Пише: др Иван Пајовић
Први од таквих је конфликт у Нагорно Карабаху, који је почео одмах да се погоршава са почетком борби у Украјини. Овај конфликт постоји одавно, од почетка двадесетог века, али у оружани он се претворио после распада Совјетског Савеза. Борбе су се водиле између Јерменије и Азербејџана. Са тачке гледишта међународног права, регион припада Азербејџану, премда је јерменска страна претендовала на њега јер је насељен јерменским становништвом, а сам Карабах Јермени сматрају својом историјском територијом. Рат почетком деведесетих се завршио у суштини победом Јерменије, а конфликт је добио статус замрзнутог, мада су се повремено догађали оружани инциденти. Сукоб је активирао Азербејџан 2020. године, са циљем повратка изгубљених територија. Овај други сукоб је био ништа мање крвав од првог, али се Азербејџан показао боље припремљен за њега и у року од месец ипо дана успео је да поврати две трећине укупне територије Карабаха. У конфликт се умешала Русија и према новим договорима у остатак Карабаха она уводи своје мировне снаге. Са почетком рата у Украјини поново је на дневни ред дошло питање Карабаха, пре свега јер круже гласови да ће Русија своје миротворце пребацити на украјински фронт. Таква ситуација довела је до одређене затегнутости у региону, азербејџанске снаге заузеле су неколико села, а у Карабаху је поново уведено ратно стање. Недавно су вођени преговори између руске и азербејџанске стране, који су прошли у атмосфери затегнутости. Азербејџан је инсистирао да се јерменска војска и паравојска повуку из Карабаха, скрећући пажњу да за њих регион под таквим називом уопште не постоји. Очигледно је да се на распламсавање сукоба неће дуго чекати.
И други замрзнути конфликти на постсовјетском простору такође имају шансу да се продуже због рата у Украјини. Пре свега то се односи на Абхазију и Јужну Осетију, отцепљене регионе Грузије. И на овим територијама конфликт је букнуо деведесетих година, после распада СССР, када су се региони отцепили, али их нико није признао као независне. Конфликт се пооштрио 2008. године, због чега је и букнуо Руско—Грузијски рат. Русија је тај рат еуфемистички назвала „Операција приморавања на мир”, а правдала га је заштитом својих грађана, будући да је у конфликтним регионима становништву поделила своје пасоше, тј. статус држављана Русије. Све се завршило признањем Абхазије и Јужне Осетије као независних држава од стране Русије и коначним отцепљењем. Недавно су се појавиле вести да се руска војска пребацује на украјински фронт, као што се пребацила из Карабаха. Таква промена околности даје могућност грузијској страни да у одсуству Руса силом поврати контролу над овим регионима. Истина, званичне грузијске власти дале су изјаву да се не спремају да учине тако нешто, али са развојем ситуације у Украјини њихово мишљење лако се може изменити. Могући конфликт провоцира и изјава владе Јужне Осетије у којој се каже да имају намеру да се присаједине Руској Федерацији и да ће у скоро време спровести референдум по том питању.
Сличан проблем има Молдавија са Придњестровљем, које је своје одвањаје објавило још у доба постојања СССР-а, а са његовим распадом отцепило се и de-facto. И тамо су деведесетих вођене борбе, додуше не таквих размера као у Карабаху. Придњестровље је изборило самосталност од Молдавије, премда ту самосталност нико званично није признао. Питање враћања Придњестровља у састав Молдавије почело је да се поставља годинама раније, нарочито од кад је на власт дошла прозападна председница Маја Санду. Она је одмах поставила захтев за повлачење руских миротвораца из Придњестровља, али је нагласила да се повратак региона матици неће спроводити оружаном силом. Нова реалност у Украјини може дати разлог Молдавији да интервенише уколико руски миротворци оду да ратују у Украјини. Ипак, треба имати у виду да је армија Молдавије прилично мала и слаба.
Не треба изгубити из вида да је могућ конфликт на северу Казахстана, где у већини живи руско становништво које казахстанске власти мање или више суптилно притискају да напушта земљу. Вероватноћа таквог сукоба тренутно је прилично ниска, али он није искључен уколико Казахстан одустане од проруског курса у спољној политици.
Неки аналитичари виде и опасност од напада авганистанских талибана на суседне земље Централне Азије или макар од повећавања свог утицаја у региону. Са почетком рата у Украјини руска страна је почела ојачавати положаје на западној граници, што може ослабити границе у Централној Азији. Граница Таџикистана је, например, умногоме заштићена руским јединицама, а са њиховим слабљењем могуће је јачање радикалних снага са евентуалном ескалацијом сукоба. Нешто слично догодило се у Таџикистану од 1992. до 1997. године, када се после распада СССР разбуктао грађански рат, у ком су на страни опозиције ратовали радикални исламисти, а на страни владе ратовала је Русија.
Као закључак може се рећи да рат у Украјини утиче на многе промене по целом свету, у оквиру тога може распламсати старе конфликте на постсовјетском простору, а због кризе извоза хране конфликти могу започети и у другим земљама, нарочито у најсиромашнијим и најнестабилнијим на територији Африке и Блиског Истока.
Извор: Правда
