Пише: Владимир Димитријевић

Да ли је Путин Хитлер?

Руска новинарка Марија Мономенова недавно је писала:“Руски милијардер Вјачеслав (Мојша) Кантор, тежак 4,2 милијарде долара (према „Форбсу“), највећи је акционар компаније за производњу ђубрива „Акрон“. Према руском Министарству спољних послова, Канторово пословање је од виталног стратешког значаја за руску економију. Међутим, у Европи је Кантор познатији као носилац једне од највиших функција (!) у светској јеврејској заједници, председник је Европског јеврејског конгреса (ЕЕК). И између осталог, филантроп, редитељ, добротвор и много другог. Шеф Селф центра за проучавање савременог европског јеврејства на Универзитету у Тел Авиву. Шеф фондације Светског форума о холокаусту. Директор Музеја авангардне уметности – МАГМА на основу његове приватне колекције. Шеф Међународног луксембуршког форума за спречавање нуклеарне катастрофе, у чијем је надзорном одбору, пажња, и сам Хенри Кисинџер.“

Тај исти, веровали или не, устаје против Путина као новог Хитлера и од пара зарађених у Русији финансира украјинске нацисте, а његов послушник, извесни израелиски квазинаучник, Урија Шавим, о Путину пише ( а „Гардијан“ преноси ):“Путин је непријатељ човечанства. Ову „титулу“ је добио за чињење ратних злочина, убијање, протеривање милиона жена и деце из њихових домова и изазивање глобалне кризе у свету коме је преко потребан опоравак од COVID-19.

Путин је непријатељ Русије. Претворио је нацију са великим потенцијалом у пропалу клептократију, а сам је постао главни лопов. Он је руску војску претворио у подсмех чији ће се неуспеси деценијама проучавати на академијама.

Комунистичка Русија је била репресивна држава заснована на обманама, али је неколико деценија била научна сила и моћна глобална војна сила. Путинова Русија је само деспотска држава заснована на превари.

Не верујте западним „експертима по питању Кремља“ који увек предвиђају кризе након што се догоде. Они инсистирају да диктатор и његов рат остану популарни. Да је тако, Путин не би агресивно уништавао слободну штампу и затварао, мучио и убијао противнике. Да је тако, он би омогућио праве, транспарентне изборе.

Путин је непријатељ Јевреја. Постоји тенденција да се ово заборави, али невоље европских Јевреја нису окончане поразом нацизма. Четири деценије јеврејски живот је био потискиван у целом совјетском блоку. Јевреји су се суочили са широко распрострањеним, урођеним антисемитизмом, и неприкривеним. И њима је, као и осталима, ускраћена слобода кретања. Ово се радикално променило падом совјетске диктатуре.

Пошто су Јевреји мањина у свакој земљи осим у Израелу, либерални демократски светски поредак је једина дугорочна гаранција за безбедност и просперитет јеврејских дијаспора. Ово је светски поредак који Путин сада свесно настоји да уништи.

Путин је непријатељ Израела. Супротно популарном веровању, иранско нуклеарно оружје само по себи није егзистенцијална претња са којом се Израел суочава. Ирански нуклеарни напад на Израел резултирао би обостраним уништењем, и Иранци то знају. Али са нуклеарним кишобраном, Иран би могао слободније да користи Сирију и Либан као базе за масовне и трајне ракетне нападе на Израел.

Права егзистенцијална претња Израелу је Асадов режим који подржавају Иран и Русија. Путин својим присуством у Сирији уцењује Израел.

Да није било ратног злочинца Путина, ратни злочинац Асад се не би одржао на власти, а Иран би изгубио велики део свог утицаја у региону. Сви су они део исте осовине зла.

Рат у Украјини није између анђела и демона. У политици нема анђела. Међутим, ово је рат између младе, али достојанствене либералне демократије у настајању, предвођене енергичним, инспиративним јеврејским председником, и опасног диктатора са манирима лажног месије.
Дошло је време да се отворено стане на страну истине и стане на крај оклевању и калкулацијама.

Доста је наше неутралности. Доста је ових „да, али …“. Доста је двосмислених формулација. Доста је наводно превињеног релативизма. То је неморално, срамно, постаје опасно.

Ибзен нас је учио да је најмоћнија особа на свету она која стоји сама. Страх да урадите праву ствар је често страх од тога да будете сами.
Зато, у овом историјском тренутку, док се приближавамо празнику Пасхе наше слободе, јеврејски лидери, организације, заједнице и интелектуалци широм света морају да се удруже и недвосмислено захтевају да Путин буде свргнут и приведен правди“. 

