У драмској поеми 'Фауст', велики њемачки пјесник Гете обрадио је популарну пучку легенду о др. Фаусту, који је своју душу продао врагу. По тој легенди Фауст је био човјек који је, поред науке тежио за добрима овога свијета, за богатством, за моћи. Да би то постигао, склопио је уговор са Мефистом, врховним демоном, који му је све то обезбиједио за живота. Али Фауст скупо плаћа тај „слатки живот“. Губи једину љубав свог живота и своје дијете. Коначно и ослијепи. Коначно, разочаран, жели се посветити истинским вриједностима. Уз помоћ анђела, раскида уговор са Мефистом.
Фауст је метафора за вјечиту борбу коју, у себи, човјек води између добра и зла. Негирање основних моралних вриједности како би се одао лагодном животу, површном и бесмисленом, увод је у трагедију.
Бесмисленост тога, још је пластичније описао Булгаков у свом дјелу 'Мајстор и Маргарита'. У неком казалишту, Луцифер, за своје мрачне циљеве, обећава џепове пуне злата уколико му се гледаоци повинују. Тако се и деси. Гледаоци пресретни одлазе кућама, и када почну вадити садржај џепова, налазе једино прашину.
Пише: Емил Влајки
Зло као европска константа
Што Европа нуди Србији ако се одрекне свега онога што је суштина њеног бића? Дакле, ако се одрекне Космета, Русије, православља Републике Српске. Нуди јој улазак у њену Унију. Све у свему, позлаћене илузије које ни прашине нису вриједне. Јер најгоре од свега је то што јој нуди сувремено зло. Европа је модеран Мефисто препун злих намјера.
У сјећању су нам, на самом почетку његове владавине, монструозна дјела Хитлера, посебно према Жидовима. Отимање приватне имовине, тјерање студената са свеучилишта, забрана жидовских представа, разбијање њихових радњи, њихова демонизација преко медија… Данас, у 21. вијеку, Запад све то ради према Русима, у длаку! Једино још није почео спаљивати њихове књиге; за сада се само забрањују!
Хитлер, дакле, није никаква изнимка. Он је, како ствари сада стоје, дух Запада.
Немојте ни помислити да је то све! Узмимо свјетске бурзе у Лондону, Токију, Њујорку, Паризу…. Када на њима падне цијена пољопривредних производа за неки постотак, на десетине тисућа људи умире од глади у земљама у развоју. Ствар је једноставна. Ове земље су економски базиране на монокултурама. Презадужене су и овисе једино о продаји својих производа. Када на бурзама падне њихова цијена, а оне императивно морају вратити дугове, људи умиру!
Ни то није све! Годишњи буџет САД-а за „обрану“ је деветсто милијарди долара, три милијарде дневно! За тај један једини буџет, ријешили би се проблеми глади у свијету!
Идемо даље. Запад је учинио све да оспособи украјинску војску и након тога ју је гурнуо у рат са Русима. Њему је било јасно да ће Руси изаћи као побједници, да ће земља бити уништена са безброј мртвих и рањених. Да су се само поштовали закључци Минска 2, поштивање аутономије Руса у Украјини, не улазак Украјине у НАТО, укидање одредби којима се онемогућава употреба руског језика и одрицање од обнове нуклеарног наоружања, Украјина би данас била читава и не би било рата! Али, не! Зло Запада, којим се хтјело нашкодити Русима и, на крају извући огромне профите (види моју колумну: Политичка економија украјинског рата) је надвладало.
Зашто је Србија гласала против Русије
Да, рећи ће паметњаковићи, али Руси су агресори јер су напали једну суверену земљу. Ово спада у црни хумор. Америка води агресивне ратове пуна два стољећа (војне и паравојне интервенције), и ником ништа. Споменимо само, из најновије повијести, рат против С. Вијетнама након лажираног инцидента у Тонкиншком заљеву. Па Ирак гдје су Ирачани, наводно, производили средства за масовно уништења; људи умирали од глади, нигдје никаквог оружја! А САД/НАТО агресија на Југославију/Србију јер су Срби, наводно, планирали да побију 400 тисућа Албанаца, „а већ су побили сто тисућа“? Свијет је шутио. Међународни су правде, не надлежан!? Ни спомена о хистерији према Америци, а која се данас води према Русима и Русији од стране Запада!
Никада неће бити потпуно јасно због чега је Србија у УН гласала против Русије. И због принципијелности, и због притисака. Што се тиче другог разлога, Србија је под притисцима читаво једно стољеће, и никада није савијала врат пред Злом које се над њом непрекидно надвијало. Али, увијек постоји први пут!
Ово о принципијелности је неаргументирано и прилично патетично.
У првом случају, Србија је гласала да је Русија агресор.
Само пар редака о ономе што сви знамо. Украјински, антируски нацисти су на Мајдану срушили легално изабрану власт. Затим су масовно убијали и спаљивали живе Русе. Побили су у једном тједну петсто Руса оба спола и свих узраста и стрпали их масовну гробницу. Тијеком осам година, побили су у Доњбасу петнаест тисућа људи и много више ранили. Украјинске, пронацистичке власти бранили су службену употребу руског језика (видјети извјештаје француске новинарке Ан-Лор Бонел о звјерствима не руских Украјинаца према Русима)). У сијечњу 2022. године, пред Донбасом се нашло сто тисућа елитних војника спремних да побију остатак Руса у Доњецку и Луганску. Што је Русији преостало да уради, осим онога што је урадила, након молбе украјинских Руса да им се помогне? Ако се у таквој ситуацији то квалифицира као напад на једну суверену земљу, онда је и Израел, формално гледано, у сличној ситуацији, био агресор 1967. године, јер је напао три суверене земље истовремено.
