Пише: Владимир Димитријевић

ПРАВО НА ГРОБ 

Зар је могуће укинути покојнику право на гроб, једно од најстаријих људских права? 
Као што каже Петар Јокић:“Антигона, главна јунакиња истоимене Софоклове трагедије, између љубави и мржње бира - ЉУБАВ. Она се бори за право на љубав према брату, које је старије од свих овоземаљских закона. Упркос строгој заповести краља Креонта да се њен брат, а његов нећак Полиник не сме сахранити, јер је ушао у Тебу да преотме власт, Антигона сахрањује брата. Свесна смртних последица између божјих и људских (нехуманих) закона бира божје (право на љубав). Ми (читаоци или гледаоци) смо на њеној страни.“
Као професор књижевности, са ученицима Гимназије радим „Антигону“. Али живим у  народу у коме су комунисти, освојивши власт, укинули људима право на гроб. 
Мој пријатељ, Раденко Ћурчић, о томе пише књигу – како су комунисти, убијајући људе без суда и пресуде,истима укидали право на гроб. 
И прво се бави историјом погребних обреда, за које се сматрало и сматра да су сама срж људскости. 

УЗРОК КАИНОВСТВА 

Шта је то у српском народу што га је водило крвавом братоубиству Другог светског рата и грађанском рату који и данас траје? Петар Пајић је певао, у својој „Србији“:                        
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
 
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.
 
Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку - обеси се!
 
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!                                        
И то траје, и траје, и траје.

Срби су вековима развијали, више него часно, заставу са четири оцила, окупљајући се под њом ради сведочења да човек није само грумен блата, него икона Божја, саздана ради заједнице са вечним Логосом, Творцем неба и земље.            У том свету, у коме су поштоване три највеће вредности српског народа (о којима пише владика Николај), Бог, Краљ и Дом, памћени су окршаји са спољним непријатељима српске слободе – Турцима и Германима; али, оно што се десило 1941. године, када су окупатори поново упали у нашу земљу, било је много страшније – грађански рат, када су одрођени представници српског народа, у име суманутих визија „скока из царства нужности у царство слободе“, устали да убијају своје, да би остварили револуцију у којој је, на првом месту, требало затрти Бога у човеку.

Јер, револуција, као извртање света наопако, немогућа је док је Бог у средишту битија; а, како рече Достојевски, ако нема Бога, све је дозвољено. Дозвољено је убити најчеститије, и  домаћине ликвидирати, тако да народ остане без разумних људи и људи који могу да га поведу на одбрану вере, крста и части.

Трагедија је још већа јер се све то збива пред лицем Светог Саве, српског првопомиритеља, који ће гледати крвопролиће истог народа, али другачијих вјера – док једни верују у Христа и крсте се крстом, други ће огњем и мачем желети да униште све свето, да би могли да пишу нешто ново, нешто што нико није видео... Уместо Небеске Србије, треба изградити утопију, Нигдину, Недођију, по туђој вољи и за туђ рачун; само у тој утопији биће могуће утопити Србина са његовом вековном историјом и предањем борбе за слободу и правду.

Раденко Ћурчић је, у својој књизи, обратио пажњу на судбину драгачевске породице Цогољевића – честитог и храброг подофицира Југословенске војске у отаџбини, Новице Цогољевића,  и једног обичног, ником кривог, редова те војске – Обрена Цогољевића, које су комунистички џелати не само лишили живота, него их гурнули у безгробну војску, о којој је писао Матија Бећковић. 

Ево Новице, који је пао као „одметник“, не предајући се:“У центру Гуче, ако се за једну дрвену бандеру може рећи да представља центар или вашариште, стајало је и повремено шетало неколико униформисаних лица. Иза њих, на бандери на коју су били приковане пречаге од дрвета било је причвршћено и разапето унакажено људско тело. Лице се није распознавало од огромне ране на десној страни. Због удара ветра тело се сабласно клатило напред-назад.“

Ту је и Димитрије Цогољевић, трагични човек рођен са шест прстију, убијен због једне шаљиве речи на рачун идеолошких лудака који су Стаљина звали оцем:“Цогољевић Димитрије Рођ. 1893. одведен 15 IX 1945. Који се није вратио да каже своју трагедију. Супруга Борика 1886-1969. године. Спомен подижу синови Драгомир, Игрутин, Момчило и ћерка Драгојла.“

Обрен Цогољевић, никоме и ни за шта крив, убијен је моткама од стране комунистичких џелата – иако се предао:“Џелати су ударали већ мртво тело. Застали су као да су под руком осетили да у Обреновом телу нема више живота. Мотке су се одбијале као да ударају по камену. Његове комшије су још увек стајале ту. Знојави, уздрхтали, гледали су у непомичну телесну масу која се црнеле испред њихових ногу. До пре само пола сата то је био њихов комшија Обрен Цогољевић, син Гојков, отац Драгоманов, жив, говорио је с њима. Сад је само непомична маса меса, костију и косе. Све им је деловало нестварно. Неког од њих ухвати језа па поче да дрхти. Остали су тупо гледали испред себе не схатајући у потпуности шта су урадили.“

    Овом крвавом убилаштву нешто је претходило. 
    Јер, убијени су Срби, потомци хероја Првог светског рата који су Србију ослобођали. 
    Ћурчић хоће да види шта је то. 

ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО КОМУНИСТИМА

Аутор ове књиге, с правом, жестоко осуђује политичке сукобе у Србији краја 19. века, који су често били узроковани сукобом Пашића и радикала са династијом Обреновића. Он сматра  да су радикали, који су почели од идеја Светозара Марковића и чак прихватајући раскалуђера Васу Пелагића, припремили тле за комунисте и њихову тиранију. Наравно, чињенице се не могу ( и не треба их ) порицати. Па ипак, морамо имати у види и другу страну: после револуционарно – партијског лудила раних радикалских дана, Пашић креће у велику акцију ослобођења у доба краља Петра Првог Карађорђевића, на кога се ослањао ( као и он на њега ). 
Владика Николај је, говорећи у Краљеву на парастосу Николи Пашићу 1936, истакао да је покојник у младости био заведен идеологијом безбожника, али се свега тога ослободио и кренуо путем народним, повевши Србе у слободу и развој. Јер, нико, каже Николај, не може бити велики ако није са својим народом.

Комунисти, са своје стране, нису волели Пашића, сматрали су га издајником идеја Светозара Марковића и везивали су га за „монархофашисту“ краља Александра. Чим су дошли на власт, извшили су ревизију Солунског процеса, који је проглашен за заверу Александрову и Пашићеву.

Зашто га нису волели? О томе пише Зоран Чворовић, правни историчар:“Први велики грех је  неспремност да прихвати тоталну рецепцију политичких, правних и културних установа западне цивилизације, која би модернизацију претворила у колонијалну акултурацију, о чему упечатљиво сведоче ове програмске речи Николе Пашића: „У српском народу има толико добрих и здравих установа и обичаја, да би их требало само неговати и допуњавати с оним добрим установама, које се налазе у рускога народа и осталих славенских племена, а од запада узимати само техничко знање и науку и њима се служити у славено-серпском духу.“ Народна радикална странка, према Пашићу, имала је задатак да „спречи увођење нових западних установа, које би могле разрушити самобитност живота нашег народа и да унесу раздор у народни развитак и живот.“ Други велики грех који „другосрбијанци“ не могу да опросте Пашићу и радикалима је њихово, речју Слободана Јовановића, „безусловно русофилство“. Нису случајно најближи Пашићеви сарадници истицали дубински и органски карактер његовог геополитичког избора. Тако Радослав Јовановић вели: „Господин Пашић воли Русију дубоко и органски, као нешто темељно, блиско и своје“. Такво Пашћево русофилство није било само  условљено животном потребом српске националне политике да у балканској арени пронађе такмаца непријатељски настројеној Аустроугарској – већ је оно било део Пашићевог погледа на свет, који се формирао под утицајем теорије  Николаја Данилевског о посебним културно-историјским типовима. Пошто је исходило из учења словенству, посебно православном, као самобитној цивилизацији, Пашићево спољнополитичко опредељење било је на известан религиозни начин неупитно. „У непрестаној борби Запада и Истока, српском народу је увек место било сa Истоком“, вели Пашић.“ У писму свом руском познанику, Зиновјеву, Никола Пашић (кога је Аустријанац Редлих описао као „ватреног русофила и као таквог у исто време ватреног Србина“), каже: „Наша партија у спољној политици, држала се словенске и православне Русије, а унутрашњој политици српских обичаја и духа“. Тврдио је, у том истом писму, да од Запада треба „узимати само техничка знања и науку и користити се њима у словенско-српском духу“, а радикалско политичко „вјерују“ исказао као „свесловенски савез под заштитом Императора и цара руског“. Због тога је Пашић увек критиковао српску власт кад је одступала од савеза са Русијом; тако је 2. јуна 1881. у Зајечару изјавио: „Наша спољна политика увек је радила против савета Русије, и трудила се да увери европске државе да се наша политика не поводи за саветима Русије, и тражила је симпатије и потпоре западне Европе, а изгубила је симпатије Русије“. А 1893. године, после пријема код руског цара, Пашић пише: „Казао сам му да у Србији влада уверење и код народа и на срећу код младог краља, да су српски интереси и српска народна будућност тесно везани са могућом и великом православном Русијом, која је покровитељ православља и словенства, та два елемента на којима је српска држава заснована“. Цар Николај је упознао Пашића, у то време амбасадора Србије у Русији, још као престолонаследник, 1893. године. Дубоко га је поштовао, и говорио: „Пашић је стуб здраве политике Србије“. Године 1914. обећао је српском премијеру да ће Русија учинити све за Србију – и обећање је, кад је Први светски рат почео, испунио. У свој дневник, 21. априла 1916, цар је записао да је породица доручковала са „старцем Пашићем“. Андреј Шемјакин каже: „Оно полуфамилијарно „старик“ опет индиректно сведочи о правом односу императорске породице према Николају Петровичу, како су га обично звали у Русији“. Од Московског словенског комитета Пашић је добио четрдесет хиљада рубаља, а Московска земска управа је дала десет хиљада рубаља. У Кијеву је добио двадесет пет хиљада рубаља помоћи, а у Одеси – тридесет хиљада. Пашић је новац који је добио из Русије оставио на штедној књижици, и завештао: „У случају моје смрти новац на овој књижици предати председнику Народне скупштине, са жељом, да Скупштина реши, да се овај новац употреби за подизање споменика благоупокојеном цару Николи II у знак захвалности српског народа. Никола Пашић. 24. март 1922. године. У Београду“. Посланик Петрограда на српском двору, кнез Трубецкој, поредио ја Пашића са кметом (старешином) великог, али сиромашног села, који се према Русији односио као према богатој земљопоседници. Он је знао да госпођа понекад може да сврати у село, да се разљути и извиче, али и да је љутина брзо прође. Док земљопоседница праска, кмет ћути и глади браду; чим се она смири, старац зна да ће од ње добити и новца и свега другог што је селу потребно. Пашић је волео Русију српском љубављу. Имао је руске одевне предмете, два самовара, чашице за вотку, а бескрајно је волео руску литературу, нарочито Толстоја. Унуку Катарину крстио му је руски свештеник, а она се 1940. удала за кнеза Тајмураза Багратиона-Мухранског. Када је умро, на груди Пашићеве је положена руска икона Светог Спиридона, а на опелу је, по жељи супруге, певао руски хор.

