Пише: Младен Обрадовић
Преговори о признавању аутокефалности МПЦ били су све време обавијени велом тајне и за њих је јавност сазнала тек онда када је све било решено. Непојмљиво је да о тако важном питању није био одржан макар један округли сто или „симпосион“ уз учешће теолога, историчара, правника и других стручњака чији би увиди били драгоцени и који би можда помогли да се дође и до другачијих и бољих решења.
Овим брзоплетим и далекосежно штетним потезом садашњи врх СПЦ се одрекао православних Срба који су вековима живели и умирали за Крст часни и Слободу златну од Куманова до Кајмакчалана и од Охрида до Кратова, а такође бројних цркава, манастира и споменика које су подизали наши свети владари и побожна духовна чеда Светог Саве, и који нису ништа мање вредни од наших светиња и сународника у Црној Гори или на Косову и Метохији.
Тиме је озакоњена комунистичка творевина звана МПЦ која никада у историји није постојала, нити би могла постојати да србомрзачки режим Јосипа Броза није уплео своје прсте и створио нову „македонску“ нацију и цркву.
Православна јавност у Србији и широм Отачаства остала је без одговора на питања: да ли су они који су до јуче рушили богомоље Православне охридске архиепископије СПЦ, прогањали свештенство, монаштво и верни народ, расрбљивали србофилно становништво и преводили га у „Македонце“, и на крају крајева изазвали вишедеценијски раскол као најтежу рану на телу Цркве, за све то упутили макар једну реч покајања?
Зашто свих ових дана нисмо ниједном чули да је, у складу с канонима, СПЦ Мајка Црква, а не сестринска Црква новопеченој МПЦ? Зашто нико од наших архијереја није јавно реаговао на очигледан насртај цариградског патријарха Вартоломеја на канонско устројство и простор СПЦ? Зашто је врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“?
Остало нам је само да се надамо да ће током најављене „разраде техничко-организационих детаља“ СПЦ можда задржати некакав нарочит статус (нпр. ставропигијални) за поједине средњовековне манастире и храмове у местима где још има Срба. Уколико ни тога не буде, испоставиће се да је „македонствујућа“ одлука садашњег врха СПЦ равна капитулацији и издаји црквене и националне добробити.
Одрицање архијереја СПЦ од нашег вековног наслеђа и још увек постојећег народа на простору Северне Македоније отвара Пандорину кутију могућности да Вартоломеј, који претендује да постане „источни папа“, по неком следећем налогу НАТО-а раздели шаком и капом признања нових „цркава“ и „нација“ на вековном црквеном и отачаственом простору православних Срба.
Такође, давање аутокефалности МПЦ у данима када марионетски режим у Кијеву притиска Украјинску православну цркву Московске патријаршије да затражи аутокефалност од Руске православне цркве, послужиће као ветар у леђа антиправославним и антируским потезима НАТО кројача црквене политике у Кијеву и Фанару. Тиме се, макар и невољно и на посредан начин, сврставамо против Русије, уместо да јој се приближавамо.
Борба за то да добро превлада и у нашим душама и у свету око нас не може се добити ако се неправда одобрава, самовоља награђује, а истина прикрива. Непријатељи Православља неће се зауставити до нашег потпуног уништења — сем ако их ми не зауставимо. А то можемо једино уколико се истинским покајањем вратимо Христу, Светом Сави, својим светим прецима и државотворним врлинама и одржимо везу са Светом Русијом.
И зато, у овим судбоносним тренуцима имајмо на уму завештање Светог Петра Цетињског, упућено његовом синовцу и наследнику Петру II Петровићу Његошу: Моли се Богу и држи се Русије!
Извор: НСПМ
