Књига говори о стратегији и тактици хибридног рата, који САД и НАТО воде против Српске Православне Цркве. Ово издање отвара предговор из пера првог проректора Руског православног универзитета светог Јована Богослова, доктора политичких наука А.В. Шчипкова.
У предговору се наводи, да се у Србији питања системског отпора Цркве на политичке нападе и геополитичке изазове, одавно не сматрају као нова и сензационална тема. За српско друштво оне имају егзистенционално значење. Разлог су трагични догађаји српске историје последњих деценија.
С. Стојичевић наглашава, да је сећање српског народа јасно сачувало све етапе ових трагичних догађаја: од бомбардовања 1999. године и окупације Косова и Метохије па све до „обојене револуције“ и преврата 2000. године, а такође каснијег испоручивања Милошевића, Караџића, Младића и других српских политичара и официра. У току такозване „транзиције“ (српска варијанта руске „перестројке“) у Србији су урушене или обесмишљене многе националне институције – између осталих САНУ (Српска академија наука и уметности).
Резултат свих ових догађаја је да се српски народ, као и руски, нашао подељен на неколико делова. Данас српски народ живи у неколико држава – у Републици Србији, Хрватској (бивша Република Српска Крајина), Републици Српској и Црној Гори – и у свакој од њих Срби су дискриминисани а њихова права угрожена. Сам појам „српски“ потпао је под нeобјављену забрану и свугде где је то могуће се замењује термином „из Србије“. Овај термин означава територијалну припадност; при том самих Срба као посебног народа у оквиру овакве употребе термина као да и нема. Ова ситуација веома подсећа на ватрено порицање Руског света од стране лидера либерал-православних и грко-протестантских група у Русији или по злу познатих потписника „Декларације против Руског света“ (2022. год.) из редова руске и западне либералне професуре.
Аутор подсећа да су идентитет Срба и њихово национално постојање нераскидиво везани за Српску Православну Цркву. Данас Српска Црква, као и српска армија, се од стране највећег дела грађана схватају као главни одбрамбени фактори отпора атлантистичкој агресији. И зато је управо она главни објекат идеолошког и информационог рата.
Срби, како се види из материјала које наводи С. Стојичевић, непрестано прате средства и методе ове практично непрекидне кампање а и анализе њихових тактика и стратегија. На основу ових посматрања гради се концепција духовног отпора агресији и самозаштите Српске Цркве као најважније националне институције.
Главно место у књизи је посвећено опису и анализи хибридних парамилитарних технологија. У првом делу књиге се разматрају методе коришћења мрежних субјеката, конкретно невладиних организација (НВО) у њиховој ударној, антицрквеној функцији. Њихов принцип је – стварање лојалних грађанских формација, које делују на непријатељској територији, остајући грађанске али у исто време делују са војним циљевима.
Други део књиге под називом „Од боготражитеља ка богоПотрошачу или тржиште религиозних услуга“ је у својој суштини борба за антропологију. Између осталог, аутор разматра и анализира феномен замене хришћанских вредности – борбеним хуманизмом и индивидуализмом, а на крају крајева – дехуманизацијом (дигиталне) културе.
Трећи део „Црква и информационо друштво“ показује како се у овим побројаним процесима користе медијске комуникације и дигиталне технологије.
Аутор наглашава да се при пажљивијем разматрању уочава да су проблеми Српске и Руске Православних Црква задивљујуће слични. Данас је Руска Црква принуђена да се брани и од опасности „православне Реформације“ и од репресија против своје пастве у Украјини. Етнички рат који је кијевски „мајдан“ објавио руском народу 2014. године, пред нашим очима се проширио и религиозним ратом. Све ово побројано, говори о томе да се хибридни рат води и против Руске Православне Цркве.
С. Стојичевић подвлачи да је у овим условима Цркви крајње неопходна тврда хијерархија, да би се одупрла „вертикали“ атлантистичке експанзије и секуларног глобализма, чији су репрезенти аутори-колаборационисти и мајдански свештеници. Уједно насушно је потребна јасна концептуализација аутентичног Православља, базираног на поштовању канона и принципа апостолског прејемства. Једино ће ова линија омогућити успешан отпор иницијативама за „православну реформацију“ и радикалну модернизацију.
За читаоце којима није свеједно, књига С. Стојичевића ће постати не само истраживање у области актуелне геополитике и савремене историје Балкана, већ и уџбеник за духовни отпор, искуствима из кога се Срби несебично деле са својим руским јединоверцима.
Слободан Стојичевић – српски новинар, правник, писац и преводилац, члан Председништва Српског словенског покрета, водећи експерт Института за националну стратегију (Београд). Родио се у Панчеву 11. октобра 1965. године. Средњу школу завршио и уписао Правни факултет Београдског Универзитета 1984. године. Од 2010. год. се бави и новинарством, аутор и водитељ серије емисија „Руски сат“ на српској патриотској радио станици „Снага народа“. Темом мрежних и хибридних ратова се бави од 2015. године. Књигу „Хибридни рат против Српске Православне Цркве“ (2022) Слободан Стојичевић је посветио свом деди по мајци свештеномученику о. Душану Поповићу, стрељаном од стране безбожника 1944. године.
Извор: www.patriarchia.ru/db/text/5932033.html
