'’, написала је ауторка песме у опису спота на личном Јутјуб каналу.
Пеђа Леовац је рођен 20. децембра 1975. године у Пљевљима, тадашњој СР Црној Гори и СФР Југославији. У Пљевљима је завршио основну школу и гимназију, а након тога уписује Војну академију у Београду - смер пешадија. Бавио се и карикатуром. Трчао је Београдски полумаратон и маратон и био мајстор реалног аикида као питомац Љубомира Врачаревића.
Након завршетка Војне академије добија распоред у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон Војске Југославије, као командир интервентног вода на караули Ћафа Прушит. Успео је да се наметно као врло одважан и способан млади официр што су знали да цене његови војници, али и старешине.
Дана 27. октобра 1998. године, на Свету Петку, за време његове патроле дуж границе са Албанијом, војни пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Мина је тешко ранила Пеђу Леовца. Гелер му је поломио виличну кост на три дела и зауставио се испод леве плећке. Пушка му је одлетела из руку у дубину минског поља. Пеђа, иако тешко рањен, био је добољно прибран да смири војника који је кренуо да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути, те је сам позвао помоћ и сишао до карауле, одакле је хеликоптером пребачен прво за Приштину, а затим на Војномедицинску академију. Након операције, његов отац је тражио да се Пеђа врати за Пљевља, на опоравак, како не би заузимао кревет другим рањеницима који су свакодневно пристизали. Током опоравка је изгубио доста килограма.
У фебруару 1999. године, иако недовољно опораљен, Пеђа се упутио за Ђаковицу, до канцеларије мајора Душка Шљиванчина, који је био затечен што га види. Прво што је урадио је одлазак до минског поља у којем је рањен, те је узео своју пушку. Након напада на Кошаре 9. априла, Пеђин вод је уведен у борбу 11. априла. Пеђа је оставио своје младе војнике у позадини, рекавши да не жели да води своје младе војнике у смрт и отишао на задатак са тридесет искуснијих резервиста, који су ту пристигли. Три дана је без хране и воде водио борбу за Ц4. У сукобима са албанским терористима, у рејону карауле Кошаре, бива смртно погођен снајпером. Преминуо је на путу до болнице у Ђаковици.
Постхумно је одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности.
Извор: Правда
