Пише:
Још у децембру 2020. године Русија је упутила читав низ захтева чланицама НАТО пакта за које је тражила испуњење у најкраћем року. Такав неочекивани потез на Западу су назвали ултиматумом и постало је јасно да Русија неће ићи ка неком облику компромиса по том питању. Главни захтев Русије био је писмено обећање Запада да се више неће ширити ка истоку и да у НАТО више неће бити увлачене земље постсовјетског простора. Овај захтев превасходно се односио на Грузију и Украјину. Такође захтевано је да САД не распоређују своје војне потенцијале и базе на постсовјетском простору, што је имплицитно значило да би тај регион требало да буде стављен под руски утицај. Договор је морао, по руском захтеву, да буде у писаној форми, јер је НАТО пакт и раније обећавао Горбачову да се неће ширити на исток, али је то обећање врло брзо прекршио. То обећање није било фиксирано никаквим писаним уговором и просто је „заборављено”. Важан захтев Русије био је и тај да се НАТО трупе морају повући из земаља бившег Варшавског пакта које су ушле у НАТО после 1997. године. Тиме је Русија желела да направи бафер-зону која је постојала у време Хладног рата.
После руских захтева спроведено је више разговора са Западом у разним форматима: 11. јануара 2022. са представницима САД, 12. јануара са представницима НАТО пакта и 13. јануара са представницима ОЕБС. Упркос свим тим преговорима ситуација се није померила с места. Русија је чврсто остала на својим позицијама, с правом тврдећи да нема куда више да одступа. САД су категорички одбиле такав руски ултиматум. Поставља се питање: зашто се Америка тако круто држи у преговорима са Русијом?
Први од разлога је што САД сматрају Русију својим традиционалним непријатељем, изједначавајући је са бившим СССР-ом. У Амарици је и даље присутна антируска реторика каква је постојала у доба Хладног рата. Нарочито је појачана у доба сукоба у Грузији 2008 године и почетака сукоба у Украјини 2014. године. Америчка нетрпељивост према Русији подједнака је и у табору републиканаца, и у табору демократа.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2022
Један од разлога је и криза Бајденове администрације и њен лош рејтинг. Ова администрација се налази на власти тек годину дана, а већ је стекла низак политички рејтинг и умешана је у разне непријатне политичке ситуације. У последњих годину дана америчко друштво се сусрело са многим последицама тзв. пост-ковид епохе: рекордни раст инфлације, које није било у последњих 40 година, несташице одређених производа, све већа незапосленост, економска стагнација… Заоштрили су се и спољнополитички проблеми. Највећом катастрофом може се сматрати напуштање Авганистана, али не мањом и миграциона криза на југу САД и хаотични односи на линији Европа—Русија. Све то је поставило Америку у рањиву позицију и учинило Бајдена једним од најнепопуларнијих председника у последње време. Док је у јануару 2021. године 55% Американаца подржавало његову политику, а противило се 32%, за годину дана ситуација се драстично променила: сада Бајдена подржава око 45%, а противи му се 50% америчке популације.
Још један од разлога је и кључни став НАТО пакта да у алијансу може да ступи ма која земља, уколико се земље-чланице са тиме сагласе. Управо су тај став САД нарочито браниле у преговорима са Русијом, тврдећи да нико не може забрањивати некој независној држави да потпуно добровољно ступи у НАТО. Русија је инсистирала да управо САД обећају да неће гласати за пријем Украјине у НАТО, што не би нарушило принципе алијансе.
Четврти разлог тиче се и Кине. Упркос томе што је тренутно актуелан проблем у Европи и Украјини, проблем америчког конфликта са Кином је итекако присутан. Још у доба председника Трампа САД су отворено почеле да се сукобљавају са Кином, што је створило нову еру амричко-кинеских сукоба, што се може претворити у нови облик хладног рата између те две земље, али и у нешто много опасније. После доласка Бајдена, политика према Кини коју је водио Трамп се само још више појачала, а америчка администрација прогласила је ту земљу за највећу опасност по своју безбедност.
Америка држи свој непомирљив и оштар став према Русији показујући тиме одлучност да на идентичан начин поступа и у азијском региону. Уколико би САД учинила одређене уступке Русији, Кина би могла то да схвати као слабост и захтевати сличне уступке у свом региону, превасходно што се тиче односа са Тајваном. Тако нешто је за САД огроман ризик који може довести до великог слабљења њиховог престижа, утицаја и могућности одласка са светске сцене као неупитног хегемона. Из тог разлога не допуштају се никакви уступци Русији, па и по цену даље ескалације сукоба у Украјини и Европи.
Међутим, докле год трају озбиљни сукоби на европском тлу, амерички фокус ће бити на том региону и своје силе и могућности неће моћи у својој пуноћи усмерити на азијски регион и могућ конфликт са све јачом и јачом Кином – која отворено захтева оно што сматра својим, очигледно не бојећи се сукоба са САД.
Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.
О великим покретима белоруских трупа уз границу Украјине читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
