ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ИЗЈАВЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: О фарисејству и одликовањима

29-06-2022 19:30 Издвојено Став Владимир Димитријевић

У овом чланку се нећемо бавити одлуком Врховог суда САД о томе да право на абортус није и не може бити уставно право.(1)

Фото: Јутјуб

Пише: Владимир Димитријевић

Бавићемо се изјавом председника Србије, Александра Вучића, који је, по ко зна који пут, потврдио своју политичку коректност, доказану планирањем и организовањем светског НАТО прајда у Београду септембра 2022, увођењем закона о џендер „равноправности“ у све области нашег живота, па и у лингвистику, и најновијом изјавом о абортусу – то је право жене, и он га, наравно, ничим не доводи у питање.(2)

Тај човек је, поводом осам векова аутокефалности СПЦ, добио највиши орден који СПЦ може неком доделити – орден Светог Саве, који му је дат „за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама“.(3)

Баш за се све ово: љубав према Мајци Цркви, јединство српског народа, целовитост Србије, у којој је Косово и Метохија.

Ко толико воли Мајку Цркву, требало би, макар најскромније, да поштује њено учење.

Међутим...

Став Цркве

Ако је нешто јасно, јасно је учење Цркве о абортусу као утробном чедоморству:“Хришћански став, укључујући готово све хришћанске конфесије, је јавности добро познат, недвосмислен, и не од јуче. Православна Црква заузима кроз векове изразито негативан став према чедоморству (абортусу), сматрајући га убиством. Постоји читав низ светоотачких и канонских текстова који о овом чину говоре као о убиству, а жену одлучују од причешћа тј. од Цркве, на дужи временски период (доживотно, 10 година или 7 година најблаже). Већина Светих Отаца сматра да су и фетус и ембрион већ дете и не праве разлику у „узрасту“, па тако не праве ни разлику између чедоморства (абортуса) и убиства рођеног детета. За њих је сваки од тих чинова чедоморство.

„Чак и кад се ембрион (или фетус) не посматра као потпуно људско биће, ипак представља, у најмању руку „будућег човека“ па би његово усмрћивање било „антиципирано убиство“, као што тврди Тертулијан који приговара абортусу да пролива будућу крв и износи једну мисао која ће постати чувена: Већ је човек оно што ће постати човек, као што је у семену већ садржан цео плод“.

Овакви, савремени човек би рекао строги ставови Цркве, произилазе из темељних хришћанских антрополошких поставки које саму чињеницу живота посматрају као дар Божији, као светињу. Људска се личност у свим животним фазама доживљава у свом апсолутном и неприкосновеном достојанству, а свако ускраћивање или насилни прекид живота као грех против светости и неповредивости живота.“(4)

Став Цркве је, дакле, јасан.

Став председника Вучића је такође јасан – он је супротан ставу Цркве.

Шта би рекао Свети Сава такође нам је јасно.

Због чега је Вучић „одликовани светосавац“ ни данас није јасно.

Јасно је само зашто је Мило Ломпар одбио да говори на академији поводом осам векова аутокефалије СПЦ – није пристао на лаж нуђену у виду одликовања Александру Вучићу.(5)

Не живети у лажи

Србија се, и данас, гуши у лажима. Темељ тих лажи је политика лажног родољубља коју води Вучићев режим. Она, по Ломпару, изгледа овако:“Тај модел, на коме почива садашња власт, има два састојка. Први је културно наслеђе које се призива у јавну свест да би се обезбедио привид политичког континуитета владајуће странке са претходном родољубивом идеологијом: дан заставе, ћирилица, навијачка поистовећивања са нацијом. Сви ти чиниоци су неспроводиви, али задовољавају фолклорну представу о националној политици.

Други састојак је духовна ситуација времена којом се постављају темељи новог поимања јавног морала: потпуна предаја имовине у руке страних чинилаца: аеродром, земљиште Београда на води, Рио Тинто; нетрадиционална сексуална оријентација као званични и опресивни чинилац упркос већинској вољи људи; закон о обавезној употреби родне равноправности у језику; одбијање да се повећа број часова српског језика и историје у школама. Итд. Ти чиниоци су агенда која ће се у будућности спроводити. Она има своју цену за друштво: криминализација коју толеришу страни чиниоци да би се српска национална права и у Републици Српској, и у Црној Гори могла постепено сводити на што мању меру.“(6)

И то траје. Заклоњен лажним заветом, под фирмом Светог Саве и Видовдана, одликовани Вучић води Србију, а она тоне и пропада и демографски нестаје. И нестаће, по свему судећи, без рата и преврата.

Како настаје ”црква фарисеја”

Највећа опасност за сваког хришћанина, укључујући и епископа, призваног да буде узор свим хришћанима, јесте лицемерје, које је Христос осуђивао код фарисеја, оновремених јеврејских верских вођа; осуђивао га је без милости и до краја.

Када лицемерје тријумфује у једном народу и једној Цркви, последице су страшне. То јест, ми се формално држимо правоверја, али суштински – баш нас брига. Тако орден Светог Саве добија човек који, такође суштински, дехристијанизује Србију, док диже споменик Стефану Немањи.

О томе је руски свештеник Тимотеј Сељски одавно писао као тајни „цркве фарисеја“:“Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим "споменицима прошлости", оружју и средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене, народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом народу.

Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили - неко пре, неко касније. Опет је потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем привидног православља.“ (7)

То је опасност која се надвила над православно Српство. Изједначавање форме са садржином, привида са стварношћу, климоглавства кловновској власти са оданошћу свенародном јединству, туњавости са смирењем и слинављења са љубављу пут је у фарисејску пропаст, из које нема спаса.

Све је већ записано

О томе пише тамо где је записано све што је важно:“Тако говори Амин, Свједок вјерни и истинити, Зачетник творевине Божије: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг.Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу моме, као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на пријестолу његовом.Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама.“(Откровење 3, 14-22)