Зоран Чворовић наставља и каже да је „у унутрашњој политици Пашић је, према сведочењу његовог дугогодишњег сарадника, а потом и политичког противника, Милана Гавриловића (вође Земљорадничке странке), „почео борбом за народна права и, као у неком кругу, завршио се у спремању борбе за народна права.“ Онај који је демократизовао политички живот Србије, тако што је, по речима Слободана Јовановића, извршио „политичко буђење сељака и његово страначко организовање“, следио је и у спољној политици расположење огромне већине српског народа. Једном речју, Пашићево русофилство наслањало се на русофилство српског народа, као што се и Пашићева заветна идеја свесрпског ослобођења и уједињења ослањала на исту такву вековну народну мисао./.../Свој политички рад радикали су започели класним буђењем сељака и њиховим отпором бирократији, да би после 1903. године добили политичко пробуђено сељаштво које је постало најјача социјална потпора државно-националној идеји. До поистовећивања једног по природи ствари партикуларног друштвеног слоја какво је сељаштво, чији погледи и интереси сежу до граница сеоског атара, са државом и њеном националном идејом, могло је доћи само укључивањем сељаштва у политички живот Србије, путем ширења бирачког права и пресађивањем британског модела парламентаризма. Сељашто је представљало четри петине друштва Србије, па је рецепција западних правних установа према замисли Пашића требало да Краљевину Србију начини „народном државом./.../Пашићу ће одмах после Берлинског конгреса постати јасне две ствари: да територијалне промене на Балкану нису завршене и да наступа доба масовног национализма и политичких нација. Од политичке мобилизације сељаштва и демократизације политичког живота зависио је успех војне мобилизације Србије у будућем рату за преостале балканске поседе „болесника с Босфора“. Упоредна статистика броја бирача у Краљевини Србији и Хрватској са Славонијом најјасније показује коју је државу „гуњац и опанак“ могао да осећа као своју. Док је у Хрватској са Славонијом 1906. године на укупно 2.214.304 становника бирачко право имало 45.381 лице, у Србији је 1910. године  на 2.778.706 становника било укупно 574.851 бирача. Србија је, пре Првог светског рата, по бирачком праву,  била не само најдемократскија на Балкану, него и једна од првих демократских земаља у Европи. 

