Једина назнака у том смислу представља узгредна опаска председника Србије Александра Вучића који је износећи свој предлог о враћању обавезног рока рекао да би према његовом мишљењу она требало да се односи на мушкарце. Међутим, насупрот оваквом ставу стоји Закон о забрани дискриминације као и Устав који забрањује сваку дискриминацију, по било ком основу.
Бранкица Јанковић, Повереница за заштиту равноправности за Данас напомиње да би пре приче о томе да ли је нешто дискриминација или не, потребно најпре постићи друштвени консензус око тога какве оружане снаге Србија треба да има, узимајући у обзир економску снагу и моћ државе, претње и ризике, геополитичку реалност, демографска кретања, мотивисаност људства за које се планира да буде обухваћено служењем војног рока, па, у крајњем, и полну структуру припадника наших оружаних снага.
“Верујем да ће се пре усвајања било каквог правног акта о свему овоме водити рачуна и да се неће искључивати један или други пол без аргументованих разлога. С обзиром да је за сада све још хипотетички најважније је спровести широку јавну расправу и размотрити неке од постојећих модела, попут норвешког. Није свако прављење разлике нужно и дискриминација, ако је мера оправдана легитимним циљем и сразмерна циљу који се жели постићи”, наводи Јанковић.
Осврћући се на постојећу регулативу Јанковић наглашава да је Закон о одбрани предвиђао право и дужност сваког грађанина да извршава војну, радну и материјалну обавезу, а Закон о војној, радној и материјалној обавези је прописивао да у миру, ванредном или ратном стању ту обавезу имају сви грађани Србије.
“Та обавеза је, бар ако се слово закона дословно тумачи, важила за оба пола. Чињеница је да су се и до сада за добровољно служење војног рока пријављивале жене у не малом броју, а још већи број је уписивао, и са запаженим резултатима завршавао, Војну академију”, истиче Јанковић.
Према извештају Министарства одбране о реализацији Националног акционог плана за примеру резлолуције 1325 УН-а, у 2020. години од укупног броја запослених у Војсци Србије и Министарству одбране жене су чиниле 22,94 одсто. Међу официрима жене су заступљене са 7,91 одсто, међу подофицирима са 2,40 одсто, међу професионалним војницима са 15,89 одсто и међу цивилним лицима са 52,99 одсто. У току 2020. године од 1154 кандидата који се пријавили за добровољно служење војног рока, 200 је било жена.
Независно од тога на који пол ће се односити, председник Војног синдиката Србије Новица Антић напомиње да уопште не види сврху поновног враћања обавезног служења.
– У Уставу и даље постоји категорија приговора савести, што значи да ћемо опет имати део регрутног контигента који неће желети да служи са оружјем. То нас враћа принципу добровољности који је и тренутно на снази, каже Антић.
Према његовим речима, годишње између 30.000 и 40.000 младића стаса за војни рок, што је далеко више од потреба војске.
– По формацији, војсци је потребно око десет хиљада регрута на годишњем нивоу, што ће рећи да неко треба да одлучи ко ће да иде на обуку, а ко неће. Друга ствар је што је предложено да војни рок траје три месеца, колико траје и основна обука за пешадију. Дакле, тиме се неће решити основни проблем због којег се и разматра враћање рока, а то је попуна јединица. Регрути се након 90 дана отпуштају кући, тако да ће рупе у јединицима остати непопуњене, наводи Антић.
Додатан проблем, додаје он, представља и цена. Како истиче, по неким прорачунима, државу би враћање војног рока коштало око 500 милиона евра.
– Било би потребно реновирати објекте у којима би регрути били смештени, израдити инфраструктуру за одржавање хигијене, запослити људе који ће да кувају и чисте, опремити касарне, уложити у опрему…На то би требало издвојити између 70 и 130 милиона евра сваке године за плате, униформе, опрему…Много јефтиније би било професионалним војницима омогућити основну плату од 1000 евра колико имају у Словенији и поштовање њихових радних права. У таквом случају ће сви желети да буду припадници војске, и неће бити проблема са попуњеношћу јединица, каже Антић.
Извор: Данас
