Но, распиривање страхова од наводног рата у БиХ почело је знатно пре сукоба у Украјини. Јавност се сећа низа изјава највиших званичника бошњачког народа, који су политичке кораке Скупштине РС „повратка на изворни Дејтон” описивали као „најаву рата”, па су се међу бошњачким вођама одомаћиле тезе о потреби наоружавања за „не дај боже”. Као кец на десетку дошао је сукоб у Украјини, за који у Сарајеву више и не скривају да би могао бити „историјска шанса за БиХ”.
Након ескалације сукоба у Украјини сарајевски политичари су одлучили да политици ширења панике придодају и европским ушима угодне тврдње о упливу руског утицаја, што онда западни медији интерпретирају као наводне намере Кремља да сваког тренутка отвори и „јужни фронт на Балкану” иако то озбиљним безбедносним аналитичарима изгледа прилично неуверљиво, имајући у виду у којој мери су се начини ратовања, као и оружја којим у овом тренутку располажу и Запад и Русија променили у односу на Други светски рат, када су такве тврдње можда и имале неког смисла док се анализирао утицај „куповине времена” пре немачке акције „Барбароса”. Оно, међутим, што је српским безбедносним експертима мање смешно јесу провокације које минулих недеља долазе најпре из Приштине, али и Сарајева – два међународна протектората – где једни отворено провоцирају шаљући војску на север покрајине, док други стално причају о рату, не би ли на тај начин испровоцирали и изазвали Србију на реакцију, вероватно у нади да би се Београд у случају интервенције онда суочио с оптужбама и извесном одмаздом из света. Међутим, ни Брисел ни Вашингтон за тренутно подизање тензија не налазе за сходно да опомену Куртија или Изетбеговића.
А да лидер СДА Бакир Изетбеговић не помиње случајно Зеленског, који се „бори и за БиХ”, слути се и по томе што се и из Украјине чују гласови како се Кијев у свој муци тобоже забринуо за Балкан, што се између осталог види и по писању „Кијев поста”, медија који је постао главно штиво у европским престоницама и оријентир западних медија, а који пише о српским империјалистичким претензијама које подстрекава Москва како би сваки час растурила Балкан. Кијевски лист подсећа да на северу Косова живе Срби, као и у Републици Српској, што тај медиј ставља у контекст наводног постојања историјске љутње Србије и снажног утицаја Москве, која на западни Балкан гледа као сопствени продужетак и бастион словенства и православља.
Лист тврди како Србија као земља кандидат за ЕУ није учинила много да обузда осећаје који асоцирају на моћ, нити да обузда осовину Москва–Београд, а потом износи тврдње како у Нишу постоји руска војна база прерушена у хуманитарни центар, да би на крају текста напокон констатовали да је нејасно јесу ли Србија и њене етничке мањине у Босни и на Косову спремне да покушају да врате „историјску правду” као што то покушава Русија у Украјини.
Док у Приштини избегавају било какав дијалог и шаљу војску у српске општине, косовска министарка спољних послова Доника Гервала износи тврдње како би рат Русије против Украјине „могао да охрабри Србију да војно делује против Косова”, па изражава забринутост да би Балкан могао да буде следећа врућа тачка.
„Видите неке сличности између тога како Русија делује у Украјини и како се Србија понаша у нашем региону”, каже она. Да ли маркетинг Приштине и Сарајева доноси плодове, па је у перцепцији Запада превладало уверење да „Срби само чекају миг из Кремља”, или су можда сугестије о потреби ширења страха од Москве долазиле обрнутим путем, то јест из Вашингтона и Берлина ка Сарајеву, које је то вешто искористило и за унутрашњополитичка питања?
„Тачно 30 година након избијања босанског рата, у којем је животе изгубило око 100.000 људи, све је више назнака да се на Балкану спрема још један оружани сукоб”, суморне су реченице које недавно објављује немачки лист „Шпигл”, који катаклизмична предвиђања о могућем сукобу аргументује наводном осовином која се протеже од Москве до Београда и даље до главног града РС – Бањалуке, а за шта је немачком листу као крунски доказ послужио узвик лидера Срба у БиХ Милорада Додика, који је у Бијељини рекао „живела Русија, живела Србија и живела Српска”.
Немачки лист цитира неке посматраче који су забринути да великосрпски сепаратисти могу бити сигурни у подршку Кремља. Сепаратизам се, по оценама „Шпигла”, огледа у најавама Српске да ће вратити део ингеренција које су пренете на заједнички ниво власти у Сарајеву. Набрајајући како се то, осим Србије, односи и на Босну, Косово, Црну Гору и Северну Македонију, „Шпигл” констатује да су се облаци посебно смрачили у већински српском ентитету БиХ, Републици Српској.
„Уз благослов Москве Милорад Додик последњих месеци интензивира напоре у постизању свог дугорочног циља отцепљења”, наводи лист. Додатна аргументација која по оптици Берлина сведочи о „сепаратизму” јесте то што Додик као члан трочланог Председништва земљу још увек назива „мртворођеном” или „демонском земљом”. Стога и „Шпигл” поставља питање хоће ли Владимир Путин покушати да у БиХ примени модел успостављен у источној Украјини, Луганску и Доњецку. У намери да објасни како су збивања у БиХ велика опасност за Европу, лист констатује како Додикову канцеларију дели само 50 километара од границе ЕУ, те износи тврдње како стратешка упутства лидеру СНСД-а редовно саопштава руски министар спољних послова Сергеј Лавров или руски амбасадор Игор Калабухов, док сугестију Александра Вучића упућену Додику да не прави војску у РС „Шпигл” тумачи као потврду о томе „ко има задњу реч у српском табору”, па српског председника описују као мајстора у умећу избегавања јасноће. Наиме, из писања медија јасно се може приметити да се у Западној Европи све више прича о отварању „другог фронта” тако што ће Србија користити своје народе у суседним земљама, који се тиме покушавају представити као реметилачки фактор, чиме се покушава увести наратив да Срби спремају оно што су Руси урадили у Украјини под фирмом бриге за своју мањину. Додуше, и у Београду има оних који верују у сумњиву спрегу Срба с Москвом, што су мишљења која се уклапају у западне предрасуде о Србима и наводним опасностима – најпре због блискости православних цркава, па, међу осталима, професор са ФПН-а Раде Вељановски верују да „међу Србима има оних који би били спремни на агресивне ствари за рачун Русије”.
Додик је поручио да се треба вратити неколико месеци уназад и погледати ко говори о рату, а ко позива на мир.
„Када се суоче с чињеницама, видеће да смо ми водили политику упорног поштовања Дејтонског споразума и Устава БиХ, док оно што смо износили као могући сценарио о распаду БиХ они узимају као основну мантру, па покушавају да одрже привид како се овде малтене постројавају неке јединице да би се спровела сецесија. Тога, наравно, нема. Јавно и веома јасно смо рекли да никакве одлуке о сецесији нисмо доносили, али понекад јесмо говорили о томе да ће кретање БиХ овим неуставним путем довести до распада БиХ”, рекао је Додик.
Он је поновио да се Бањалука у потпуности залаже за Устав БиХ, онако како је написан, а у ком пише да Српској припада 49 одсто територије, а 51 одсто Федерацији БиХ.
„У Уставу пише да све оно што није изричито дато БиХ, припада ентитетима, а нису јој дате војска, правосуђе, индиректно опорезивање. БиХ нема уставне надлежности за те области иако за неке од њих постоји нека врста споразума, док за правосуђе не постоји апсолутно ништа и све правосудне институције формиране су без споразума два ентитета који је био неопходан. Све је то било рушење Дејтона, а када ми кажемо да хоћемо да се понашамо уставно, они то проглашавају антидејтонским, што може да се одржи још неко време”, истакао је Додик.
Више о овој теми прочитајзе ОВДЕ.
Извор: Политика
