Некадашњи албански рудари који су имали једно пропагандно национално „тровање” више не силазе у јаме јер знају да за то осим уништених плућа неће ништа добити. На одмаралиштима поред Приштине, где је некада радничка класа окретала волове или прасиће, а млади играли кола, сада се налазе велике количине смећа које нема ко да однесе. Неколико километара даље су скупе виле, опасане великим зидовима, у којима су се сместили тајкуни који су новац стекли на сумњив начин, најчешће трговином наркотика, или је реч о терористима из такозване Ослободилачке војске Косова који су до новца дошли пљачком. Све то виде косовски интелектуалци и ретко ко жели да прича како се некада живело, а питање је и ко би им веровао. Колико је индоктринација младих велика сведочи и то што је написао један млади Албанац на друштвеним мрежама, а што би се могло грубо овако превести – пре доласка Милошевића нисмо имали ништа, а онда су дошли Срби и узели нам све.
Уместо да искористи мандат који је добио на покрајинским изборима да унапреди стандард грађана, да се бори да отвара радна места и да оштро санкционише корупцију и криминал, премијер привремених приштинских институција Албин Курти тежи ка изазивању инцидената с локалним Србима и својом државом Србијом. Курти машта о уједињењу Косова и Албаније, не схватајући да би тај чин више од милион његових сународника дочекало у Немачкој, Швајцарској или Белгији. У његовим сновима једини који би му аплаудирали били би они који још нису добили визу за неку од западних држава. Само за четири месеца за немачку визу је аплицирало више од 200.000 младих Албанаца.
Демо Бериша, председник Матице Албанаца Србије, каже да се некада у великој Југославији 1. мај на КиМ дочекивао као празник који се манифестовао као дан одмора радника самоуправљача. За „Политику” подсећа да су тог дана одржаване бројне свечаности у којима су се косовски Албанци утркивали ко ће да учествује и да буде запажен. „Организовани су велики ватромети, не као данас, али у то време то је била атракција, људи су правили велике бакљаде, на једном месту би накупили дрва, гуме и ствари па би то касније палили, што је био посебан догађај. Те празнике сам дочекивао с радошћу јер смо га дочекивали уз обиље хране, пића, одлазили смо на пикнике где смо се дружили… Певали смо, играли позната албанска кола и заиста нам је било лепо. Тако је то било тада, када је Косово било под контролом Београда, а данас када је у надлежности УН нема ничега. Није остао ни дим од тога, као да никада ништа није ни било”, каже Демо Бериша.
Генерације које су стасале у последњих двадесетак година немају ни тај осећај празника Првог маја, а либерални капитализам и искључивост власти у Приштини оставио је раднике без посла. „Слаба је економија, инвестиције су занемарљиве и када прочитам да је дијалог Београда и Приштине на респиратору, прво ми падне на памет да је косовска економија на вештачком дисању коју у таквом стању одржавају са Запада, а локални Албанци су им чак због тога и захвални. Некадашња радничка класа је постала најамна радна снага, без икаквих права… Нема синдиката и они могу да буду задовољни уколико их газда не закине за договорени новац”, каже Бериша. Додаје да му је тужно када види у шта се Косово претворило и да може бити само лошије јер су од почетка године редукције струје и несташице основних животних намерница, и кога онда интересује Први мај.
Бивши председник Извршног већа Косова и Метохије Зоран Анђелковић каже да га не изненађује редукција електричне енергије на Косову и Метохији, јер косовски Албанци немају довољно стручног и квалификованог кадра да ради у термоелектранама. За „Политику” наводи да је у покрајини, док су је контролисали Срби, било струје и за време НАТО бомбардовања и да не види разлог зашто данас има проблема. „У то ратно време се догађало да нема струје сат-два, када експлодира бомба па буду покидани каблови. Албанци су касније несташице објашњавали да су електране направљене од старе руске технологије која је за њих превазиђена, и то су говорили они који су имали завршене средње школе које су завршили на неким пољанама. Те руске технологије су биле и раније, па су имали струје. Били су препуни изговора и кривицу су увек пребацивали на неког другог, Србе или Русе”, каже Зоран Анђелковић. Коментаришући бледо обележавање 1. маја на Косову, Зоран Анђелковић подсећа да је то празник рада и пита да ли на КиМ данас уопште има радника. Наглашава да је „дирљиво причати о неким правима радника којих и нема”.
