Пише: Владимир Димитријевић

ШТА ЈЕ АД? 

У најстаријем сачуваном делу светске књижевности, „Епу о Гилгамешу“, главна тема је тема смрти: краљ Урука, Гилгамеш, саздан од божанског и људског елемента, изгубио је најбољег пријатеља, Енкидуа, који је, после свих заједничких бојева и победа, умро.

Пре но што је Енкидуа срео, Гилгамеш је био сурови тиранин, од кога су стрепели сви његови поданици; кроз пријатељство, он се очовечује, постаје други и другачији... А онда, Енкиду одлази у подземни свет... Болан због губитка, уплашен за своју будућност, Гилгамеш јури степама. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази до Утнапиштима, човека који је преживео потоп, и који живи на острву блаженог бесмрћа. Ту добије травку бесмртности, коју би желео да подели са остатком човечанства (Гилгамеш више није онај негдашњи, себични тиранин, него брат свих људи). Међутим, док се купао, змија му украде травку (змија из Књиге Постања је, свакако, потпуно сећање на оно чега се „Еп о Гилгамешу“ сећа мутно). Вративши се у свет људи, краљ Урука се не смирује;путује ка земљи мртвих, да се сретне са Енкидуом... А кад се сретну, душа пријатељева му саопштава да, кад би Гилгамеш знао какви су закони у свету сени, он би сео и заплакао... И још му саопштава да се мучи, и да њега, Енкидуа, „црви једну као старо одело“…

   
Лутајући при повратку на Итаку, Одисеј, по савету чаробнице Кирке, силази у подземни свет, да покуша да нађе старог пророка Тиресију, који ће му рећи хоће ли икад загрлити Пенелопу, своју супругу, и Телемаха, сина свога. У подземљу види много сени покојника...Међу њима је и славни Ахил, кога Одисеј поздравља и ласка му, као краљу подземног света. А Ахил му одговара да би радије био роб у царству живих него краљ у подземљу…

Орфеј, певач који песмом кроти дивље звери, по губитку вољене Еуридике силази у свет сени, и тамо успева да припитоми не само адског пса, Кербера, него и да гане Ада и Пересефону, богове-господаре подземља, који му дају душу Еуридикину да је врати међу живе, под условом да се не осврће да би је погледао док се пењу, уз Хермесову пратњу, ка горњем свету; Орфеј не издржи, и Еуридика се заувек враћа у „душа рудник чудесан“ (Рилкe).

Ниједна људска душа није могла у рај после Адамовог отпадања од Бога. Свака је ишла у царство сенки, у ад, у невиделицу. И тамо су чекале Бога Који је постао Човек да их избави из гробова.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ДЕЛУ ХРИСТОВОМ

У књизи „Тајне вере и живота“, Свети Јустин Ћелијски јасно каже:“Господ Христос својим богочовечанским домостројем спасења обухватио је сва људска бића не само у садашњости, него и у прошлости и будућности. На тај начин Он је постао Спаситељ целокупног људског рода, и стекао право да се тако назове. Истинита је реч св. Иринеја: Христос је дошао не само ради оних који су у време ћесара Тиберија поверовали у Њега, и Отац је промишљао не само ради оних који сада живе, него за све људе уопште, који су се од почетка бојали Бога и љубили Га, и праведно и побожно се односили према ближњима, и желели видети Христа и слушати глас његов.
Спаситељев силазак у ад, место у коме су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до његовог доласка у овај свет, био је природан, неопходан и логичан. И Спаситељ је сишао у ад својом човечанском душом, и то сишао док је тело његово лежало у гробу мртво.

Свој силазак у ад Спаситељ је пропратио својом проповеђу оног истог Еванђеља које је проповедао на земљи. Јер исто Еванђеље важи за сва људска бића у обадва света: и у овом свету земаљског живота и у свету смрти – аду. Исто Еванђеље и исто спасење. Апостол Петар јасно вели да је Спаситељ проповедао душама у аду своје Еванђеље спасења.

Силазак Богочовека Христа у ад значи уништење смрти, победу над адом и ђаволом, и власт над њима. To показују речи апостола Јована, да Господ Христос има кључеве од ада и смрти.Ад у који је Господ сишао, у коме су боравиле и праведне душе, означава царство смрти, жилиште у коме се осећала она туга, немоћ, бол и жалост, који су били овладали људском природом због греха.

Спасоносна сила Господа Христа простире се и на сав загробни живот. To сведочи света песничка мисао Цркве: „Када Господ Христос би распет, ђаво би свезан, и смрт би умртвљена, а душе које су у аду биле држане, ослободише се уза“. Као једини моћан и силан, Христос оплени ад, и све осмрћене подиже са Собом, уништивши силом крста страх од осуде.“

Христос се није одрекао мртвих у аду.

