Пише: Милан Видојевић
Оно о чему сам писао пре двадесет година, у књигама "Досије омега" и "Четврти рајх" данас је светски рат, продужетак Другог светског рата, и очигледно је сада и лаицима да тај рат није завршен на глобалном нивоу и да је ово нова фаза тог обрачуна за добијање глобалне доминације. Други светски рат се водио између нацизма, идеологије зла и отвореног поробљавања света оличене у геноцидној, корпоративној творевини Немачкој, и "слободног света" оличеног у земљама Савезницама и Совјетском Савезу, комунистичке корпоративне државе, која је била одлучујући фактор у победи "савезника", подносећи највеће људске жртве и трпећи тотално разарање на својој територији.
Већ неколико година после рата било је јасно да правог пријатељства и мира међу земљама победницама неће бити. Дубоко идеолошки супротстављене, на постулату "Запад је бастион демократије" и прокламованих грађанских вредности, а Совјетски Савез је "бастион диктатуре који жели да покори свет," било је питање времена када че реторика и међусобно надмудривање и оптуживање прерасти у фазу конфронтације, такозвани "хладни рат," у економске санкције и ограничавање, тражење од трећих земаља да се сврстају у један од табора и прикупљање и развој ресурса за будући обрачун. Рат је остао у сенци реторике коју су обе стране развијале за себе а против друге стране и ту је Запад био у предности. Неолиберални капитализам је био у пуном замаху, чинило се да нема граница економског развоја и политичког утицаја. Две трећине човечанства прихватило је овај политички и економски концепт, од дна до врха, од губљења државног суверенитета до Уједињених нација које у свом највећем делу постају такође део система "новог светског поретка," односно "дубоке државе," како се то данас каже популарним жаргоном.
Друга страна, Совјетски Савез и земље чланице Варшавског пакта имале су другачији и тежи пут. Разорене ратом, са огромним људским жртвама, недостатком радне снаге, разореном привредом, базирале су се на "индустрију Гулага," присилну колективизацију и бирократско оправљање привредом и идеологијом. Да не заборавимо на велики светски политички експеримент, Покрет несврстаних, покрет већих земаља, које су се глобално ујединиле у идеји самосталности и неутралности. После само двадесетак година постојања било је јасно да је реч о вештој политичкој и економској превари. Бивше колоније биле су политички ослобођене али су економски остале везане за бивше метрополе и међународни капитал и пале у дужничко ропство које траје и данас, а трајаће и убудуће.
Када се чинило да на врхунцу моћи дубока држава остварује свој вековни сан, рушење Совјетског Савеза и политичко комадање земља и још важније, заузимање Сибира и његових економских ресурса, уз сарадњу и деловање "унутрашњих" глобалиста, Горбачова и осталих, десило се нешто необјашњиво. Иако је Фукујамин крај историје био ту, на дохват руке, иако је мржња Бжежинског, преточена у политичку доктрину, била егзалтирајући моменат његовог живота и рада, завршни чин се није десио. Фалио је "завршни удар" и зашто се он није десио је за дискусију јер има бројне могуће резултанте. Да ли су се у дубокој држави појавиле прве политичке и економске пукотине? Да ли је претерано ангажовање, политичко, војно и економско на другим ратиштима, у Ираку, Сирији, Сомалији, Југославији, и другим жариштима, отупело оштрицу и фокус?
Да ли су промене у светској економији, пре свега економски успон Кине и успон у енергетској сфери Русије, постале основ промене у политичким односима у свету. Дубока држава почиње да губи доминацију и све више постаје жртва свог економског концепта, неограничене експанзије базиране на штампању долара. Водећа земља западног света, САД, тренутно има унутрашњи и спољашњи дуг од тридесет хиљада милијарди долара, што са дуговима земаља ЕУ доводи цео систем западног света у нерешив проблем од скоро четрдесет хиљада милијарди долара. Јасно је, долар не може бити "резервна светска валута" нити на њој САД могу да планирају даљи развој и супротстављање економској моћи Кине, која ће за неколико година постати светска економска сила број један.