А аналитичар Срђан Граовац каже да су незапосленост, сиромаштво, корупција и криминал четири основне ствари које изазивају опште незадовољство грађана у јужној српској покрајини. С тим се суочавају све етничке заједнице на Космету, и то без разлике. „Албанске политичке елите у Приштини увек су у властима у Београду налазиле оправдање за тешку економску ситуацију својих суграђана. Сецесионистичка политика зато је неретко правдана и том бесмисленом тврдњом да Београда искоришћава косовске потенцијале и онемогућава убрзан економски развој своје јужне покрајине. Међутим, онда је дошла 1999. година. Након НАТО агресије западне силе су Космет ставиле под своју контролу. Од тада па све до данас власт на том простору, па самим тим и економску политику, реализују албанске политичке партије. За више од двадесет година ситуација у јужној српској покрајини суштински је лошија него раније. Незапосленост је енормна, а по различитим истраживањима креће се у распону од око четвртине па све до половине радно способних грађана”, наводи Граовац.
Цене дивљају, а рат у Украјини до краја је оголио све недостатке привреде на КиМ. Домаћи производни капацитети веома су ограничени. Компаније грађене још у време Југославије уништене су што нестручним вођењем, што нелегалном и пљачкашком приватизацијом. У том процесу мењања власничке структуре превасходно се водило рачуна да се намире они западни званичници који су подржавали албанску сецесионистичку политику, попут Веслија Кларка. „Данас се на КиМ мало шта производи сем кризе и мало шта извози сем радне снаге. Млади у највећем броју напуштају Балкан управо с простора Космета и није тајна да којим случајем грађани јужне српске покрајине добију визну либерализацију са ЕУ – тешко да би ко остао у јужној српској покрајини. Међутим, упркос свему поменутом, чињеница је да Куртијева влада не чини ништа да ту сурову реалност промени”, закључује Срђан Граовац.
Сусрет с Ешдауном и бег из „косовског раја”
Намеру више стотина хиљада Албанаца да напусте „рај на земљи звани Косово” Зоран Анђелковић образлаже лошим условима у рају. Испричао је занимљив разговор с некадашњим високим представником за Босну и Херцеговину Педијем Ешдауном, који је после бомбардовања дошао на Косово и Метохију. „Био сам сâм у канцеларији и улази човек, представи се као Педи Ешдаун. Не знам га и кажем му да је вероватно то што каже. Примиче столицу и одмах седе, да би ме после неколико секунди питао да ли може да седне. Питао сам га зашто је прво нешто урадио па ме после тога питао да ли може да то уради, Ешдаун каже – навика. Кажем му да ми нисмо британска господа, али да прво питамо па онда седнемо. Када сам му рекао да на КиМ нема струје и воде, он ми је славодобитно одговорио да за косовске Албанце то није битно. А када сам га питао како би Британци реаговали када би остали ускраћени једно јутро за шољу чаја, гледао ме је шокирано”, каже Анђелковић.
Уместо повратка, куће продаје чак и дијаспора
Демо Бериша наводи да долази до озбиљних промена на Косову јер су некадашњи албански печалбари радили у иностранству, али су се на Косову куповали куће и враћали су се, као пензионери, да у њих живе. Сада је ситуација битно другачија и наводи да косовски Албанци продају непокретну имовину и одлазе с Космета без намере да се икада више врате. То је нови феномен на Космету. „Некада су од њихове плате могли пристојно да живе чланови њихових породица у бившој Југославији. Сада се сви селе на Запад и продају имовину да би тамо купили уз доплату на кредит станове или куће. То значи да се више неће вратити и да ће трећа или четврта генерација остати заувек тамо и да се вероватно неће сећати да су били Албанци јер ће бити асимиловани”, каже Бериша и додаје да је то промена у односу на седамдесете године прошлог века.
Велико сиромаштво у магли „велике Албаније”
Пре доласка на власт Курти је прецизно детектовао кључне проблеме тамошњег друштва, али упркос томе нема озбиљнијих помака на плану борбе против криминала, корупције, незапослености и великог сиромаштва. Све очигледније постаје да нема капацитета да на плану борбе тих појава уради ишта значајније, а чини се да му то није никад ни био приоритет. Куртијева политичка мисија превасходно се своди на остварење националних циљева, односно на реализацију идеје „велике Албаније”. Економска питања, на путу ка том циљу, за њега су секундарна. „’Отворени Балкан’ је ту најбољи показатељ Куртијевих приоритета. Без обзира на то што су сви свесни бенефита те иницијативе и што је својим учешћем јасно подржава и Албанија, Курти је њен доследни противник. Он зна колико би то уштедело и новца и времена привредницима на Космету и колико би то олакшало живот сваког Албанца. Све то Курти добро разуме, али је свестан и тога да се ’Отворени Балкан’ не уклапа у пројекат ’велике Албаније’. Њему су потребне чврсте националне границе, а не њихово брисање”, каже Граовац.
Чиме Србија може да се поноси, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
