Милорад Додик и Зоран Милановић су се још једном нашли на истим позицијама, Београд и Анкара немају ништа против, али политичко Сарајево, у којем доминирају бошњачки утицаји, опет „затеже”. Реч је о томе да ли је потребан још један нови формат који би покушао да реши неке од бројних проблема у Босни и Херцеговини који могу негативно да утичу на цео регион. Месецима је то питање изборних закона, уз то и долазак Кристијана Шмита за високог представника, или наметање закона (попут оног о „негирању геноцида у Сребреници”) које не жели српска страна... Претпрошле недеље у Истанбулу српски члан Председништва БиХ Милорад Додик разговарао је са шефом турске дипломатије Мевлутом Чавушоглуом о идеји сусрета председника Србије, Турске и Хрватске и представника БиХ.
„Поново смо рехабилитовали једну стару тему, а то је да се путем трилатералног састанка – на којем би с једне стране били (Реџеп Тајип) Ердоган као председник Турске, Зоран Милановић као председник Хрватске и Александар Вучић као председник Србије, те тројица представника српског, хрватског и бошњачког народа из БиХ – нађе додатна енергија и воља да направимо одређен договор који би додатно стабилизовао ситуацију у самој БиХ”, поручио је Додик.
Реч је о покушају да се с Турском премости немогућност договора с бошњачком политичком елитом у БиХ, да Турска ту буде неки посредник, објашњава дипломата у пензији Зоран Миливојевић. „Суштина је у покушају да се очува дејтонски концепт БиХ, изворни ’Дејтон’ – два ентитета и три конститутивна народа. И да се преко Турске и тог механизма превазиђе покушај мајоризације Бошњака и њихов пројекат грађанске БиХ који би омогућио мајоризацију”, истиче Миливојевић за наш лист. О овој идеји позитивно се изјашњавао хрватски председник Милановић у више наврата претходних годину и по дана, Додик је помињао и прошлог лета, па онда и приликом састанка с Милановићем у Загребу у октобру прошле године, али није се одмакло даље од почетка.
И министар Чавушоглу је разговарао о овом формату претходних дана у Загребу, Сарајеву, на маргинама Преспа форума у Охриду... У Београду је, пред новинарима, помињао само „стару” трилатералу Турска–Србија–БиХ, коју би требало опет организовати. „Ми смо спремни да пружимо подршку за добробит, стабилност и развој Босне и Херцеговине и учествоваћемо у свим билатералним и мултилатералним политичким, економским и другим иницијативама које су прихватљиве свим странама. Ми непрекидно подстичемо све стране у БиХ у том правцу”, рекао је Чавушоглу на конференцији за новинаре у Сарајеву, одржаној након разговора с колегиницом из БиХ Бисером Турковић. Она се, међутим, овом приликом није одредила о овој иницијативи.
Сарајево учествује у трилатерали са Београдом и Анкаром, а има још једну – са Загребом и Анкаром. Поменуту квадритералу, ипак, не жели. Проблем је, на основу изјава политичара из БиХ у претходном периоду, у томе што изворна Милановићева и Додикова идеја о квадритерали подразумева да четврти учесник буду „представници народа БиХ”, а не институција те државе, на шта бошњачки политичари не пристају, као ни Жељко Комшић, хрватски члан Председништва БиХ (кога Хрвати у БиХ и у Хрватској тешко прихватају као свог). А да постоји неки отпор у овом делу политичког Сарајева према иницијативама „са Истока”, говори и информација, из незваничних извора, о блокирању идеје о квадритерали Турска–Русија–Србија–БиХ.
Како сазнајемо у дипломатским круговима, иницијатива је покренута пре више од годину и по дана, како би се ојачала постојећа трилатерала. И та идеја је Београду, Анкари и Москви прихватљива, али не и Сарајеву. Пошто до сада није било сагласности свих страна, иницијатива није ни излазила из дипломатских канала на светло дана. Због тога саговорници „Политике” Зоран Миливојевић и Драгомир Анђелковић нису ни чули за њу, али им је јасно да је бошњачком фактору у Сарајеву свакако неприхватљиво било шта што се коси с њиховим циљем унитаризације БиХ и са интересима Запада на том подручју. А и један и други говоре о Србима и Хрватима као природним савезницима у овом тренутку, када је реч о Босни и Херцеговини.