Тако о Путину пише израелски лажни мудрац чији газда руским парама финансира украјинске нацисте. 

Човече, баш жустра реторика! 

Зар је могуће? 

Било је то, било у Одеси (Мајаковски) или повест о „Мишлинзима“ 

Зар је могуће да је председник Украјине, Јеврејин Зеленски, човек који подржава, у политичком животу и војсци ове земље, неонацистичке лудаке и злочинце? То није могуће, рекли би многи. Али, Желидраг Никчевић нас опомиње:“Чак и у вријеме Другог свјетског рата, кад су Јевреји за нацисте били егзистенцијални непријатељи, док су трајали ужаси холокауста, међу Јеврејима је било издајника свог народа, који су служили у оружаним снагама Трећег рајха (као фелдмаршал Милх, генерал Вилберг и други), радили за Гестапо (као чланови организације Zagiew) и учествовали у мучењима својих саплеменика у концлогорима (као руководилац јеврејске „службе безбедости“ у логору Вестерборк). Понављам: чак и у вријеме холокауста било је Јевреја који су служили нацистима“. 

Нацисти су људе мешовитог, јеврејско – аријевског порекла, звали „Mischlinge”, па је на десетине људи у чијим венама је, између осталог, текла и јеврејска крв, командовало нацистичким трупама и служило Хитлеру. А о генерал-фелдмаршалу ваздухопловних снага Ерхарду Милху, чији је отац био Јеврејин, Херман Геринг је рекао: „Овде ја одлучујем ко је Јеврејин, а ко није”.

Ево још једног случаја, везаног за Русију.

Генерал Вермахта – руски Јеврејин

Генерал-мајор Вермахта Борис Хољмстон-Смисловски био је аристократског јеврејског порекла, и међу „белима“ за време грађанског рата у Русији. У периоду од 1928. до 1932. постао је обавештајац при Војној управи Рајхсвера (Националне одбране). За време Хитлера, заузимао је највиша места у војној обавештајној служби Абвер, а лично га је Канарис бранио 1943, кад је сумњичен за издају. Током Другог светског рата Борис Хољмстон-Смисловски је организовао и спроводио обавештајно - диверзантске операције у совјетској позадини и борио се против  руских партизанских јединица. Под својим надзором имао је дивизију „Русланд“, која је имала преко десет хиљада припадника. После рата му је уточиште пружио Лихтенштајн, који је одбио да га, као ратног злочинца, изручи Совјетском Савезу ради суђења. Наставио је да сарађује са Американцима, помагао војним структурама Западне Немачке, био саветник председника Аргентине, Хуана Перона. Умро је у Лихтенштајну 1988, у деведесетој години живота. 

Али, има и мрачнијих прича него што је она о „мишлинзима“.

Прича о Хаиму Вајцману

Хаим Вајцман се 1874. родио  и одрастао у Русији, затим прешао у Немачку, 1903. године настанио се у Великој Британији, а од 1920-1946. био вођа Светске ционистичке организације и Јеврејске агенције за Палестину. Од 1948. до смрти 1952. био је први председник државе Израел.             

Иако га највећи број сународника и других сматрају беспрекорном личношћу историје модерног Јеврејства, има и другачијих ставова: рецимо, у књизи америчког рабина  Шонфелда «Жртве Холокауста оптужују. Документи и сведочанства о јеврејским ратним злочинцима», објављеној у Њујорку 1977, о њему пише као о немилосрдом типу човека, спремном да жртвује свој народ ради стварања државе Израел. Поједини јеврејски историчари тврде да богати амерички Јевреји и Вајцман нису желели ( а наводно су могли ) да из Источне Европе у Јужну Америку и другде бродовима пребаце своје сународнике, и тако им спасу живот од Хитлеровог „коначног решења“. Чињеница је да је Вајцман 1937. отворено изјавио:“Питам се:“Можете ли ви да преселите шест милиона Јевреја у Палестину?“И одговарам: „Не“. Из трагичне провалије ја хоћу да избавим два милиона младих... А стари нека ишчезну... Они су - прах, экономска и духовна прашина у суровом свету...Само ће млада грана да настави живот“. 

Прва масовна убиства Јевреја у Немачкој - по „расном критеријуму“, оном који ће довести до „коначног решења“ - десила су се у такозваној „Кристалној ноћи“, 9. новембра 1938. године (убијено је око деведесет људи, кривих зато што су живи). А самоуверени Вајцман, уместо да спасава што се спасити може, предсказује масовно уништење Јевреја, више од годину дана пре „Кристалне ноћи“. Јевреји у Немачкој до 1938. године, иако гоњени и понижавани, још увек нису масовно убијани. Вајцман је, међутим, мислио да ће страдање старијих Јевреја који су се, авај, трајно асимиловали помоћи да у Израел стигну само „млади и здрави“. Видео је шта се спрема, али је одабрао стратешко – тактички приступ који је више одговарао његовој визији јеврејске будућности. 

Визија Владимира Жаботинског

За разлику од Вајцмана, било је и циониста, попут Владимира ( Зеева ) Жаботинског ( умро 1940 ), који су таква размишљања сматрали монструозним. Он је био против пребацивања само „младих и здравих“ у Палестину, јер повратак у „земљу обећану“ не може бити „објављивање јеврејског народа као књиге са изабраним одломцима“. Ко се усуђује да жртвује остале, питао се Жаботински? Сви Јевреји заслужују своју државу, а не само биолошки изабрани, млади и јаки. Биограф Жаботинског Орен пише:“Уочи Другог свстског рата он ће предосетити катастрофу, која се надвија над источноевропско јеврејство, и истаћи паролу пуне евакуације Јевреја из Пољске у Эрец-Израел. Он је био спреман да стане на чело нелегалне флоте, да превезе стотине хиљада пољских Јевреја. Тај план није наишао на разумевање“. 

Вајцманов „селекционизам“ је, очито, био прихваћенији. Он је, по свему судећи, имао више следбеника. На пример, мађарски рабин Шејц, као да развија Вајцманову мисао, писао је 1939. године:“Расистички закони, који се сада примењују против Јевреја, могу се показати и мучним и погибељним за хиљаде и хиљаде Јевреја, но сво јеврејство у целини ти закони ће очистити, разбудити и подмладити“.

Јевреји оптужују Вајцмана

Следбеници Жаботинског су, 25. маја 1964, у својим новинама „Херут“ дигли оптужницу против Вајцмана:“Како објаснити ту чињеницу, да су руководиоци Јеврејске агенције, вођи ционистичког покрета, ћутали? Зашто нису дигли свој глас, зашто нису крикнули да чује цео свет?... Историја тек има да каже да ли је и само постојање издајничке Јеврејске агенције било помоћ за нацисте. Историја, тај праведни и неподмитљиви судија, изрећи ће пресуду и руководиоцима Јеврејске агенције, и вођама ционистичког покрета. Потресна је чињеница да те вође и делатници настављају као и пре да буду на челу јеврејских, ционистичких и израелских институција“.

А 24. априла 1966, израелска новина „Маарив“ објавила је дискусију, током које је један од бивших командира Хагане (ционистичка војна организација), посланик Кнесета Хаим Ландау изјавио:“Чињеница је, да је  1942. године Јеврејска агенција знала за уништавање Јевреја... Цела је истина да не само да су они о томе ћутали, него су приморавали и друге који су знали - да ћуте.“ Неки су сматрали да је формирање Израела важније од холокауста. И присетио се Ландау како му је један од водећих ционистичких активиста, Исак Гринбаум, признао: „Када су ме питали, хоћеш ли дати паре да се спашавају Јевреји у земљама где их прогоне, рекао сам „Не!“ Сматрам да се треба супротставити таласу избеглиштва, он нас може запљуснути и потиснути нашу ционистичку делатност у други план“. У тој истој дискусији извесни Елезар Ливне посведочио је: „Да је наш главни циљ био да спречимо ликвидацију Јевреја, спасли бисмо многе“.

Али, главни циљ је био стварање државе, а не „хуманизам и ренесанса“. 

Сарадња са Трећим Рајхом 

Историчар ционизма Лионел Дадиани, иначе противник сваког антисемитизма, писао је у својој књизи „Критика идеологије и политике социјал-ционизма“, да је ускоро после доласка Хитлера на власт ционистички покрет „закључио с хитлеровцима договор о преносу из Немачке у Палестину, у облику разних врста робе, капитала немачких Јевреја. Тај договор скршио је економски бојкот усмерен против нацистичке Немачке и обезбедио јој веома крупну суму у конвертибилној валути“.

