Пише: Владимир Павићевић, директор Друштва за истраживање политике и политичке теорије
Највећу подршку грађана Црне Горе Здравко Кривокапић је имао док још није било прилике боље да га упознамо. То је у било у оних неколико седмица изборне кампање уочи велике августовске побједе над Миловим ДПС-ом и неколико мјесеци након тих избора. Чим је почео више да се појављује у медијима, екстензивније да говори и кад је почео да одлучује његов политички ауторитет је слабио таквим темпом да је реално рећи да он данас нема никакав утицај у црногорској политици.
Да је ова тврдња примјерена и прецизна најбоље говори слика Кривокапићевих омиљених министара Милојка Спајића и Јакова Милатовића који су се у процесу формирања њихове политичке странке с правом одрекли свог политичког оца Здравка Кривокапића. Више пута су му се јавно љубазно захвалили на свему што је урадио и за њих и за Црну Гору и јасно поручили да ће њих двојица без Кривокапића бити кормилари нове политичке организације уколико се не деси да и они сами одустану од пројекта.
Прво што смо запазили након учесталијих Кривокапићевих јавних наступа је да воли да истакне да је он универзитетски професор и да га то одваја од других политичара и чини бољим. Утолико нам је било чудније када смо истовремено увидјели да се ради о скоро па неписменом човјеку, неупућеном у основе граматике и правописа, неспособном да састави ни једну складну проширенију, а камоли сложену реченицу. Утисак је да није било ни једног његовог јавног наступа, који није био обиљежен лапсусом који би открио недостатке у писмености овог универзитетског наставника.
Потом смо сазнали да је било више појединаца којима је обећавао и ово и оно, па и министарска мјеста, а да ништа од тога није било. Примјер Горана Ђуровића у Црној Гори сви знају, па су грађани уопштавајући приче о празним обећањима Здравка Кривокапића закључили да он заправо воли да превари. Најтеже је преварио оне грађане који су се у дугом периоду борили против поквареног Миловог режима и којима је за годину и два мјесеца колико је био неуспјешни премијер прокоцкао велику историјску шансу да се у Црној Гори најозбијљније усмјеримо ка реформама.
Један од дефектних темеља Милове политике који су грађани казнили на изборима 2020. године били су антисрпски сентименти на којима је пуне двије деценије Мило Ђукановић покушавао да развија неку његову Црну Гору. Последица таквог приступа биле су трајне тензије које су црногорско друштво учиниле дубински подијељеним. Мило је газдовао државом у којој је половину њених грађана третирао као непријатеље државе. Таква политика морала је да доживи крах и Мило се данас нашао у филму сигурног изборног губитника.
И Здравко Кривокапић је данас у истом таквом филму. Филму политичког губитника који је једва издржао годину и два мјесеца на челу прве постђукановићевске владе, чији ауторитет у црногорском друштву не постоји и који данас прича Милову причу о Србији као држави из које Црној Гори стижу пријетње и уцјене. Факт је да и Мило и Здравко раде управо оно што огромни број грађана Црне Горе не жели да они раде.
Грађани Црне Горе као и грађани Србије желе да се унаприједе односи између ове двије старе државе. Да формални политички односи прате оно што у животу већ имамо као изванредне односе и несметану комуникацију коју људи из Црне Горе имају са људима из Србије. Грађани Црне Горе не желе то што раде Мило и Здравко – да из осјећаја сопствене озлојеђености због изостанка подршке са Андрићевог венца њима лично ова двојица политичких пензионера нападају Србију.
Очигледно је да је уочи избора 2020. године Мило очекивао Вучићеву подршку. Није је добио. Једнако је јасно да је Здравко након истих тих избора такође очекивао Вучићеву подршку. И исто је није добио. Очекивања обојице била су ирационална зато што Вучићев посао није да са Андрићевог венца подржава овога или онога, већ да одржава једину рационалну позицију српских институција а то је немијешање у политичке процесе у Црној Гори која је независна и суверена држава.
Изјаве Мила Ђукановића и Здравка Кривокапића немају данас неку посебну тежину. Мило је своја упоришта у Црној Гори изгубио прије годину и по на изборима, а концепцијом мањинске владе Дритан је директно кренуо на њега и тај процес биће финализован политичким пензионисањем Мила Ђукановића. Здравко није загријао премијерску столицу онолико колико се надао да ће, а већ је био смијењен. Смијенио га је Дритан и то одважним маневром који је неспособног премијера послао у превремену пензију.
Једини смисао ових Милових и Здравкових напада на Србију је жеља обојице да покушају да колико толико наштете интересима нама сусједне и братске државе. Ова чињеница најбоље говори у којој мјери су, упркос искуству које имају, и један и други недозрели и неразборити политичари. Што прије и једнога и другога у њиховим политичким опцијама наслиједе млађи и разумнији политичари то ће бити боље и за њих двојицу, и за њихове политичке формације и за црногорску политику у цјелости.
Поруку патријарха Порфирија прочитајте ОВДЕ.
Извор: Борба
