Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
Милорад Додик је овом посјетом потврдио пријатељство и обезбједио за свој народ, исту цијену гаса, као што је имао до сада, док ће чак и Србија морати да плаћа по нафтној формули а трећину гаса можда и по берзанским цијенама - што значи пуно скупље него до сада.
На овом форуму, који је имао преко двије хиљаде учесника и у чијем раду је учествовало више од стотину делегација држава на највишем нивоу, видјело се рађање новог свијета и изградња нових геополитичких односа, у којима ће деструктивни утицај западних земаља и њихових организација (САД, Велика Британија, НАТО и Европска Унија) бити значајно умањен, маргинализован.
Као што су земље Евроазије, Африке и Латинске Америке, својим присуством показале на којој страни историје стоје у овим сложеним геополитичким и економским условима, тако је и Милорад Додик спасио образ Српског народа пред Руским народом и Руском државом, те разбио у парампарчад идеју гвоздене завјесе над Балканом.
Балкански зид санкција је срушен а Српски и Руски народ могу наставити даље, сигурни да пријатељство и братски односи немају цијену и да амерички притисци, британске злокобне игре и њемачке инвестиције, не могу срушити историјски и политички однос два народа.
Својим наступом у Санкт Петербургу, Милорад Додик је Републици Српској обезбједио мјесто на побједничкој страни историје и ту чињеницу, неизбјежне и епохалне Руске побједе, у глобалном одмјеравању снага са НАТО алијансом, не виде само неупућени а не признају злонамјерни.
Сви, који су попут Босанских муслимана и Шиптара са Косова и Албаније, избјегли да буду на оној страни на којој су Турска, Иран, Пакистан, Египат, Индонезија, Сирија, Саудијска Арабија и цјели Исламски свијет.
Бити уз Русију, данас значи данас бити на својој страни.
На страни историје, једнако, као и на страни будућности.
Зато радује чињеница да на нашем Балкану и међу нашим народима постоје људи и лидери способни да сагледају истину у свјетлу њене колосалности и националне дужности и обавезе, као елемент части и сасвим извјесне перспективе, те да су спремни платити цијену свога избора.
Ових седам политички бурних дана, средине јуна мјесеца господње 2022. године, Милорад Додик је иначе започео Бриселским одмјеравањем бројних бошњачких политичких странака са владајућом коалицијом из Републике Српске, подржаном опозиционим ДНС-ом и нападнутим од стране британских подрепаша из ПДП-а. Наставило се важним састанком Додика са Министром Вањских послова Турске Мевлутом Чавушоглуом у Истамбулу и крунисано Додиковим наступом у Санкт Петербургу.
Састанак у Бриселу и усвојени документ под називом: "Политички договор о принципима за осигурање функционалне БиХ" је донесен у присуству и под покровитељством предсједника Европског Савјета Шарла Мишела и високог представника ЕУ за вањску политику и сигурност Жозепа Бореља, у суштини представља најважнији корак који је БиХ направила у прошлој деценији.
У састанку су учествовали лидери политичких странака из Парламентарне скупштине и чланови Предсједништва БиХ. Докуменат су представници владајуће коалиције из Републике Српске подржали са резервом и нису ставили потпис на њега, због погрешне квалификације сукоба у Украјини и неких оцијена које је Република Српска чула често у комуникацији с дипломатијом западних земаља.
Високи представници Европске Уније нису правили импровизације, него су као стратешки оквир у преамбули документа истакли Устав БиХ и Дејтонски споразум. Нагласили су и потврдили конститутивност народа подржавши уставни положај ентитета, те указали на потребе изборних реформи које би ово право гарантовале.
Одговор на то питање је покушао дати и Алија Изетбеговић, као предсједавајући Предсједништва БиХ, када је захтјевом од 12. фебруара 1998. године покренуо поступак пред Уставним судом БиХ, ради оцјене сагласности Устава Републике Српске и Устава Федерације БиХ са Уставом БиХ.
Та, како се тада тврдило, „историјска иницијатива“ за утврђивање конститутивности три уставотворна народа на простору цјеле државе БиХ рјешена је одлуком Уставног суда БиХ број: У-5/98, на сједници одржаној 30. јуна и 1. јула 2000. и експлицитно навео да је конститутивност (уставотворност) три народа "наткровљујуће начело" Устава БиХ те да принцип конститутивности подразумјева легитимно представљање и међусобну једнакоправност конститутивних народа: Бошњака, Хрвата и Срба.
Иако је Предсједник ХДЗ Драган Човић одбио да учествује на истој сједници, са два бошњачка члана Предсједништва БиХ, он је у неформалном разговору, ван сједнице, дао допринос обликовању тог документа, тражећи да се у њега уведе: пресуда Суда за људска права у Стразбуру из 2003. године, која потврђује и дефинише конститутивност народа као и споразум из Мостара из 2020. године који су под окриљем Европске Уније постигли ХДЗ и СДА.
Начином организовања овог састанка и избором учесника, представници Европске Уније су одбацили британско-америчке санкције представницима Републике Српске и отворили врата преговорима са Милорадом Додиком који је ту био у двије функције - и као члан Предсједништва БиХ и као Предсједник СНСД-а.
Делегитимисан је лажни Високи представник Кристијан Шмит који му уопште није присуствовао нити је позван, чиме је само потврђено да Босна и Херцеговина нема легално изабраног ни легитимног Високог Представника.
Цјелокупни концепт договора је политички шамар упућен и Бундестагу јер у односу на Резолуцију о БиХ, иза које стоје „хитлер југенди“ Адис Ахметовић (Бошњак из СПД) и Борис Мијатовић (Словенац из странке Зелених), овај докуменат је на другачији начин дефинисао мапу пута за БиХ, у циљу њеног приступања Европској Унији.
Показало се, да су компромиси могући у разговорима који се воде: без Кристијана Шмита, без Британаца и Американаца и без политике двоструких стандарда и уцјена.
Уз поштивање начела конститутивности народа као кровног начела организовања државе и унутрашњих друштвених односа те одбацивање принципа наводне грађанизације БиХ, у којој се негира чињеница постојања три нације, три вјере, три идентитета и три различита интереса.
СДА се одрекла Алије и пресуде Уставног суда БиХ па укључила цјели народ у чување и спашавање фотеље Жељку Комшићу, чиме је продужила политичко лутање, продубила нестабилност и отворила сложене сукобе.
Најновију колумну Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Факти