Шта остаје дубокој држави? Глобални државни удар и светски рат као шанса да се поврате изгубљене позиције. Питање опстанка дубоке државе довело је до опције екстремних решења.. То је била "глобална пандемија" Цовид-а 19, опасног биолошког агенса базираног на бојном отрову и нападом на човеков ДНК, који је требао да политичку контролу света врати у институције дубоке државе. Постало је јасно да су и УН и СЗО полуге у рукама дубоке државе и да скоро нема владе у свету која није ушла у тамни вилајет болести, очајања, смрти, економског назадовања и политичких уступака и потчињавања соствене политичке самосталности "вишим интересима."
После две године постало је јасно да се ситуација није променила у корист дубоке државе. Напротив. Сада је постало јасно да је отпор био већи него што је планирано и сада је постала јасна зависност Европе од руског гаса и нафте и то је била чињеница која је негде промакла "владарима из сенке." Цео њихов систем, базиран на новцу без покрића који се размењивао за реалне и конкретне ресурсе сада је на ивици постојања. Највећи власници ресурса, у првом реду Русија, затим Кина, Иран, Саудијска Арабија, и други, не желе "штампане папириће" у замену своју нафту, гас, руде и остало.
Пошто је једва преживела мандат америчког председника Доналда Трампа, отворено фалсификујући изборе, кршећи сопствени устав и законе на крајње криминалан начин, дубока држава и њен лидер САД су кренули путем без повратка. Он се зове ратни сукоб глобалних размера.
Очигледан је и фалсификат председничких избора у Француској који је "поражена" Мари Ле Пен примила с осмехом, Очигледно је адекватно компензирана за пораз у "демократској" земљи. Тако се враћамо на почетак овог текста. "Рат преко посредника," примењен у Југославији, и даље је рецепт који САД користе. Овај пут за дубоку државу у рат је гурнута Украјина, против тренутно највећег опонента дубоке државе, против Русије. То је био једини могући избор дубоке државе и у исто време, најпогрешнији избор. Украјина сама, без обзира на велику армију и добро наоружање, није дорастао противник. На страну што се Русија годинама припремала за овај рат, свесна озбиљних претњи и проблема које је имало становништво руског порекла у Украјини.
У процени Русије као противника јасно је да ни НАТО ни САД нису у обзир узели карактер и духовне вредности руског човека. Неко ко је имао милионске жртве у Другом светском рату не заборавља своје мртве, своје хероје, оне који су трпели невероватне тегобе у току рата и неће седети равнодушно и гледати планско уздизање неонацизма и његове мрачне идеологије са истим циљевима, жељама и праксом, против Русије. Како аналитичарима на Западу није јасно да Путин и Русија никад више неће дозволити да се понови Други светски рат? Није по среди ни Путиново лудило, ни гас, ни поновно стварање Совјетског Савеза, у питању је поштовање и дуг према двадесет пет милиона погинулих и умрлих који неће бити заборављени. Парада у Москви је потврда тог става, тог неизменљивог стања духа који дубока држава не схвата. У свом суженом духовном оквиру у коме је једини интерес материјални, новчани, нема места емпатији за друге, у овом случају за Русе. Тај недостатак душевности види се у баналним санкцијама које уводе - забрани спортистима да се такмиче на неким блесавим тениским турнирима, у заплени јахти богатих руских бизнисмена каквих је довољно да боду очи свим похлепним, завидљивим, недорађеним личностима и систему који мисли да дух народа може казнити запленом материјалних добара. Које ће морати да врате једног дана кад пленитељима буду уведене контра санкције, за које нису припремљени и с којима ће се тешко изборити. Оно што су медији у Србији пропустили да цитирају из Путиновог говора је реченица да су амерички ратни ветерани позвани да буду гости на Паради победе у Москви и да им је то забрањено.
Кад смо већ код медија у Србији, чиме се они баве? Није било преноса параде из Москве, да не испадне да смо пријатељи Русије, не, ево уводимо им санкције преко параде. И свако вече имамо прилог о ЛБГТ фестивалу "Песма Евровизије" и "шансама" наше представнице. Ваљда је јасно да ће да победи Украјина. У односу на светски рат "Песма Евровизије" и наше учешће је дно дна на које је Србија одавно пала.
Да ли Србија има шансе да опстане као држава или ће се дефинитивно утопити у каљугу дубоке државе и њено претсобље Европску унију, у следећем наставку.
Текст је писан искључиво за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове Милана Видојевића можете читати ОВДЕ.
Извор: Правда
