Пише: Емил Влајки
Ето! То су праве ричи часних хрватских академика. Сваког нормалног Хрвата обузме угодна топлина када прочита ових пар редака. И ја непрекидно понавјам: Доста је српске митоманије! Зар није Фрањо липо написа у 'Беспућима…' да је у Јасеновцу настрадало, у врх главе, четрдесетак тисућа јуди, углавном Хрвата комуниста. Вироватно је ту било и нешто Жидова и Срба. Али од тога правити мит о страдању српског народа, стварно је сулудо. Само су Србочетнци за то способни. Уосталом, ча је Јасеновац у односу на Блајбург!
Све ја то сада знан. Али прије извјесног вримена, стид ме је признат, и ја сан, ка и сви четници, бија потпа под српске митове. Чак сам и вирова у њих. Казат ћу вам ча ми се било десило у једном моменту несхватљиве слабости. Тешко је за повироват. То доказује да сан и ја човик, пун слабости, али и одлучан да их превазиђен, да се покајен и да, поново, буден прави, правцати Хрват.
Често сам дружио са С. К., угледним академиком из М., БиХ, када би овај долазија у Бањалуку држат предавања на мом факултету. Једне вечери, он ми је предложија да одемо на промоцију неке књиге чији је он бија један од рецензената. Промоција је требало да се одржи у Хрватском културном центру који се налазио усрид града. Иако са одређеном нелагодом, јер сам интуитивно слутија о чему се ради, приста сан.
Ушли смо, сишавши низ степенице, у овећу просторију чији су плафон и зидови били осликани црвено-билом шаховницом, најлипшом на свиту; једино сан ради ње заволија шах. Сија сан негдје у средини, а сви су присутни добили по један примјерак. Књига је била дило једног локалног новинара, колумнисте који је живија у М.; радило се ту о његовим написима прикупљених тијеком више година.
Промоција је обећавала да ће бити досадна. С.К. је, као угледан професор, говорија о тој збирци колумни. Видило се, да текстове није ни прочита пошто је говорија рутински и опћенито. Нисан ни обраћа пажњу на уводно излагање. Наша сам садржај књиге, пронашао сумњив наслов једног од текстова и отворија одговарајућу страницу. Тамо је писало точно оно шта сан и мислија да ће писати.
С.К. је завршио са излагањем. Чуо се слаб пљесак. И тада се један од рецензената обратија публици иницирајући је да постави неко питање. Ни не слутећи у што се упуштан, само сам то чека и узеа рич:
-Овдје постоје двије ствари које ми нису јасне. Вирујем да се ту ради о уметнутим текстовима, убачених неовисно о аутору, или о некој радној верзији са сировим материјалима, па у том дилу није била извршена редактура. Морам напоменути да су ставови садашњег хрватског руководства супротни ономе што овдје пише. Па чак се ни Фрањо не би усудија да овако нешто каже.
Тија сан, у својој наивности, покушати пружити одступницу аутору и рецензентима.
-Као прво, у овом се тексту тврди како је Блајбург у много чему стравичнији од Јасеновца, те како је у овом посљедњем погинуло свега четрдесет тисућа луди, док је у Блајбургу, тврди аутор, стрељано двјесто и шездесет тисућа невиних Хрвата на основу наредбе диктатора Јосипа Броза који је обожавао четнике. Напомињем, да је некадашњи хрватски предсједник Стјепан М. изјавија како жртве из Јасеновца нису криве за смрт оних у Блајбургу, али да су многи стрељани у Блајбургу криви за Јасеновац.
Друго, у истом тексту стоји како је Независна Држава Хрватска, нацистичка творевина, била израз стољетних тежњи хрватског народа. Ако је у самој Њемачкој извршена денацификација, зашто се то код нас више не деси?
Али, док сам ово све изговара, сватија сан да дубоко гришим. Мој хрватски дио срца се побунио тако да сан се осјећао изузетно јадно. Међутим, било је прекасно.
Прво је настао тешки, притећи мук, а онда се чула шкрипа столица: јуди су се полако удаљавали од мене, тако да се створио празан, кружни простор.
Ту се, уствари, у првом реду, С.К. наша прозван, јер је сада било јасно да ову збирку текстова није ни прочита. Наиван какав је био, барем што се тиче његових антифашистичких ставова, још једна четничка измишљотина, први је проговорија тврдећи како је дошло до пропуста у редактури. Ни он није знао што га очекује.
Након његовог обраћања, мук је постао још више притећи. И тада је почело:
-Тко су ове особе које блате хрватски народ, а крију се иза научних титула?
-Они се усуђују да вриђају нашег Предсједника, Фрању.
-Они желе да престраше Хрвате у овом геноцидном ентитету.
Истински сам се препа јер су јуди изгледали разјарено, а ја сам увидија да сан тешко повридија свој народ у Бањалуци. Срећом, ако се то тако може рећи, јуди су били много више кивни на С.К. који је с њима безуспјешно полемизира. Полако сам се дига и посрамљено искрао из Хрватског културног центра молећи се у себи Богу да ми опрости управо почињени грих.
Након што сан се смирија, бија сан поносан на то што се права истина о усташтву дешавала преда мном усрид Бањалуке. Нисан мога ни замислити да би се четничке кукавице усудиле пропагирати своје идеје усред Загреба. Да напоменем, у сали су били присутни и тројица бањалучких новинара, који уопће нису извијестили јавност о овом храбром догађају гдје су Хрвати освјетлали образ.
Ипак, најгоре се десило сутрадан јер је моја четничка брзоплетост произвела врло тешке посљедице. Мој асистент Ж.Б., сусрео је једну своју познаницу која је била службеница у Хрватском конзулату, и која није знала што он ради, па му се повјерила.
„Замисли“, рекла је. „Јучер је на промоцију те и те књиге дошао и неки српски Чифут, некакав Е.В., који је извриђа хрватски народ“.
„Али, Е.В. је Хрват, а не Србин“, река је Жељко.
-То не може бити истина. Само се четници и Чифути могу тако понашати према нама. Ни један прави Хрват не би на тај начин вриђа свој народ. Додуше, ни балије нису ништа боље.
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор; Правда
