Пише: Бошко Обрадовић
У самом срцу овог „конзервативног заокрета“ ка истицању суверенитета у тумачењу сопствене прошлости, налазе се аутентичне иницијативе ношења „Георгијевске ленте“ и марша покољења „Бесмртни пук“, које су у Русији великом брзином прешле пут од идеје ка новој традицији, наилазећи на подршку не само у целој Русији, већ и широм „Руског света“, као и код свих оних који се идентификују и саосећају са великом жртвом и победом руског народа у бројним ратовима и одбрани њених духовно-моралних и цивилизацијских вредности.
Акција ношења „Георгијевске ленте“, настала 2005. године, има за циљ да означава руску ратничку славу и победе свих генерација и да на тај начин повеже руску историју са савременошћу, претке са данашњим наследницима и будућим потомцима. Њен официјелни дух подразумева укидање губитничког сентимента наметнутог од стране Запада крајем 20. века, и знак да Руси имају чиме да се поносе, да не живе у губитничкој земљи, већ држави која је много пута у историји победила и која има намеру да то чини и убудуће. Имајући свој корен у ленти ордена „Св. Георгија Победоносца“, коју је царица Катарина додељивала од 1769. године за службу и храброст најистакнутијих војсковођа, најпре руско-турских ратова, та лента је у својој дугој царској епохи и у својој жуто-црној варијанти симболизовала „ватру и барутни прах“. Укинута је Октобарском револуцијом 1917. године, да би била обновљена, овог пута у наранџасто-црној варијанти током Великог отаџбинског рата, и да би сам орден почео свој нови прави живот од 2000. године, а лента од 2005. Она данас носи и нови симболички карактер: за традиционалне вредности, против агресивног неолиберализма Запада, за прославу присаједињења Крима и борбу против нео-нацизма.
Са друге стране, нова традиција „Бесмртног пука“, ношења фотографија предака који су учествовали у свим претходним ратовима Русије на Дан победе против фашизма 9. маја, јесте марш који представља савез покољења, међугенерацијску сагласност око вредности очувања државе, 2 народа и традиције. Посебну димензију овом маршу дају сведочење учесника која чине да се кроз марш „Бесмртног пука“ цела држава и народ осећају као једна породица, као један дух победе који уједињује претке и потомке, прошлост, садашњост и будућност Русије.
Данас се идентично осећам и као Србин, потомак великог антифашистичког народа и првих устаника у окупираној Европи против Турске или Трећег Рајха. Поносан сам на своје претке и свестан њихове велике жртве за слободу и државу коју су нам даровали, од Боја на Косову, преко Првог и Другог светског рата, отаџбинских ратова током 90-их година 20. века, до агресије НАТО на Србију.
Зато, као будући народни посланик и председник Српског покрета Двери, истичем захтев за Новим српским патриотизмом. То је захтев за новом српском политиком сећања којом ћемо објавити крај наметнутом осећају кривице и заменити га националним поносом и самопоштовањем на које нам се укида право. Биографија наше нације не сме да буде редукована на оклеветане ратове српског народа и наметање осећаја кривице и губитничког менталитета. Хоћемо да истичемо позитивне вредности наше прошлости и победнички дух наше нације, а примера за обоје је тако много.
Ми снажно одбацујемо целокупну нову регионалну политику сећања која је више него агресивно постављена према српском народу у целини, а утемељена на новим лажним митовима о српској кривици који само служе за укидање наше државе и наше нације. То јасно видимо и то нећемо дозволити.
Ми живимо у наметнутом режиму заборава српске жртве, наше ратничке славе, наших победа.
Зато данас хоћу да говорим о потреби нове политике сећања: новог скупа институционалних пракси, нових меморијалних закона, места сећања, архитектонских и споменичких решења. Ми смо то дужни нашим прецима и нашој деци и Српски покрет Двери се обавезују да ће ту дужност испунити. Потребно нам је потпуно ново морално патриотско васпитање и нова политика историје. Хоћемо да будемо народ победника а не губитника јер ми, као и Руси, јесмо победнички народ.
Да бисмо као нација опстали морамо да узмемо своју прошлост у своје руке. Морамо да будемо суверени у тумачењу своје прошлости, а не да нам други намећу лажне историје и лажне празнике. То је први услов да имамо будућност. То је задатак тако велики да немамо више ни секунд за чекање. То ће бити наша прва и највећа следећа победа. Да вратимо свој живот и своју државу своме народу. Да се ми питамо и одлучујемо у својој отаџбини. Да се не стидимо што смо Срби већ да се поносимо. Да познајемо своју историју и славимо своје победе. Само тако ће доћи и дани нових победа.
Извор: Правда
