Пише: Небојша Катић
Раст светских цена се убрзава и инфлација је данас на нивоу какав у већини развијених земаља није виђен већ четрдесетак година. У јучерашње, бајате приче о расту цена као пролазном феномену више нико не верује. Истовремено, само наивчине могу поверовати и у тезу да је на сцени „Путинова инфлација” изазвана ратом у Украјини и растом цена енергената. Инфлација је ту јер су је западне економске и политичке елите желеле. На чему се базира овако радикалан став?
Инфлација није кренула када је започео рат у Украјини и њено убрзавање је почело још средином 2021. Упркос опасним сигналима, западне централне банке су ноншалантно одмахивале руком, правдајући раст цена било чиме што би им пало на памет у том тренутку. Огромно штампање новца које под разним изговорима траје дуже од деценије се наставило, уз стално одлагање да се крене с подизањем и нормализацијом каматних стопа. Убрзани раст камата би могао изазвати дубоку рецесију, па то објашњава хамлетовску дилему централних банака … и тако из године у годину. Каматна стопа Европске централне банке је и данас негативна упркос стопи инфлације која је прешла седам процената – ту стопу би ЕЦБ морала да држи на нивоу до највише два процента. Америчка централна банка је почела да подиже своју каматну стопу најављујући нова повећања до краја године, али то вероватно неће бити довољно да се инфлација обузда.
Када је реч о „Путиновој инфлацији”, суочени смо с феноменом какав никада није виђен. Цене енергије расту када расте тражња, или када картел произвођача аутономно подиже своје цене. Ово је први пут у модерној историји да купци енергената самовољно подижу цене онога што купују. Иако Русија (до јуче) није обустављала извоз гаса и нафте, Западне земље су, дубоко потресене ратом у Украјини, најавиле да ће се потпуно ослободити увоза енергената из Русије. (Додуше, Западне земље су, и непотресене, нешто слично најављивале већ годинама уназад.) Да случајно не би било дилеме, та врста изјава хистерично се понавља из дана у дан. Само апсолутни аматери могу бити несвесни какве последице по цене енергената имају такве објаве. Тешко је поверовати да њихов циљ није управо да цене енергената оду у небо, не би ли се захукталој инфлацији дало још мало импулса.
Ако су геополитички разлози овакве политике сасвим јасни, какви могу бити економски циљеви проинфлационе политике? Инфлација у комбинацији с ниским каматама обезвређује постојеће, огромне дугове држава. Када се ти дугови ставе у однос с БДП-ом који је инфлација значајно увећала, коефицијенти задужености ће изгледати значајно мањи. Западне државе сада најављују велики пораст трошкова за наоружање и за финансирање енергетске трансформације. Захваљујући инфлацији и овај прираст јавних дугова ће изгледати сношљивије.
Раст цена енергената ће помоћи и да се смањи ценовни јаз измећу фосилних и „зелених” енергената. Процес преласка на зелену енергију, који је успораван великим отпорима, сада ће се убрзати. Ако се баш и не буде убрзао, профити енергетских компанија ће експлодирати на радост акционара и њихових пријатеља из света политике. Грађани ће се навићи на високе цене енергије и почеће више да штеде. Стандард западних породица ће додатно опасти, али у њиховим кућним буџетима мањи део отпада на трошкове енергије и хране него што је то случај у остатку света. Коначно, у циљу ширења НАТО-а на исток нешто мора и да се жртвује. Локалне елите ће кривицу за осиромашење својих грађана приписати Русији и тако себе аболирати од кривице за економску политику каква се против интереса већине грађана води већ неколико деценија. Сјајно, боље не може.
Највеће жртве оваквих економских процеса и већ поменуте западне потресености, биће земље у развоју. Њихови буџети су због пандемије већ у озбиљним проблемима а сада су додатно угрожени и растом трошкова енергије и хране. Дугови ових држава ће зато наставити убрзано да расту, уследиће и нови каматни удари, као и вероватна, глобална рецесија. Велики број земаља ће се, попут Шри Ланке данас, наћи на ивици банкрота и социјалног хаоса. У неким државама ће се појавити масовна глад а покренуће се и нови таласи избеглица.
За разлику од развијених економија које могу штампати новца колико им треба, државе у развоју ту привилегију немају. Оне ће морати, с капом у руци, да моле за помоћ западне штампарије и међународне организације које су под западном контролом. А када до тога дође, уз уобичајена економска условљавања уследиће и она политичка. Државе које траже новац мораће јасно да се ставе на страну „врлине, правде и слободног и демократског света” у акутној фази геополитичког лудила. Сјајно, боље не може.
Поновићу – све што гледамо само је ћорсокак глобалног економског система који се одржава на силу, непрекидним стварањем хаоса и стимулисањем војних сукоба. Неко би, далеко било, могао помислити и да су људи постали велика сметња новом преуређењу света и да се некоме чини да нас је превише.
О потписивању декларације против Русије прочитајте ОВДЕ.
Извор: nkatic.wordpress.com