Витални интереси Републике Српске и Хрватске јесу да БиХ опстане као држава два ентитета и три конститутивна народа. То је питање опстанка Хрвата и Републике Српске у БиХ, каже политички аналитичар Драгомир Анђелковић, објашњавајући заједничко стајалиште Додика и Милановића у вези са идејом квадритерале. „Мислим да је партнерски однос Додика и Милановића природан, чуди ме да остатак хрватске политичке елите, као што је Пленковић, нема ту врсту односа. И чуди ме да Београд понекад непотребно заоштрава односе са Загребом, када уистину имамо заједнички интерес у БиХ”, истиче он.
Оцењујући ефекте трилатерале (последњи састанак Вучића, Ердогана и трочланог Председништва БиХ одржан је 8. октобра 2019. у Београду, а нови скуп би требало да се одржи ове године), Анђелковић каже да је Република Српска „све то искористила врло паметно да битно побољша односе са Анкаром, да Турска не буде толико пристрасно просарајевска као раније, да успостави однос који је ако не потпуно избалансиран, оно много коректнији”. И то је, како додаје, из нашег угла велики плус. Он сматра да је добро што Додик опет има ту врсту иницијативе (око квадритерале) јер тиме се, објашњава, отупљује она негативна енергија која постоји међу једним делом турске елите према нама, а јачају позитивни тонови.
„Да ли ће дугорочно то довести до таквих геополитичких конструкција, које подразумевају сталну сарадњу Србије, Турске, БиХ и Хрватске или ће и Русија бити на неки начин укључена, то је тешко рећи, али свакако је добро да Бањалука показује ту врсту добре воље према Турској. Турска као регионална сила то цени. И мислим да Турска ипак доживљава Балкан као једну врсту свог дворишта. Ми смо двориште многих, па кад је већ тако – да гледамо да будемо у добрим односима с тим факторима, а не да буду против нас”, указује Анђелковић. Краткорочно, дакле, Република Српска је већ постигла значајан ефекат, оцењује он. „Свака иницијатива подржана од Бањалуке, која даје значај и Турској, доприноси побољшању односа између Српске и Турске, а то значи да се смањује маневарски простор Сарајева за деловање против РС”, додаје Анђелковић.
Зоран Миливојевић у старту искључује могућност да Русија у догледно време буде укључена у било какве иницијативе и формате. То сада, у условима рата у Украјини, није изводљиво. Како истиче, нема више шансе да се било шта дозволи што би могло да оспори супрематију Запада на западном Балкану. „Запад овај простор третира као своју интересну сферу у будућности. Тако да никаква комбинација с Русијом није реална. У контексту актуелног рата и каква је прерасподела главних фактора, Запад никоме неће дозволити да се овде на било који начин умеша (ако није директно на линији њихових стратешких интереса). А њихов стратешки интерес је да сада покушају да реше ова два отворена питања (БиХ и КиМ) и да овај простор дефинитивно затворе у западну сферу интереса”, оцењује Миливојевић.
Према његовим речима, Турску могу да толеришу под условом да буде директно, до краја на линијама западних стратешких интереса. То значи, ако би деловала у корист међусобног признања Србије и Косова или, у другом случају, ако би била на линији централизације БиХ и њеног увођења у евроатлантске интеграције у пуном капацитету. А да ли ће Турска то и чинити, није извесно, будући да већ годинама покушава да што више олабави стисак руке Вашингтона, истовремено се приближавајући Москви. На питање ко има већи утицај на Бошњаке у Сарајеву, Турска или Америка, Миливојевић одговара кратко – Америка. И то без обзира на разне емоционалне везе између народа исте вере или личне блиске односе породица Ердоган и Изетбеговић (Алија је, по сведочењу Ердогана, њему оставио Босну „у аманет”, Бакир је са супругом био гост на свадби Ердоганове ћерке 2016, а онда је Ердоган прошле године дошао на свадбу Бакирове ћерке у Сарајеву). И Мевлут Чавушоглу назива Бакира Изетбеговића „братом”. Ипак, Америка има већи утицај, а поготово сада када је и Европу ставила под своју капу, примећује Миливојевић.
„Турска није у стању да реализује бошњачке циљеве, о томе се ради. Једино су САД, заједно са Бриселом, у стању да реализују бошњачке циљеве – да доминирају у БиХ. Америка може да контролише Хрвате без проблема (преко НАТО-а) и да сузбија руски утицај – који даје ветар у леђа Србима. Због тога, Америка. То Турска није у стању, Турска је добра с Русијом и Турска не доводи у питање утицај Русије на овим просторима. А Америка и Запад хоће, после овога што је учинила Русија у Украјини, да са ових простора дефинитивно истисну руски утицај”, закључује Зоран Миливојевић.
О стању на фронту у Украјини прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
