Пише: Џевад Галијашевић
Знао је гдје су примарне гробнице убијених цивила и војника Српске националности и знао је за премјештање гробница - нити их је спречио нити их је казнио. Он је у ствари био покровитељ, дјелимично наредбодавац, свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све, да посљедице тих недјела и њихови актери до данас не буду санкционисани и да постану прјетња европском миру.
Већ у 2001. години и Агенција за Истраге и Заштиту (Директор Мунир Алибабић) обавјештава све државне органе о повезаности Абу Маалија са тероризмом али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима БиХ које користи. Данас није ријеч само о Одреду "Ел Муџахедин" него о армији и бригадама, терориста и убица које је Одред, за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео у Босни и Херцеговини.
За тај степен безбједносне прјетње данас, највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић уз Алију
Иначе, ратна судбина Возуће ријешена је тек након што су муџахедини, уз подршку НАТО авијације, освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Подсијелово, а јединице 2. (у војној операцији „Ураган 95.“) и 3. корпуса (операција „Фарз 95.“), са преко 23.000 војника АР БиХ, извршиле напад на нешто више од 4.000 војника који су бранили тај дио Озрена и подручје које практичноима мање становника од војника у нападу на њих. У злочинима Алијиних муџахедина, Махмуљинових и Делићевих војника те Џаферовићевих полицајаца спаљено је до темеља 66 села, уништено преко 5.000 кућа, 12 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465 војника и цивила, протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности.
Прецизније речено, Подсјелово (Поцјелово) је греда коју чине четири доминантне коте 715, 726, 702 и 706, што неупућенима у топографију ових простора не значи пуно, али ова греда је капија Озрена.Онај ко је контролише, лако може заузети цијели Озрен. Војници Војске Републике Српске су били свјесни тога, па су овај дио ратишта утврдили држећи јаке снаге на њему. Према изјавама многих високих официра АР БиХ, ови се положаји нису могли заузети без помоћи авијације. Многе јединице Армије БиХ су се изредале на овој коти, али без успјеха док се у цијелу операцију нису заједно укључили НАТО (операција „Намјерна сила“) и муџахедини (одред Ел муџахедин и „Зубејрова група“).
Војна операција НАТО снага под називом „Намјерна сила“, покренута десет дана прије напада муџахедина на Возућу, манифестовала се рушењем свих радио-релејних објеката и средстава везе Војске Републике Српске на Озрену, а прије свега најбитниег релеја, названог по највишој коти на том дијелу „Краљица“ и представљала је подршку из ваздуха формацијама 2. и 3. корпуса АР БиХ .
Иако је за злочине одреда Ел муџахедин, командант Главног штаба Армије БиХ, генерал Расим Делић осуђен на три године затвора ипак ниједан нижерангирани командант и ниједан брутални убица из ове јединице нису процесуирани, а камоли кажњени. Штавише, главни свједок Хашког тужилаштва, у предмету против Расима Делића био је главни обавјештајац одреда Ел муџахедин, Аиман Аwад који се из Сарајева обратио видео линком и свједочио да је Одред био потпуно под командом политичког и војног врха и да је извршавао њихове наредбе.
У изводу из пресуде команданту Армије БИХ, генералу Расиму Делићу наведено је сљедеће:
„Између 21. и 23. јула 1995. године припадници одреда Ел муџахедин везали су 12 заробљених из ВРС-а у неугодним положајима и извргли их различитим облицима злостављања, укључујући батинање и показивање тек одрубљених глава Момира Митровића и Предрага Кнежевића. Претресно вијеће је утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тешки напад на људско достојанство. Дана 23. јула 1995. муџахедини су 12 заробљених припадника ВРС-а из Ливада пребацили у логор Каменица, гдје су их заробљене држали у једној напуштеној кући. У ноћи тог дана један муџахедин је хладнокрвно испалио хитац у једног од заробљених - Гојка Вујичића. Глава Гојка Вујичића потом је одрубљена и стављена на његов стомак. Касније су заробљени Срби били присиљавани да љубе одрубљену главу”.
Доказана серија злочина, која се догодила у септембру 1995. године.
„Послијеподне 11. септембра 1995. године, један дан након покретања операција Ураган и Фарз, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника, Миленко Станић и Живинко Тодоровић, убијени из ватреног оружја. У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Србина, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда Ел муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године“.
