Борис Земцов писац је и уредник руског часописа „Руски весник“, енциклопедисте Олега Платонова. Активни учесник у културном и друштвеном животу престонице, Земцов не пропушта прилику да подсети да у његовом богатом животном и стваралачком искуству постоји преломна тачка- тренутак када одлучује да бележницу ратног репортера замени униформом и придружи се српској војсци у БиХ.
То је душа народа
Ту одлуку објашњава националним инстиктом, осећањем које су делили сви руски добровољци на српском фронту – да тај рат није туђи већ рат за словенски свет.
„Руси и Срби су два братска народа, саставни делови једног истог организма – ако боли један део, то осећа и онaј други. Да би разумели тај осећај припадности није неопходно темељно изучавати историју, студирати по књигама, слушати лекције професора. Некада је важније ту историју осећати на нивоу гена, на нивоу националног инстинкта. То је душа народа, а душа је важнија и од најтемељнијих лекција“.
Руси нису издали
Тај осећај је, каже, пресудно утицао на одлуку многих руских добровољаца да се почетком 90-их година упуте у Југославију како би помогли Србима у борби за право на своју историју, своју веру, своју културу.
Борбу за врх Заглавак надомак Вишеграда Земцов је описао у дневничким записима која је касније објавио под насловом „Руси нису издали“. Ту битку, каже, памти до детаља, без обзира што је од тада прошло скоро 30 година.
„Сећам се да се током шест сати, колико је трајала борба, над нашим положајем вијорила тробојна жуто-црно-бела руска царска застава. Ту заставу је са собом донео добровољац Владимир Сидоров“.
Борба под заставом Руске империје
То је, каже, веома симболично – над положајем руских добровољаца који су ратовали за Србе у Босни, вијорила се застава Руске Империје.
„А нас су нападали муслимани међу њима и муџахедини из разних земаља Азије и Африке, инструктори из Турске. Таква чињеница вас наводи да много размишљате, много осећате, много разумете“.
Република Српска је после рата, у част битке за врх Заглавак, установила 12. април као празник, „Дан руских добровољаца“. Земцов прича да је на тај дан 2014. у Републику Српску дошао са сином.
„Посетили смо гробље у Вишеграду, боравили на нашем некадашњем борбеном положају на врху Заглавак. Тамо се налазе још нетакнути парапети иза којих смо пуцали. Син је пажљиво слушао моје приче, узео неколико чаура из аутомата, већ позеленелих од времена. Скоро ништа није питао, само је слушао. Када смо се вратили у Русију, отпутовао je, рекавши да иде у спортски камп. Слагао је. Отпутовао је у Донбас, да ратује за руски свет, за словенско дело. Задивљујуће је што су његови саборци на борбеном положају били Срби, добровољци. Када се јавио, рекао је да је спокојан, сигуран да Срби неће уздрхтати, неће издати, као што нису ни руски добровољци 12. априла 1993. године на врху Заглавак“.
Рушење Југославије била је припрема за напад на Русију
Нико од руских патриота, прича Земцов, почетком 90-их година, није сумњао у чињеницу да је рушење Југославије, минијатура, огледни пројекат, глобалног сценарија и грандиозног плана борбе против Русије.
„О томе сам својевремно разговарао са Драгошем Калајићем и многим другим српским мислиоцима, патриотама. Догађаји који су уследили дали су нам за право. Сада је светски поредак, користећи крваво искуство уништења Југославије, кренуо на Русију. Изјављујем са пуном одговорношћу: неће бити ништа од тога, Русију ће ова искушења обновити и ојачати. Узгред, углавном, они који нас подржавају у овој ситуацији су Срби. Хвала вам на томе!“
Сакрална поља- од Косова до Куликова
Донбас не одваја од Косовске битке, а Косовску од Куликове. За Земцова то су све поља где се решавала и решава судбина руског и словенског света.
„Време, векови само мењају формат и интонацију питања, али она се своде на оно суштинско- Хоће ли бити руског и словенског света, хоћемо ли имати своју историју, веру, културу и државност. Сваки народ има своја мистичка сакрална места, места симбола, места сила. И ако су народи братски, блиски, ако су ти народи једна целина, само привремено раздељени историјом и временом – то значи да ће и светиње једног народа сигурно одјекнути у срцима и генима другог братског народа“.
На Косову уочи бомбардовања
На пролеће 1999. године, присећа се, неколико дана пре почетка НАТО бомбардовања, посетио је Косово Поље, попео се степеницама до осматрачнице споменика, бацио поглед на панораму и ослушнуо себе.
„Тада ми се учинило да је на на овом месту, у чувеној Косовској бици, морао учествовати неко од мојих предака. Како је и у ком својству тамо завршио, тешко је претпоставити, али не сумњам да је био у српској војсци, да је стајао под православним барјацима, борио се раме уз раме са својом словенском браћом за слободу и независност“.
Нешто слично по казивању, каже, осетио је и његов пријатељ српки писац и преводилац Ранко Гојковић приликом одласка на Куликово Поље.
„Куликово поље се налази близу мог „малог завичаја“ – древног руског града Туле. Изненађујуће, а можда и сасвим природно, мој пријатељ Србин је на овом светом месту за сваког Руса доживео иста осећања која сам ја, Рус, доживео на Косову Пољу. Ето конкретне илустрације сродства народа и душа“.
Покушао да изађе из Азовстаља као цивил, Руси открили да је нациста. Шта је све рекао на саслушању погледајте ОВДЕ.
Извор: Спутњик
