Пише: др Иван Пајовић
У Русији гас кошта јефтиније него игде на свету, око 70 долара за 1000 кубних метара, а у Европи око 1000 долара за исту количину. А гас није само гориво, већ и енергент од ког се производи електрична енергија, али и сировина за мноштво других важних производа, као например азотно ђубриво или аутомобилске гуме. Што је нижа цена гаса, то је већа рентабилност производње, а то је битан фактор конкуренције на тржишту.
Захваљујући ниским ценама робе Кина је од „фабрике бофл робе“ постала светски индустријски гигант, премда су цене гаса у Кини годинама биле сличне онима у Европи. Кинези свој успех ипак имају захвалити ниској цени рада и својој стрпљивости зарад боље сутрашњице, коју су очигледно дочекали. Русија има још већи потенцијал од Кине да постане „светска фабрика“, будући да Кина зависи од увоза енергената, а Русија не. Русија се притом налази у самом центру Евроазије, одакле је много лакше испоручивати производе на све стране света, а логистика, разуме се, веома утиче на цену производа.
Европи никако не одговара реиндустријализација Русије, то јест њена масовна производња сопствених производа које је до сада увозила. Њој је Русија одговарала искључиво као испоручилац сировина и енергената, прецизније речено: јефтиних сировина и енергената.
Данас је Русија оштро променила свој политички курс. Када је започет конфликт у Украјини, знало се на шта се иде – да ће бити уведене многобројне санкције и да ће бити неопходно ослонити се на сопствену производњу како би се заменили производи одлазећих западних компанија. Конкуренција коју би Европи чиниле Кина и Русија довеле би до потпуне промене статуса европских компанија на светском тржишту. Криза која у Европи може настати могла би се поредити са кризом деведесетих у Русији. Али Русија је упркос краха привреде тада имала гас и нафту које је продавала, па је некако успела да преброди кризна времена. Европа такве потенцијале нема. Из тог разлога нејасно је и чудно понашање европских лидера, који раде све како би напакостили свом великом и корисном економском партнету, Русији.
Без сумње, и Русија знатно трпи од санкција и зависности од увоза. То се огледа у високој инфлацији и великом расту цена робе у малопродаји. Док је у Европи званична инфлација негде око 8%, у Русији је више него дупло већа, званично око 20%. Зависност Русије од Европског тржишта, када су енергенти у питању, прилично је велика, око 70%, што говори да би европске санкције на увоз руских енергената биле за Русију веома болне, штавише опасне. У сваком случају, нови и нови пакети санкција парадоксални су и штетни за обе стране.
Циљ је максимално ослабити Русију и што више јој умањити суверенитет. Запад је десетинама година мислио да контролише Русију и да се она никад неће озбиљно придићи после пада СССР-а. Инструмената су за то имали читаво изобиље: своје агенте у власти, зависност од западних производа, руски новац у западним банкама, материјална подршка русофобским државама око граница Русије… Ипак, понешто им је промакло, пре свега модернизација руске армије и зближавање Русије са земљама Истока.
Русији после увођења великог броја санкција живот неће бити као пре. У скорој будућности чека је не баш лака борба, чак можда и борба за преживљавање. Али ову земљу неће бити лако уништити санкцијама, јер у њој живи народ који је у својој прошлости превазишао много тежа искушења.
Извор: Правда