Због ових злочина МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ поднијео извјештај о почињеном кривичном дјелу ратног злочина против више лица: генерала Сеада Делића (командант 2. корпуса АРБиХ), генерала Сакиба Махмуљина (командант 3. корпуса АРБиХ), Фадила Хасанагића (командант 35. дивизија АРБиХ), Халила Брзине (командант 7. муслиманске бригаде), Рефика Ленде (командант оперативне групе Босна Завидовићи-Жепче), Фуада Зилкића (командант 328. бригаде АРБиХ), Абу Малија (право име Абдел Кадеер Мокхтари, командант одреда Ел муџахедин), Аимана Аwада (главни безбједњак и обавјештајац одреда Ел муџахедин) те Абу Хамза (Имад ал Хусин, члан команде одреда Ел муџахедин и вођа муџахединске заједнице у Бочињи).
У евиденцији Тужилаштва БиХ, по налогу из Хашког трибунала (предмет Сакиб Махмуљин и други), заведен је, од 2012. године под правном квалификацијом: „Ратни злочин геноцид“. Ових дана је пред судом БиХ, донета пресуда од осам година затвора Махмуљину.
Шефик Џаферовић
Сви масовни злочини на Озрену, почињени од стране исламских фанатика, муџахедина и терориста, већ у Хашком трибуналу су углавном расвјетљени и доказани, у судским процесима које је тужилаштво водило против команданта Армије БиХ, генерала Расима Делића; начелника Генералштаба генерала Хаџихасановић Енвера и команданта 7. муслиманске бригаде, пуковника Амира Кубуре.
Пресуда Хаџихасановић-Кубура је на 760 страна детаљно објаснила многе злочине у Средњој Босни, навела убијене у разним камповима и логорима, бавила се Зеницом и логором у Казнено-поправном дому, логором у Музичкој школи, Гимназији, мучењима и убијањима цивила српске и хрватске националности. Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање 3. корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса, а посебно њихову везу са муџахединима. Иако се и у анализи 3. корпуса бавио одредом Ел муџахедин, Хашки трибунал је посебно у овој пресуди на 138 страна анализирао све доказе везане за муџахедине, од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице 3. корпуса, њихових војних база и посебно обима и начина извршења злочина, вјерској мотивацији и бруталности.
Муџахединске базама, суд посвећује посебну пажњу и њима се бави на десетак страница пресуде. Посебно се истичу базе у: Пољаницама, Орашцу, Травнику, Зеници, Арнаутима, Бијелом Бучју, Равном Ростовоу.
У ова два предмета доказано је убиство 92 лица, а разматрано је убијање 187 војника и цивила те 132 нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у подбрежју објекат „Ватростална“, у Казнено-поправном дому Зеница, у Тешњу у ОШ Јабланица, у Орашцу те брутална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни.
О томе су у Хагу свједочили Др. Бранко Шиканић, Србин из Прњавора, који је прошао пакао муџахединског логора и Хрват Лука Бабић уз свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака, од којих су посебно битни: Изет Карахасановић, Закир Алиспахић, Салих Спахић, Ферид Буљубашић, Месуд Шадинлија, Саеад Жерић, Мухамед Омерашевић, Фадил Алихоџић, Џемал Вучковић.
Њихова свједочења и хиљаде страница доказа и докумената о тим злочинима су трагична потврда да у Босни и Херцеговини не постоји правосудни систем, да нема закона ни морала, да Суд и Тужилаштво БиХ не кажњавају злочинце и екстремисте нити расвијетљавају њихове злочине него су ту, по налогу западних служби, да кажњавају Србе и исписују странице лажне историје протеклог рата. Важно је поменути, да су ритуална клања заробљених цивила и војника; масовни злочини одреда Ел муџахедин почињени на подручју дјеловања и одговорности Центра служби безбједности Зеница током 1994. и 1995. године, у вријеме када је Центром управљао Шефик Џаферовић. Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске државе и Ал каиде, Шефик Џаферовић никада није позван на одговорност.
У јавности Федерације БиХ ова тема се углавном избјегава док у јавности Републике Српске, поједине политичке странке (странке Савеза за промијене) врло често износе дилему колико је Џаферовић о томе уопште знао; да ли је могао урадити било шта и колико је заиста одговоран те да ће се то утврдити „некада у неком судском процесу“. Истина је међутим да тог процеса и неће бити ако се настави овакав благи однос појединих медија и појединих политичких странака према ратним злочинима муџахедина.
Свакако је важно указати на чињеницу, да је Командант Трећег корпуса војске Алије Изетбеговића, генерал Сакиб Махмуљин, због злочина муџахедина и командне одговорности, крајем априла ове године,правоснажно осуђен пред Судом БиХ на осам година затвора.
Нужно је опет нагласити: уз Сакиба Махмуљина, војног команданта и Шефик Џаферовић као Шеф полиције је велики кривац што су се ти злочини уопште десили и што су остали некажњени. Ето такав Шефик, данас говори пред СБ УН.
Први део текста о Шефику Џеферовићу прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