Превентивни рат није нешто што су измислили ни Израелци, ни Руси. Већ је 1625 године, Хуго Гроциус пише о праву државе на самообрану укључивањем права на присилно спријечавање напада.
Вратимо се гласању Србије. Као прво, она се уопће није обазирала на овај монструозни контекст. Формално, Руси су напали једну суверену земљу, и точка! Иза оваквог става стоји слиједеће: „Ако тако не поступимо, онда оправдавамо и НАТО агресију на нашу земљу 1999. године.“ И тако стижемо до односа између добра и зла.
Те двије војне интервенције, суштински нису успоредиве. Америка је лагала када је рекла да мора интервенирати зато јер ће Срби побити 400 тисућа Албанаца, а већ су побили сто тисућа!? Поред тога, измислили су и Рачак као директан повод за напад! За разлику од њих, Руси ни у чему нису лагали. За почињена звјерства према Русима, сви су знали, а украјински напад на Донбас који би слиједио масакром Руса био је евидентан. Тако је било и евидентно гомилање египатских трупа на Синају на граници с Израелом; знало се што ће слиједити: масакр Жидова!
Србија, дакле, није имала ни морално ни чињенично право да гласа да је Русија агресор. Она је, по свом бићу, земља која се непрекидно супротстављала злу. Овај пут, то није било тако.
Узгред, речено, три четвртине свијета није осудило Русију!
Што да човјек каже о гласању Србије да се Русија истјера из Савјета УН о заштити људских права. Без иједне, једине неовисне истраге о Бучи гдје су, наводно, Руси починили геноцид, копираном Рачку. Сви „докази“ су били западни. Руски аргументи уопће нису били разматрани!? Српске власти тврде да су хтјеле бити суздржане, али, ето, „притисак“ (нека нафта је била у питању). Јадно!
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 31, 2022
Идеализам против материјализма
Руски филозоф Берђајев је написао да је у свом чистом, утопијском облику, комунистичка револуција могла бити изведена једино у Русији. Не би погријешио да је исто написао и за Србију.
Путин је отјеловљење искрености када се ради о његовој антиимперијалистичкој борби. Истовремено је и један ад највећих руских владара; исто као и Петар велики и Катарина велика.
Путин се обратио на годишњој Минхенској безбедносној конференцији 10. марта 2007. Он је директно напао идеју толико популарну у Сједињеним Државама током 1990-их и раних 2000-их да је међународни систем једнополаран и да је моц́ Вашингтона неоспорна.
Путин је одлучно одбацио тај модел. Имплицитно говорец́и о војним интервенцијама предвођеним САД на Балкану и у Ираку, он је изјавио: „Данас смо свједоци готово неограничене употребе силе - војне силе - у међународним односима, силе која гура свијет у понор трајних сукоба.” „И наравно“, наставио је Путин, „ово је изузетно опасно. То резултира чињеницом да се нитко не осјец́а безбједно.!“
Путинов говор у Минхену био је важно дипломатско упозорење Сједињеним Државама и њиховим савезницима да је стрпљењу Русије по питању ширења НАТО-а дошао крај.
„НАТО је поставио своје снаге на наше границе“, иако за сада „уопће не реагирамо на те акције“. Ширење НАТО-а, навео је он, „представља озбиљну провокацију која умањује ниво међусобног повјерења. И имамо право да се запитамо: против кога је ова експанзија намијењена? И шта се десило са увјеравањима наших западних партнера након распада Варшавског пакта?“
Након припремљеног говора, Путин се суочио са гомилом углавном непријатељски оријентираних питања и запажања. Једно које је поставио њемачки учесник је било типично за кратковиди поглед који доминира западним спољнополитичким естаблишментом, пише Кејто институт.
Што се тиче „вашег мишљења о НАТО и ширењу НАТО, појавом коју сматрате опасном за Русију. Да ли бисте се сложили да ова појава у пракси није експанзија, вец́ самоопредељење демократских држава које то и саме желе?“ И што НАТО има проблем да прихвати државе које не искажу ову спремност? Могли бисте да прихватите да су захваљујући НАТО експанзији источне границе постале поузданије, безбједније.
Путин је очигледно на ствари гледао другачије.
„Уз поштовање према демокрацији и ширењу НАТО Пакта. НАТО није универзална организација, насупрот Уједињеним Нацијама. То је прије свега војна и политичка алијанса, војна и политичка!“
Штовише, његове бриге и примједбе ишле су даље од простог ширења чланства у НАТО Пакту. Веће сумње просто су зрачиле из њега када је упитао „зашто је неопходно поставити и војну инфраструктуру на наше границе током те експанзије?“
Безбједносна Конференција у Минхену 2007. године требало је да обрише све сумње око тога да ли Русија на НАТО политику гледа глобално и да ли види незаустављиви марш ка истоку као пријетњу и провокацију. Путин је упозоравао западне вође да промијене курс. У ретроспективи, то је могуће била посљедња прилика да се избјегне нови хладни рат између Запада и Русије.
Све што је Путин рекао 2007. године, то говори и данас. Он је искрен и поштен. Највећи дио Срба говори и мисли исто. И код Срба и код Руса, усађен је слоган 'Боже правде'. Зато је садашње балансирање власти у Србији између Истока и Запада, између руских енергената и њемачких инвеститора, погрешна дилема! Овдје се ради о односу Добра и Зла, између људске будућности и декадентне Европе без идентитета, слушкиње англосаксонских земаља на челу са САД чија је моћ на залазу. За надати се, да ће у овим неизвјесним временима, Фаустовска Србија, разапета између добра и зла, коначно, ипак сачувати свој изворни идентитет.
БОЖЕ ПРАВДЕ!
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
