Пише: Ненад Кецмановић

Многи тврде да ће се украјински рат прелити у БиХ. Напротив, тај рат се прелио из Босне у Украјину као реприза игроказа истог америчког редитеља.

Када је руска специјална операција у Украјини била тек почела, бошњачку политичку елиту и њене фронтмене Изетбеговића, Џаферовића и Турковићеву био је ухватио паничан страх као да ће Путин из Донбаса правац у Сарајевски кантон. Политичари, новинари,  интелектуалци у Сарајеву запомагали су: „Руско-украјински сукоб прелиће се на БиХ.” „Раскомадаће је руски агенти Додик и Човић.” „Придружили су им се и Милановић и Орбан са чела две чланице и НАТО-а и ЕУ.”  „Запад се забавио о свом јаду и не брине о Босни.”

Но, како је Шојгу успорио, а Американци постројили своје европске вазале самоубице, окренули су плочу и потрчали да се удену у табор у којем им место није. Али „куд сви Турци,  ту и мали Мујо”. Кличу Зеленском, Путину цртају бркове. Оживели су снови из ратног Сарајева да ће БиХ бити експресно примљена и у НАТО и у ЕУ, јер „на Башчаршији се бране европске вредности”.

Бошњаци су себе наједаред угледали  као део западне цивилизације у борби против „источног варварства”. Западне силе боре се против Русије, а они против Српске. Оне против великих Руса, а Бошњаци против малих Руса. Оне против Путина, а они против Милета и Драгана. Преумили су да је у преамбули несуђеног првог Устава ЕУ Валери Жискар д’ Естен писао о хришћанским коренима Старог континента. Дакле католици, протестанти, православци, Јевреји.

А где су они? „Задњица на окциденту, а срце на Оријенту”. Не треба сумњати у искреност танког слоја урбане младежи,  која себе погрешно перципира као грађане. То је њихово хтење, а не стање. То није „један човек – један глас”, што обезбеђује доминацију најбројнијих него дуг и сложен историјски процес који по Ралфу Дарендорфу при оптималним условим траје бар 60 година. Грађанска држава, грађанска култура, грађанско друштво. „Прво сафун па онда парфем!”, што би пучки рекао Милановић. Није довољан капучино са сарајевском рајом на клупи између Великог парка и главне улице, именом до пола Титове, од пола Алијине.

Туширао их је Бакир са чела СДА, која са Исламском декларацијом у програму већ 30 година осваја гласове већине: „Док су џамије пуне, не бринем за будућност Босне.” Он и ханума му Себија о Рамазану су се пред камерама дирљиво присећали ратних ифтара када су бајрамски бурек правили од конзерве из међународне помоћи.

Алија је био више калиф него султан, важнија му је била џамија него нација и држава. Било му је и без Хантингтона јасно да га католичко-протестантски Запад не прихвата као свога. Цимерман му је довољно јасно рекао да САД неће подржати никакву муслиманску аутономију у БиХ. Добро га је схватио и у разним приликама огорчено помињао западну исламофобију, али је ипак наивно поверовао да ће га укључити у заједнички фронт против опасних православних и завршио у пет кантона на 25 одсто Босне. После Дејтона се вајкао: „Босну делим најприје напола са Крајишником, а онда половину на четвртине са Зубаком. Бакир није извукао поуку, а сада не види да се у Украјини догађа већ виђено у Босни:

Гурање у унапред изгубљени рат

 И Украјинци, баш као и Бошњаци, гурнути су у рат против неупоредиво јачег противника. Стари Изетбеговић је најпре потписао компромисни Кутиљеров план о унутрашњој подели целовите БиХ, а онда је Цимерман натоциљао да одустане. И Зеленски је такође до задњег часа наглас очекивао да ће Бајден дати гаранцију Путину да се НАТО неће више примицати њеним границама и надао се компромису са Москвом око Донбаса. Алија јесте политички испровоцирао рат, али је рачунао да ће САД, устреба ли, и оружано стати иза муслимана против Срба и Хрвата. Иста очекивања је имао и Зеленски ...

Изостанак обећане/очекиване војне заштите

Кад је Русија са „пола снаге” почела да напредује у специјалној операцији, Зеленски је преко видео-линка панично вапио да за директним војним ангажовањем Запада, за хитним пријемом Украјине у НАТО или бар у ЕУ. Добио је хладан одговор Столтенберга, Макрона, Шолца да од тога нема ништа. Неодољиво је подсећао на Алију Изетбеговића, који је почетком ’92 веровао да ће НАТО интервенисати у августу исте године, а онда се ишчекивање протегло три године све док су муслимани/Бошњаци пред капитулацијом задржали једва 10 одсто БиХ.

Медијска подршка и сатрапизација противника

 Као што је својевремено у помоћ босанским муслиманима, колективни Запад извео нечувену сатанизацију српског народа тако данас чини са дијаболизацијом руског у прилог Украјинцима. Ондашњи француски председник Жак Ширак говорио је: „Срби су народ звери без вере и закона!” Најпре, за увежбавање, сатанизација Срба, па онда  хистерична русофобија.

Посете естрадних звезда Сарајеву и посете политичара  Кијеву

Ратно Сарајево су у организацији Стејт департмента походили интелектуалци у ондашњем глобалном тренду попут Сузан Зонтаг, Бернара Левија те музичке звезде Џоан Баез и Боно Вокса тако сада ратни Кијев ходоџасте западни државници Џонсон, Макрон, Шолц да осоколе отписане. Плус: победиће на Евросонгу, као што је својевремено и Данис Тановић добио Оскара.

Слање бедела и оружја

Истина, и у Босну и у Украјину је стигла је помоћ и у оружју и људству, али ни квантитетом ни квалитетом таквим да би могли да преокрену ситуацију на фронту. Уместо маринаца, сасоваца, легионара, и других елитних јединица, у БиХ су били стигли муџахедини, џихадисти, а у Украјину, сада, „пси рата” у униформама „азоваца”, бандероваца. Ни једни ни други нису војници, него исламски, односно фашистички терористи, са оружјем безмало са војних отпада. И све зато да се рат што више продужи: до последњег Украјинца, као што је било до последњег Бошњака.

Епилог: државни распад и национални раскол

Нико на колективном западу и не сумња да ће Путин остварити циљеве интервенције у Украјини и у томе га неће спречити ни Бајден, ни НАТО а понајмање Зеленски. Украјина неће остати ни јединствена ни целовита, баш као што није ни Алијина БиХ. Овамо Српска, Херцег-Босна и Бошњачка Босна, ентитети и кантони. Онамо (про)руски део још непознатих димензија, можда и (про) пољски део као ратни плен ЕУ. Оно што преостане Зеленском биће де факто протекторат САД. И он ће баш као и Бакир ићи по своје мишљење. Најзад, Украјинци су били блиски Русима, као и Бошњаци Србима. Сада им нико није мржњи.

Када се упадне у познату схему зна се шта следи. Подићи ће у Кијеву споменик Бајдену, као што су у Сарајеву Клинтону посветили улицу. У спомен својим гробарима.

О крају отпора пука '’Азов'’ прочитајте ОВДЕ.

Извор: Политика