КО СУ БИЛИ КОМУНИСТИ 

Шта су комунисти учинили својим политичким противницима? О томе пише Леон Којен у предговору за књигу Срђана Цветковића и Немање Девића о злочинима ОЗНЕ:“Чим је партизанска војска ушла у Београд, ОЗНА је организована у 16 градских квартова и почела су масовна хапшења. Одмах су ухапшени они чија су се имена налазила на унапред припремљеним списковима и они су по правилу стрељани већ у неколико следећих дана. Последње недеље октобра власт је преко радија и штампе позвала све „неокаљане чуваре јавног реда и мира” да се врате на посао; сви који су то учинили, не само жандарми, него и административно особље попут писара или дактилографа одмах су стрељани као „сарадници окупатора”.Хапшења су даље вршена у складу с категоријама идеолошких непријатеља добро познатих из партијске пропаганде (реакционари, буржуји, присталице грађанске демократије, монархисти), а многи су страдали и као жртве денунцијација мотивисаних завишћу, злобом и користољубљем. На мети ОЗНЕ посебно су били богати и уопште имућнији људи, јер је њихова ликвидација као „народних непријатеља” повлачила за собом и конфискацију целокупне имовине: будућим властодршцима је било стало да и пре национализације и законског „подруштвљавања средстава за производњу” униште социјалну базу претходног режима.“
Нико да не буде слободан. Сви да буду Брозови просјаци.

ТИТО, СТАЉИНОВ МОЛОДЈЕЦ 

Од врха до дна, ОЗНА је била убилачка машинерија. Којен наставља:“Погледајмо шта пише у једном извештају секретара партијске организације у Великој Плани из новембра 1944. године: „[Ликвидације] врше тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу. [Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Аутор овог извештаја, Војислав Косовац, био је избеглица из НДХ и бивши студент теологије. Судбина Срба и Јевреја у НДХ и хришћанско учење нису у њему сузбили безгранични фанатизам и вољу за моћ, као ни жељу да се правоверношћу препоручи претпостављенима: његова каснија каријера (поред осталог, био је у више мандата републички и савезни посланик) показује да је у томе потпуно успео.“

Ко не сме да убија, није комуниста. Убице су комунисти!
Којен додаје:“Најпознатији комунистички дисидент, Милован Ђилас, на једном месту треће књиге своје аутобиографије сећа се како је лидер Народне сељачке странке Драгољуб Јовановић убрзо после ослобођења прихватио сарадњу са комунистима али је „постојано, ма и притајено, истицао и чувао своју и странкину посебност”. Није, наравно, прошло много времена и Јовановић је због тога завршио на дугогодишњој робији: већ у октобру 1947. био је на монтираном процесу оптужен за „угрожавање државног уређења и тековина НОБ-а” и осуђен на девет година робије. Али, каже Ђилас на истом месту, док је трајала сарадња са Јовановићем „ми вођи... често [смо] се јадали да смо погрешили што га нисмо ликвидирали у ‘оној гужви’ при ослобођењу Београда – Јовановић се у рату скривао и тек [је] с ослобођењем Србије изишао на јаву”.
И још:“Милован Ђилас помиње у Дружењу с Титом како му је један пољски комуниста причао да их је Стаљин критиковао „због млакости према противницима” и указивао им на Титов пример: „А Тито је јуначина (руски: молодјец) – он их је све побио!”“

Баш тако: све их је побио. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Раденко Ћурчић закључује:“Дакле, какав је биланс комунистичке владавине у српском народу? Успорен је или у потпуности деформисан демократски развој земље. Не знамо ни где су нам државне границе ни где нам је држава. Након пет векова борбе за своју државу, народ деценијама живи у неизвесности и стрепњи. Шта ће бити са нама? Странке, кад дођу на власт, понашају се истоветно као оне у другој половини XIX века. Институције постоје на папиру, а стварну моћ имају неформалне групе. Нема профилисане и стабилне спољне политике. Појединци још увек величају и славе поједине догађаје из земље које више нема, уместо да се склоне и да свој народ замоле за опроштај због свих недаћа у које су га увели. Комунисти и њихови потомци се и данас боре за власт, и то жешће него за време рата, потпомогнути медијима које су задржали под својом контролом. Комунистичку (народну) имовину махом су преписали на своје име. Захваљујући тим средствима, они и даље српски народ држе у беди и незнању. Наравно, нико нормалан и не помишља о неком реваншу. Он је немогућ јер је већина тих људи одавно помрла. Сваки нови раскол унутар српског народа довео би до његовог нестанка. Међутим, историја мора објективно да просуди период њихове владавине и да каже истину.“
    Док то не будемо урадили, нема нам зоре. 
    Зора ће сванути кад сване Истина. Јер само Истина ослобађа. 
    Зато читаоцима „Правде“ поклањамо књигу „Мртве кости мегдан не дијеле“ Раденка Ћурчића. ПДФ преузмите ОВДЕ.

Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда