Ја савршено живим
У савршеној лажи
Имам све што има цијену
А срце своје тражи
Пуне собе лоше робе
За сваку душу лијек
Добродошао у
Двадесет и први вијек
(Миллиграм, 21. вијек)
Поводом гласања у УН-у о искључењу Русије из Комитета за људска права УН, Вучић је навео да је 'наша примарна одлука била да будемо суздржани, али да у том случају добијете тешке притиске с обје стране.'
Објаснио је да је ЕУ одгодила одлуку о увозу нафте за 18 сати, да би видјели како је Србија гласала о суспензији Русије из Вијећа за људска права на сједници УН, која је почела у 16 сати.
- Они не могу мене уцијенити, али уцјењују земљу - казао је предсједник.
НАПОМЕНА. Иако то није тема текста, морам рећи слиједеће. Ово што се прича да се десило у Бучи, је 100% копија онога што се причало да се десило у Рачку, само што овдје има много више „мучки убијених“. Оно тамо је чак било и „поштеније“ јер су три форензичке екипе то испитивале, па им је, накнадно, НАТО забранио да објаве своје закључке који су негирали било какву егзекуцију албанских „цивила“, посебно финској докторици Ренти. У Бучи, никакве истраге те врсте нису биле подузете. А српски „интелектуалци“ који су се „добро продали“, не желећи да фрустрирају своје господаре, ни да зуцну о томе иако је ствар кристално јасна. Понашају као Хамлет. Мало се к…., а онда се ипак ушуте, и предају се медитацијама о властитој, солидно финанцираној, „психолошкој патњи“.
Пише: Емил Влајки
Робно-новчани однос капиталистичког типа увјетовао је одређени број ситуација чији је карактер универзалан и које су крајње деградирајуће за човјека и човјечанство. Унутар арсенала тих понижавајућих стања, издвајамо проституцију као најраспрострањенију карактеристику међуљудских односа профитно рационалне цивилизације. Другим ријечима, проституција је данас владајући друштвени однос утјеловљен у структурама, институцијама и правилима понашања Запада. То је и разумљиво, пошто се проституција модерног типа заснива на роби, новцу и тржишту. А роба може бити све: људи, производи, услуге.
Дакле, скоро све што постоји, може се добити или продати за новац. Продајући себе као радну снагу на тржишту, схваћајући себе као робу, људи раде оно на што су увјетовани одгојем, образовањем и друштвеном праксом. Понашајући се продајом самих себе једнодимензионално (Херберт Марцусе), испољавајући за читавог радног вијека једино оне особине које тржиште, у лику послодавца који их купује, од њих тражи, они се свјесно проституирају, за то добивају новац и након тога настоје да живе како хоће.
Класична и модерна проституција
Видимо, да је класична, сексуална проституција гдје се само продавало властито тијело, тек специјалан и редуциран облик данашње универзалне проституције. Данас, поред тијела, индивидуа продаје понашање и интелект. У класичној проституцији је продаја властитог тијела била изнимка у међуљудским односима и на то се гледало с презиром. Сада скоро сватко посматра себе као робу и то се сматра врло часним. Што се људи боље продају, то су више поносни на себе, више су на цијени и наизглед више поштивани од оних који их плаћају. Није чудо што тако мисле многи политичари, образовни кадрови и новинари у /Србији који су продали све што је у њима било људско и који у овом часу испуњавају и најперверзније жеље својих САД-господара.
Пошто је људска особа роба, ако нетко, располажући друштвеном моћи, може скупо продати другу особу, то се сматра великим успјехом. Данас, на примјер, нетко може бити власник спортске екипе, оркестра, итд., и може, као некада у робовласништву, сасвим нормално ту својину (те људе над којима има власништво) продати, уступити и замијенити.
С обзиром да робно-новчани односи захваћају све сфере живота, они захваћају и политичку сферу која је потпуно у функцији капитал-односа. У овом добу су, на примјер, предсједници САД-а исфабрицирана роба која се на тржишту продаје и купује као и сваки други производ. Ако су у стању да добро служе корпорацијски капитал, војно - индустријски комплекс и моћне домаће професионалне асоцијације, онда остају забиљежени као "добри предсједници". Ако покушавају да буду самостални, изнад капитал односа, или једноставно откачени, онда пролазе као клан Кенедy, Рицхард Ниxон и Билл Цлинтон: мртви, смијењени, исмијани.
Ропство, револуција, проституција
У новом тоталитарном друштву ропство је, поред проституције, постало универзална категорија. Сви смо заточеници "међународне заједнице" која је од земљине кугле направила формално слободан концентрациони логор. Доминирани народи и земље се по потреби подвргавају санкцијама, "паметним бомбама", касетним бомбама, напалм бомбама, бомбама са осиромашеним и обогаћеним уранијем, а све је гарнирано "објективним" медијским бомбама које праве бомбе показују као божје бомбоне у склопу његове акције "хуманитарног бомбардирања".
Ни револуције нису више исте. Не пролијева се крв, мирне су и пародија некадашњих револуција. Све почиње са буком "независних медија" против злочина, корупције, кршења људских права и сл., против режима који више није по вољи са САД предвођеном "међународном заједницом". Револтирани народ слијепо слиједи своје нове духовне вође. Војска и полиција отказују послушност постојећем демонизираном режиму. Напокон, на власт ступају нове, "демократске" марионете САД-а чији је састав углавном медиокритетски, хохштаплерски и криминалан. У самом почетку новог миленија, ове бескрвне револуције по диктату САД-а, извршене су у Перуу, Индонезији, Филипинима, Украјини и Србији. Бивши шефови држава који су имали среће и/или памети, избјегли су даљњој понижавајућој судбини, а они други, посебно Срби, су једноставно "у име правде" продани као робље инквизиторској институцији, Трибуналу у Хааг-у.
Посебно лош и понижавајући третман доживљавају предсједници земаља који се супротстављају америчким интересима. Уколико их није могуће срушити тајним акцијама, онда се то ради преко проституиране "слободне трговине". Другим ријечима, дотична земља се сломи ембаргом, бомбардирањем, мијешањем у изборни процес, итд. Нарочито се подређене земље сламају инвестиционом политиком. У земље се убацују значајне инвестиције, те када оне постану о њима овисне, онда им се пријети њиховим повлачењем уколико не испуне, најчешће, неморалне жеље својих господара, инвеститора. Банана земље морају пристати на уцјену, јер би повлачењем инвестиција код њих неповратно настао привредни и политички хаос без наде у опоравак.
Више текстова аутора Емила Влајкија прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда