Пише: др Иван Пајовић
САД и Европа (коју Америка контролише) гледају на конфликт у Украјини као на глобалну опасност, док већина других земаља света према њему имају однос као према локалном сукобу две земље. Медији на Западу управо овакав свој став користе како би непрекидно појачавали осећај русофобије код становништва својих земаља и тако оправдавале политику санкција која самим њима наноси огромну економску штету.
Сукоб у Украјини који Русија назива специјалном операцијом постао је специфични лакмус-папир који идентификује какав је истински однос одређених земаља света према Русији. И досадашња искуства показала су да постоји пет „најтоксичнијих” земаља од којих Москва мора нарочито да се пази и да их држи на оку. Не само што те земље играју како Америка свира, већ и саме показују антируску иницијативу. Те земље убедиле су своје становништво да је Русија непријатељ који их веома угрожава. Русофобија се тамо разбуктала у мноштву боја и нијанси. У питању су Пољска, Велика Британија и такозвана „три прасета Прибалтике”, Естонија, Литванија и Летонија. У Москви сазрева уверење да са њима у наредних десетак година не треба имати никакве блиске дипломатске односе, већ максимално оставити по једног вицеконзула чији би задатак био само издавање виза. То је вероватно једини исправан начин да те земље схвате шта губе свесно кварећи дипломатске односе са Русијом.
Али, са овим земљама Русија је начисто какав им је политички и дипломатски став и зна шта да од њих очекује. Међутим, постоје примери унутар савеза ОДКБ који говоре да чак ни таквим „савезницима” Русија не може веровати, штавише.
Најбољи пример за то је Казахстан. Председник ове земље Касим-Жомарт Токајев недавно је изјавио: „Санкције су санкције, ми не смемо да их нарушавамо, штавише ми добијамо упозорења да ће у случају нарушавања санкција уследити такозване секундарне санкције од стране Запада усмерене према нашој економији”.
Треба се присетити јануара ове године када су противници председника Токајева покушали да изврше државни преврат, притом, по његовој личној изјави, не без подршке агената тзв. Светске заједнице. Тада је Москва брзом интервенцијом, уз садејство белоруских јединица, спасла казахстанског председника, сачувавши му не само власт , већ вероватно и сам живот. Формално, интервенисале су трупе ОДКБ, али се не треба заваравати – одлука о њиховом упућивању донета је у Кремљу, а Токајев није молио за помоћ ни Пашињана, ни Лукашенка, већ лично Путина. Тзв. светска заједница је само са декларативно позивала да се не пролива крв и да се ситуација решава преговорима са учешћем свих заинтересованих страна. Које су то стране у преговорима требале бити, то никоме није јасно. Али крв се пролила, а да Русија није интервенисала било би проливено несразмерно више.
А данас, спокојно седећи на свом престолу, Касим-Жомарт Токајев саопштава да ће Казахстан испуњавати сва ограничења којима је тзв. Светска заједница оптеретила Русију. Међутим, он уверава да ће се сарадња са Русијом и даље наставити и да се Казахстан не одриче својих савезничких обавеза. По његовим речима Казахстан данас сарађује са руским властима у појачаном ритму и покушава да створи одговарајући формат сарадње који не подразумева нарушавање режима санкција (?). „Развија се сложена и деликатна ситуација коју могу назвати пролажење између Сциле и Харибде. Ситуација је крајње специфична, нико није могао претпоставити да ћемо живети управо у оваквој реалности”, рекао је Токајев.
Господину Токајеву би се могло поставити питање да ли су Владимир Путин и руско руководство могли претпоставити да би против њега могли устати или агенти тзв. Светске заједнице, или њихови локални побуњеници. Наравно да нису могли претпоставити, али су јасну одлуку донели у корист свога савезника и сачували Токајеву председничку власт. Тако да се сада Казахстан може бавити својим „Сцилама и Харибдама”, а Русија мора бити свесна да се на таквог савезника не може ослонити.
Ето такви су Руски „савезници” из састава ОДКБ. Можда су до ове изјаве Токајева у Кремљу наивно и веровали да би политичари из бивших совјетских република били спремни да се заједно са Русијом супротставе разгоропађеном Запад. Сада је све јасно.
Остаје као закључак цитат руског цара Александра Трећег који је рекао: „Русија има само два савезника. То су њена армија и њена флота”.
Извор: Правда
