Пише: Иван Пајовић
Чини се да живимо у тренутку када се догађа реална политичка подела света. До ње је дошло кроз неколико етапа. Прва је била затезање политичких односа између светских центара моћи – Вашингтона, Брисела, Пекинга и Москве. Затим су затегнути односи прешли у економску сферу који су се највише огледали у санкционим притисцима хегемона и његових сателита. Тотална и нескривена конфронтација настала је када је тзв. колективни Запад схватио бесперспективност санкција уведених Русији. Сада се свет налази усред сукоба постојећих глобалних економских система, који ће у перспективи поделити свет на зоне економског утицаја.
Већ сада се може уочити да ће се мир поделити на три економске зоне са непрекидно измењивим границама. То су „Колективни Запад”, Кина и тзв. Руски свет или историјска Русија. Остали учесници овог глобалног процеса перманентно ће се придруживати једној или другој страни, у зависности од тренутног интереса. Примери таквих земаља су Индија и „нафтне монархије” Блиског Истока.
Међутим, неке земље ће се кретати у одређеном смеру под политичким притиском. Најсвежији пример је Бугарска, која се недавно одрекла руског гаса уз тврдњу да је нашла јефтинији – амерички компримовани природни гас и да је договор постигнут на сусрету бугарског премијера са вицепремијером САД Камалом Харис. Јасно је да нешто није како треба, јер јефтинијег гаса од руског на свету нема, а амерички има превисоку цену. У питању је заправо будући трансфер гаса из Катара, земље на чијој се територији налазе америчке војне базе. Европа је већ више пута тражила гас директно од Катара, али је одбијана, јер план је да се он продаје преко америчких посредничких фирми, како би се Европа држала у зависности од америчких гасних испорука. Америка се тако намеће као једини и незамењиви економски партнер, али и чврсто задржава Европу у оквиру својих политичких интереса, уз то преко западних институција настављаће притисак на Русију. Процењује се да ће се у наредних неколико година због санкција Европе према Русији у Америку прелити око два трилиона долара, мада се чини да је и то ниско одређена процена. Стиче се утисак да Америка исисава Европу као паук муву. Шта ће се са Европом на крају десити, то Американце много не забрињава.
Што се тиче Русије, за њу постоји један реалан излаз: покушати да се од америчког долара направи обичан безвредни папир без поверења. Али сама Русија са таквим изазовом не може да изађе на крај. Потребна је и подршка јаког политичког савезника као што је Кина. Међутим, Кина никад Русији није била апсолутни и одани савезник, јер за Кинезе важи правило: „ништа лично, само бизнис”.
Неки од важних задатака који стоје пред Русијом су преструктурирање извоза, тј. преусмеравање са зависности од извоза енергената, реиндустријализација и супституција увоза, пре свега стратешки важних производа. Циљ је да Русија постане што самодовољнија земља коју нико са стране не може уцењивати. Такође, битно је умањити значај долара на најмању меру, што није лак задатак и може направити проблеме у међународној политици и трговини.
У оваквом геополитичком сукобу економских система Русија, за разлику од осталих, држи најјаче штихове, а то су природни ресурси. Када је СССР поражен у Хладном рату, тј. када су земљу издали Горбачов и Јељцин, Запад се бацио на пљачкање руских ресурса скоро тридесет година. Међутим, Русија је почела да обнавља пуни суверенитет, од чега је можда најважнији финансијски суверенитет. Запад, пре свега Америка, пласманом своје валуте исисавао је ресурсе целог света, па и Русије, на рачун тога енормно се богативши. Сада се слика убзано мења. Рубља у односу на долар и евро непрекидно јача, што не представља никакав лажни оптимизам за Русе, већ показује озбиљан финансијски пад Запада. Тридесет година нико није могао претпоставити да руска валута може добијати на вредности, а то се управо сада догађа.
Тренутно на Западу влада паника због високе инфлације, која се јавља (наводно) као последица ратних сукоба Русије и Украјине. Можда тога не би било да су на Западу послушали захтев Путина пре почетка сукоба (почетком фебруара ове године) и вратили геополитичку ситуацију и равнотежу на стање из 1997. године. Запад се овом захтеву подсмевао и није послушао. Последице по цео свет су већ видљиве, али ово је тек почетак.
Више текстова аутора Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