ЈОШ ЈЕДНО ЧУДО ХРИСТОВО

Док је телом лежао у гробу, а душом боравио у аду, са Христом је било и ово чудо над чудима, о чему Свети Јустин пише у Својој Догматици.“Како у животу своме тако и у смрти својој Господ Христос се јавља као истински човек. Његова се смрт, као и смрт сваког човека уопште, састојала у растављању душе од тела. Само са једном значајном разликом: и у смрти Христовој душа његова, иако растављена од тела, остала је ипостасно сједињена са његовим Божанством; исто тако и тело његово, иако растављено од душе, остало је ипостасно сједињено са његовим Божанством. Јер, по речима светог Атанасија Великог, нити је Божанство напустило тело у гробу, нити се одвојило од душе у аду (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης).

Α молитвено богословље благовести: У гробу телесно, а у аду с душом као Бог, у рају пак с разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неописани.“

Христово чудо тако је постало наше спасење. 

ШТА ОВО ЗНАЧИ НАМА? 

А какве ово везе има с нама?

Огромне. 

Пре свега, чињеница да се Бог стара и о живима и о покојнима јасно сведочи да нема мртих у Богу, него су сви живи. И још да је Христос спреман да сиђе у подземље наше душе, и у ад нашег очајања, и да нам помогне у  најтежи час. Руски философ Владимир Варава каже:„Смрт није норма, већ зло и туга, и смртник не може бити срећан“. 

Свето Писмо јасно каже:“Бог није створио смрт и не радује се  пропасти живих бића; јер Он је све створио да би живело и све је у свету спасоносно, у њему нема погубног отрова, и ад не царује над земљом, јер је праведност бесмртна (Прем. Сол. 1; 13 -15). Није могуће да зло потиче од Бога, будући да је Бог добар; када је створио човека, Он га није створио зато да би (човек) умро. Разуме се да га Он, како се може видети из светоотачког предања, није створио ни као смртног ни као бесмртног, него са могућношћу да постане или смртан или бесмртан. Други цитат је из Посланице апостола Павла Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе... Али смрт царова од Адама до Мојсеја (Рим. 5; 12 -14). У овом одломку, смрт се посматра као уљез, као паразит на људској природи, изданак и плод Адамовог греха. Ту је дакле реч о смрти која улази у људску природу и на тај начин улази и у читаву творевину.
Грех из кога се родила смрт је Адамов грехопад у Еденском врту. Када је Бог забранио човеку да једе забрањено воће, Он му је у исто време саопштио да ће у који дан окуси од њега, умрети (Пост. 2; 17). Након тог греха, смрт је ушла у људску природу - и то најпре духовна смрт, која је човеково разлучење од Бога, а затим и смрт телесна, која је разлучење душе од тела у одређено време. Оног дана када је сагрешио, Адам је духовно умро, а затим је, нешто спорије, умро и физички.
Зато је Бог, поставши Човек, прошао кроз смрт да би људима дао бесмртност. Зато је ушао у ад, царство смрти, и победио, за нас и у нама, заувек. 
И зато су Срби то сведочили, својом вером и својом крвљу, кроз векове.

ПОУКА ЂАКОНА АВАКУМА

Првосведок тога беше Свети ђакон Авакум, кога, после Хаџи Проданове буне 1814, Турци реше да набју на колац на Стамбол капији. Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је певао:“Нема вере боље од хришћанске!/Срб је Христов, радује се смрти;/Страшни Божји суд и вас Турке чека!/Чин`те Турци што је вама драго,/Скоро ћете и ви долијати -/Бог је сведок и његова правда!“Мати га је пратила и преклињала га својим млеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:“Мајко моја, на млеку ти хвала!/Ал` не хвала на науци твојој!/Брзо ћеш се обрадоват` сину;/Док пред Божје изађемо лице!“

Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:“Умиру ли Турци?“Умиру“, одговорише. „Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми греха!“

Радује се Србин смрти јер га са оне стране гроба чека Онај  Који је васкрсао из гроба Који је "смрћу сатро смрт", и о Коме се на Васкрс у православним храмовима пева:„Васкрсења дан је, просветлимо се, народе, Пасха је Господња, Пасха,од смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог нас преведе,док Му певамо победну песму“.Док су Срби живели са Богом, умирање је за њих било узвишено као и живљење.

О томе треба мислити у ове васкршње дане. 

Опет и опет: Христос воскресе! 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ. 

Извор: Правда