Пише: др Иван Пајовић
Прва предност је јачање блока НАТО пакта. Последњих година НАТО пакт је доживљавао пре свега идеолошко слабљење због нестанка СССР, али је и реалност стављала под знак питања опстанак овог војног савеза, јер је реална непријатељ практично нестао. Скепсу су исказивали чак и неки од некадашњих лидера блока као што су Доналд Трамп и Емануел Макрон. Неке земље алијансе противиле су се последњих десет година трошењу ресурса за потребе алијансе, сматрајући то беспотребним и бескорисним.
Нова суштинска криза настала је са распадом СССР, када су на његовој територији изникле нове државе. Бивше републике СССР ступиле су у сарадњу, а неке и у савез са НАТО. Прве од њих три прибалтичке републике, Естонија, Летонија и Литванија. То је био можда први од корака стварања непријатељске атмосфере у односу на Русију. Међутим... хегемон није хтео на томе да се заустави.
Блок НАТО пакта несумњиво је желео да у свој састав укључи Украјину и уклини се дубоко у руски животни простор. Покушавши да Украјину претвори у део свога геополитичког простора, Запад је представио светској јавности да постоји некаква опасност за европски континент и да је војни савез типа НАТО и даље потребан Европи због некакве руске опасности.
И ето – одједампут се поново појавио један и једини свеприсутни и опасни непријатељ у лицу Русије, који реално ствара опасност за светски мир!!! Такво ново стање наново ојачава НАТО пакт, а притом је антируско расположење нарасло у свим земљама алијансе.
Под „новим околностима” савез почиње да се озбиљније односи по питању своје одбране (од Русије) и да одваја значајно веће новчане суме за своје војне потенцијале. Чак је и декларативно најпацифистичкија држава у Европи – Немачка, повећала своје војне трошкове.
Изнебуха су и друге земље Европе, до сада неутралне, пожелеле да ступе у НАТО пакт. У питању су то, за право чудо и без значајног разлога, Шведска и Финска. Томе свему радује се највише САД, лидер алијансе, која се све више шири на исток.
Међутим, доста тога је и у питању новца. Европа се много опустила када су у питању НАТО трошкови одбране. Још 2018. године тадашњи председник Трамп се жалио да се већина земаља НАТО пакта оглушује о обавезу да троше 2% БДП-а на тзв. одбрану и да већина трошкова алијансе пада на САД. И био је углавном у праву, јер су нпр. земље- лидери ЕУ, Француска и Немачка, трошиле знатно мање, прва 1,60% БДП, а друга 1,35% БДП на трошкове војске.
Разуме се, ти трошкови би морали ићи на куповину америчке технике и технологије, што би потпомагало раст америчког војноиндустријског сектора и целе америчке привреде. Под новим геополитичким условима америчке војноиндустријске фирме очекују зараду од десетина милијарди долара кроз нове пословне уговоре.
Није безначајна ни чињеница да се досадашње оружје тестира у реалним ратним околностима и ствара се могућност новог развоја кроз нова искуства. То пружа сазнања америчким произвођачима и војним стручњацима како користити оружје у борби и како га побољшати. Нови оружани конфликт великог обима у Европи даје смернице како изгледа рат у савременим условима и шта је у том рату главни приоритет.
Поред ратног сукоба, постоји и енергетски сукоб. Америчка страна покушава да замени руски енергетски сектор у Европи, која је до сада већ увела одређене, додуше непотпуне, санкције Русији. Америчке фирме могу заузети доста места које је до сада припадало руској економији и покушати да замене мноштво роба и ресурса на еврпском тржишту. Главну ствар чини америчка тврдња да може „спасити” Европу зависности од руских енергената достављањем своје нафте и гаса европским земљама. У складу са притиском хегемона, европске земље политичким декретима обећавају одрицање од руског гаса у корист компримованог гаса из Америке. Тако америчке фирме замишљају да у одређеном року истисну руске снабдеваче енергентима.
Међутим, у геополитичком смислу Америци је јако битно скретање пажње са далекоисточног сектора и Кине на Русију, будући да им је главни геополитички противник управо кинески економски и војни колос. Ипак, то је мач са две оштрице, јер Русија, изгубивши европско тржиште, нема другог избора него да се окрене Кини. И у таковом случају да додатно ојачава најопаснијег америчког геополитичког противника. У глобализованом свету влада закон спојених судова!!
У оваквој ситуацији кинеска економија ће све више јачати и чинити руску економију зависнијом од своје. Нови показатељи говоре како је општа снага кинеске економије око 20 трилиона долара, а руска тек око 1,83 трилиона, дакле мање него десет пута. У перспективи, са америчким поступцима, кинеска економија ће бити све јача и све већи проблем за Американце.
Али и сама Америка има сопствене проблеме, а са ратом у Украјини ти проблеми само су се погоршали. Пре свега инфлациони проблем, јер Америка има инфлацију већу него икада за последњих 40 година. Разлог за то је раст цена гаса и нафте, метала, пшенице, кукуруза, али и осталих производа на светском тржишту. Али и штампања огромне количине долара без покрића.
Гледајући све речено, доста тога иде на руку Америци. Али не баш све. Са једне стране, рат у Украјини учврстио је НАТО и повећао извоз оружја из САД. Са друге стране то ће довести до додатног раста Кине у светској економској арени, али и до опасности од нових конфликата у свету. Постоји реална опасност и од краха америчке монетарне хегемоније.
Будућност је крајње неизвесна и то у веома кратком року.
Извор: Правда
