Пише: Небојша Човић
Давање објективно незаслуженог статуса кандидата Украјини и Молдавији вођено је искључиво геополитичким интересима.
И поред пуних уста празних прича - и константних претњи и условљавања - Европска унија реално не жели и нема намеру да земље Западног Балкана прими у ЕУ. Што би рекао Еди Рама, не у овом веку. Да има, и да јој је стабилност региона толико срцу мила, те да јој је регион од стратешког интереса као што тврди, сличну одлуку о пријему региона у целини донела би још пре 15 година, а не би користила земље у региону, а пре свега Србију и Републику Српску, као џак за ударање и лечење и националних и личних фрустрација.
Уместо тога, из интереса пре свега Немачке, европске интеграције на Западном Балкану завршене су пре 10-15 година пријемом немачких савезница са погрешне стране историје коју сада убрзано покушавају да ревидирају, иако оне ни дан-данас, после вишегодишњег чланства, реално нису ни близу стандарда који је требало да испуне да би биле уопште разматране за пуноправно чланство. Демократија, фундаментална права, борба против корупције... Мора да се шалите. Али су зато хитре и гласне када треба да уцењују суседе и блокирају њихов европски пут.
Једно од умећа комуникације је и такозвана Гошеова реакција, односно невербално опонашање саговорника којим се подсвесно у њему гради блискост и лакше постижу циљеви које имамо. С тим у вези, ја предлажем да одмах почнемо да примењујемо тај модел и понављамо нашу чврсту опредељеност интеграцијама и, као што би рекао бесмртни Радован ИИИ, да се њима, феноменалним ЕУропејцима, дивимо до имбецилности.
Али исто тако неискрено и празно као што они понављају колико им је важан Западни Балкан. И да истовремено идемо својим путем, не дозвољавајући више ниједну уцену, ниједан уступак на штету наших националних интереса. Европске интеграције Западног Балкана су дуго биле на апаратима, а протекле недеље су и званично проглашене мртвим.
ПОМАЛО незапажено у општој (не)извесности о исходу овонедељног самита у Бриселу прошла је изјава некадашњег председника Украјине Петра Порошенка да Кијев никада није имао намеру да спроведе споразуме из Минска, већ је њиховим потписивањем купио време како би се наоружао и припремио војну операцију која би, реално, имала за циљ потпуно етничко чишћење Донбаса, по моделу који је у августу 1995. применила Хрватска у злочиначкој операцији "Олуја" и геноциду против српске популације у том делу Хрватске, осмишљеним и војно и на сваки други начин подржаним од стране САД.
Ова изјава је веома важна из више разлога.
1. Пре свега, Порошенко је, у покушају да испадне паметан и докаже свој патриотизам дао пуни легитимитет разлозима за почетак специјалне операције о којима Владимир Путин говори од 24. фебруара ове године.
2. И поред наслеђа озлоглашених тајних служби некадашњег Совјетског Савеза, због кога се, по правилу, увек оптужује Москва, а никад Кијев, чије су службе наличје тог истог КГБ новчића, овај план за куповину времена потписивањем међународно обавезујућег мировног споразума, без намере да се он спроведе, како би се припремило етничко чишћење руског становништва, није потекао из украјинске кухиње. Пре свега САД, али и Велика Британија, уљуљкане су својом "посебношћу", склоне копирању методологије коју примењују од краја деведесетих како би подривале остале суверене земље које су им, што због ресурса, што из геополитичких разлога, у сфери неоколонијалних интереса. Већ више пута примењену методологију копирају, јер њене резултате самозадовољно и потпуно необјективно сматрају успехом.
Истог тренутка када је потписан Минск И, САД и НАТО су свој злочиначки план, примењен на Републици Српској Крајини тачно 20 година раније, почели да спроводе у Украјини. Одмах су почели наоружавање и обуку пре свега нацистичких паравојних формација и њихово утврђивање на линији према Донбасу и Криму, из којих је требало да крене одлучујућа офанзива и трајно етничко чишћење руског становништва.
Звучи познато, зар не? Паралеле са оним што се дешава на КиМ и оним што се дешава у БиХ су запрепашћујуће.
3. Порошенко је овом изјавом уништио сваку могућност постизања било каквог споразумног решења, јер која је сврха потписивати неки споразум ако се он не потписује у доброј вери и са намером да се спроведе? Ово значи да ће Русија морати да иде на војну победу. Да ли то одговара украјинском народу? Не верујем.
4. Коначно, Порошенко је јавно признао да се ради о систематском приступу, пре свега САД и Велике Британије, али и остатку НАТО, међународно обавезујућим споразумима који се активно поткопавају и не спроводе, док се истовремено користи време како би се, испод жита, предузимали кораци да би се уз употребу војне силе и етничког чишћења створила нова реалност, тзв. политика свршеног чина.
ПОГЛЕДАЈМО наш случај: Дејтонски споразум, Резолуција 1244, Споразум из Куманова, Бриселски споразум... Осим уступака које смо ми учинили у складу са њима предвиђеним обавезама наше стране, шта је од ових споразума примењено? Ништа. А шта се дешава у међувремену? Супротно свим споразумима, укључујући и оне које је потврдио СБУН, САД, ВБ и Немачка су биле спонзори незаконито самопроглашене независности на окупираном делу наше територије и међу првима су признале ову фантомску "државу".
Последњи је тренутак да схватимо да су наши партнери на колективном западу неискрени, подмукли и злонамерни и да активно раде у корист наше штете.
Да ли се Додик и Шмит састају уз ракију, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
