Земље НАТО-а изразиле су спремност да опреме Молдавију оружјем за заштиту од „руске претње“, а Молдавија то није одбила.
Највиши званичници земље, од председнице Маје Санду до министра спољних послова Никуа Попескуа, већ су дали изјаве о важности и правовремености модернизације молдавске војске.
О томе шта стоји иза намере да се Република Молдавија наоружа по „НАТО стандардима” говори Игор Шорников, директор Института за друштвено-политичка истраживања и регионални развој.На питање за шта се Молдавија спрема, Шорников одговара:
Нажалост, све сугерише да је Запад већ означио Молдавију као следећу жртву необјављеног рата НАТО-а против Русије. И нису нарочито вољни да разумеју историјске карактеристике молдавско-руских односа и психолошке факторе који вероватно неће дозволити Молдавцима да се боре против Руса. Већ постоји украјински преседан, када су превазиђене све замисливе историјске и психолошке баријере.Међутим, ако се Украјина већ дуги низ година, бар од 2014. спрема за окршај са Русијом, онда на Молдавију неће трошити много времена.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) June 9, 2022
Чишћење информационог простора Републике Молдавије, генерално гледано, је у завршној фази, али милитаристичка пропаганда још није стварно почела. Дакле, потребно је пратити унутрашње процесе у Молдавији, немогуће је сакрити информацијску и идеолошку припрему за рат. Наредни месеци ће нам показати колико је ово озбиљно.
На питање шта ће бити са неутралношћу земље, политиколог објашњава:
Колико год чудно изгледало, неутралност није велика препрека за увлачење Молдавије у рат. Нерешени сукоб на Дњестру, у којем је Русија гарант мира, ствара релативно лаке начине да се Молдавија укључи у војне акције.
Не заборавимо да идеолошки претходници актуелне деснице, како сами верују, већ имају искуство војног обрачуна са Москвом.
У сваком случају, у јуну 1992. председник Молдавије Мирчеа Снегур је у парламенту објавио да су у рату са Русијом.
И то упркос чињеници да је Молдавија водила војне операције искључиво против Придњестровља. Нажалост, у Молдавији не желе да се сећају шта се догодило када је генерал Лебед дошао у тај рат. Целокупни офанзивни потенцијал молдавске војске уништен је преко ноћи, а званичних информација о губицима Молдавије у сукобу 1992. још нема.
Влада Молдавије предлаже да се легализује процедура за увођење страних оружаних снага у земљу. Шта то значи, питање је за Шорникова:
Ово је јасан сигнал припрема за рат. Покушавају да Молдавију претворе у војно упориште НАТО-а.
Једини начин да се избегну даље припреме за рат је промена политичког режима у овој земљи. Али разумемо да ниједна од политичких снага у Молдавији тренутно нема такву могућност.
У молдавској војсци има војника који су стекли одређено борбено искуство током операција у Ираку и на Косову, многи официри су се усавршавали у Сједињеним Државама, многи су учествовали у војним вежбама које су вођене заједно са НАТО. Дакле, у молдавској војсци постоје специјалисти за савремена војна питања.
Истовремено, с обзиром на мали број молдавске војске, то није представљало јасну претњу за Придњестровље. Придњестровска војска, иначе, такође никада није имала намеру да води офанзивне војне операције против Молдавије.
На нашим просторима се створио одређени однос снага, који је донедавно свима одговарао. Међутим, снабдевање Молдавије оружјем, а посебно могућа појава страних контингената на њеној територији, уништавају ову равнотежу.
О претензијама Пољске и Румуније на територије Молдавије, аналитичар одговара:
За Румунију, као и за Пољску, отворио се „прозор могућности“ за реализацију њихових великодржавних амбиција. Прошла правила не важе и не може се искључити ниједан сценарио, укључујући активна дејства уз учешће војске.
Али чини ми се да у Румунији нису тако замишљали процес свог територијалног проширења. Кренути сада да заузму молдавске или украјинске земље за Румуне би могло да значи директан контакт са руском војском, а они то никако не желе.
Није то разлог зашто Румунија већ 30 година промовише своју „меку моћ“, дели своје пасоше у Молдавији и у неким регионима Украјине, да би сада крвљу својих војника платила анексију ових територија.
Желели би бескрвно и мирно уједињење. У идеалном случају, повећање територија би требало да се одвија на основу локалних референдума и да изгледа као хуманитарна мисија спасавања људи који тамо живе. На крају крајева, то би требало да буде политичка одлука коју признају велике силе.
Међутим, логика рата може збунити планове Букурешта. На пример, ако Англосаксонци успеју да увуку Молдавију у војну конфронтацију са Русијом, Румунија неће моћи да седи иза леђа Молдаваца.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) June 9, 2022
Америка и Енглеска читаву Европску унију сматрају „топовским месом“ у рату са Русијом, док су Румунија и Пољска њени предњи одреди, који би први требало да уђу у млин за месо.
Истовремено, ако се Варшава понаша крајње агресивно према Русији, у потпуности увежбавајући сценарио Англосаксонаца, онда Букурешт од самог почетка специјалне операције показује много више опрезности.
Морамо одати почаст Румунима. Њихова највећа достигнућа нису постигнута на ратиштима, већ мукотрпним спољнополитичким радом. Током Првог светског рата стрпљиво су чекали добар тренутак да се укључе у рат на страни будућег победника.
Пошто су потпуно изгубили војни поход и предали престоницу Немцима, успели су после рата да заузму руску Бесарабију и припоје значајан део Трансилваније насељене Мађарима.
Уочи Другог светског рата, уз помоћ Хитлера, успели су да Мађарима одузму остатке Трансилваније, а затим, по резултатима рата, сачувају ове тековине. А сада Румуни чекају, полажући наде у своју политику и дипломатију, а не и у војну снагу.
O новим успесима армије ДРН читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