Али ствар није само у економској сарадњи ционизма и нациста у првим данима Хитлерове власти. Дадиани у својој книзи износи, на основу неоспорних документованих података, и следећу причу:“Један од руководилаца Хагане, Фејфел Полкес, у фебруару-марту 1937. ступио је у  контакте с официрима Гестапоа и нацистичке обавештајне службе, боравећи по њиховом  позиву у Берлину. Полкес, предавши нацистичким емисарима низ битних података који су их занимали, дао је  и неколико важних изјава. „Национални јеврејски кругови, - подвукао је он, -изразили су велику радост поводом радикалне политике према Јеврејима, јер је као њен резултат јеврејско становништво Палестине толико порасло, тако да се у догледној будућности може рачунати на то, да ће Јевреји, а не Арапи, постати већина у Палестини“. И стварно:  од 1933. до 1937. године јеврејско становништво Палестине порасло је више но двапут, достигавши скоро 400 хиљада људи. Десило се и нешто незамисливо: у документу који је о преговорима с Полкесом саставила нацистичка служба безбедности (тај документ био је објављен у трећем броју немачког часописа „Horisont“ за 1970. годину) наведено је  да је Адолф Ајхман изасланику циониста Фејфелу Полкесу обећао да ће на Јевреје „бити извршен притисак, да се они који емигрирају обавежу да ће отићи искључиво у Палестину“.

Сарадњом Ајхмана с Полкесом непосредно је руководио Хајдрих. Ко је био надређени Хајдриху, не треба ни говорити. 

„Вајцмановци“ се нису покајали 

Они који су, међу ционистима, створили овај план нису се  нарочито кајали. Жртве су, за разлику од Жаботинског и његових следбеника, сматрали неопходним. Вајцманов наследник  на дужности председника Светске   ционистске организације Наум Голдман без околишења записао је у својој „Аутобиографији“ (1971), да је за победу ционизма била неопходна јеврејская „солидарност“, и да је баш „ужасно истребљење милиона Јевреја од стране нациста имало као свој  благотворни  буђење управо такве солидарности, јер су многи до тада били сасвим равнодушни.“ Тај исти Голдман је, 1975, у књизи „Куда иде Израел“, написао и ово:“Сумњам да би без уништења шест милиона Јевреја већина у Уједињеним нацијама дигла руке у корист стварања јеврејске државе.“

„Селекционизам“ је, сматрају неки, успео. Од нациста су углавном страдали обични Јевреји, а значајне личности су, опет углавном, избегле страдање. Рецимо, челник Социјалистичке партије Француске и председник владе Народног фронта 1936-1938. године, Леон Блум, био је 1940. ухапшен од нациста и  касније депортован у Немачку. Вратио се, жив и здрав, и наставио да се бави политиком. И Фројд је склоњен са „опасног терена“ Аустрије у Лондон, где је умро 1939. године. 

Руски историчар Вадим Кожинов ( у преводу покојног др Драгомира М. Давидовића ) писао је:“Сасвим је могуће, да неки људи сматрају „жртвовање“ милиона Јевреја ради стварања државе Израел херојским (и, наравно, дубоко трагичним) чином. Уосталом, стварање многих држава било је праћено огромним жртвама. Може се разумети и таква тачка гледишта. Али се из онога што се десило такође могу - и морају – извести и неки други закључци.“
Који чита, да разуме. 

Циљ оправдава средства

Кад све ово знамо, бива нам јасно како је могуће да Јеврејин Зеленски подржава украјинске нацисте. То је, једноставно, макијавелизам, иза кога стоји НАТО Империја. Што више Украјинаца изгине у рату са Русима, то ће Украјина више бити „Антирусија“. А украјински нацисти су спремни и да убијају и да гину. 

Ово је тајна великог злочина, о којој Желидраг Никчевић пише.“Током 2014–2015. украјински олигарх Коломојски, Јеврејин, потрошио је десетине милиона долара на формирање и подржавање неонацистичких одреда „Азов“ и „Ајдар“. У јесен 2014. ти неонацисти су постали посланици у Врховној ради Украјине, и тамо формирали међуфракцијску групу коју је контролисао Коломојски. Један од чланова те групе био је шеф „Азова“, неонациста Билецки. Јеврејину-олигарху то нимало није сметало. Узгред, баш Коломојски је био један од оних који су на власт довели Зеленског. Кад је дошао на власт, Јеврејин Зеленски није распустио „Азов“. Напротив, недавно је командиру „Азова“, неонацисти Прокопенку, додијелио звање хероја Украјине.“

Јер, како вели Никчевић, „савременом украјинском неонацизму – за разлику од хитлеровског нацизма – Јевреји не представљају главне, егзистенцијалне непријатеље. Да, антисемитизам украјинских неонациста постоји, али су њихов приоритетни, смртни непријатељ ипак „орде са Истока“, то јест Руси. Истовремено, то украјинским неонацистима пружа прилику да прикрију своју суштину: „ако наш главни непријатељ нису Јевреји, онда ми нисмо нацисти“.“

У шта, наравно, нико нормалан не верује. Јесте, они су нацисти, иако им је председник Зеленски. 

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда/Печат