Приредио: Владимир ДИмитријевић
УМЕСТО УВОДА
После срамног давања тобожње аутокефалиеј украјинским расколницима, цариградски патријарх Вартоломеј умешао се и у јурисдикцију СПЦ, дајући, сасвим неканонски, аутокефалију македонском расколу, који се може исцелити само дијалогом са Мајком, Српском Православном Црквом. Трудићемо се да у овом и наредном броју «Печата» објаснимо нашим читаоцима о чему је реч. У овом броју доносимо текст највећег православног канонисте 20. века, Сергија Тројицког, познатог теолога, протојереја др Александра Шмемана и нашег канонисте, приређивача, издавача и тумача Законоправила Светог Саве, др Миодрага М. Петровића.
ПРОФЕСОР ДР СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ: ПРЕТЕНЗИЈЕ ЦАРИГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ
Цариградски патријарх нема судску власт изван граница своје Патријаршије у областима других Православних Цркава (Коментари на 9. правило IV Васељенског Сабора).
Административна јурисдикција тог патријарха никада се није простирала на целу православну дијаспору, него само на дијаспору малог броја варварских области које су се граничиле са њему потчињеним дијецезама (Тумачење 28. правила Халкидонског Сабора).
/…/
Треба приметити да је Цариградски патријарх Самуило ( 18. век ) био ватрени присталица “велике идеје”, тј. васпостављања Византијског царства, а припрема за то је требало да буде потчињавање Цариградском патријарху свих православаца у Турској. С тим циљем он је укинуо два словенска Патријархата у Турској – Српски и Бугарски, а сарадњу турске владе за тај поступак он је добио убедивши је да су за Турску опасне везе које словенске Патријаршије одржавају с Русијом.
/…/
Да би потчинио Александријску Патријаршију, Цариградски патријарх је 1783.г. издејствовао берат од султана на име Александријског патријарха Герасима, у којем је речено да “патријарх Мисира (Каира) и Александрије са њој потчињеним местима улази у област патријарха града Ромејâ” (тј. Цариграда).
Године 1845. Цариградски патријарх Мелетије III и његов Синод су не само без сагласности, него чак и без знања Александријаца поставили за Александријског патријарха митрополита Цариградске патријаршије Артемија, иако су александијски клир и народ још раније изабрали за свог кандидата архимандрита Јеротеја. /…/
Сва привремена одвајања од Руске Цркве њених делова ван државних граница (у Пољској, Финској, Лифландији, Курландији, Естонији, Западној Европи), која су се догодила углавном из политичких разлога, извршена су уз учешће и подршку од стране Цариградске Патријаршије; због тога, приликом решавања спорова који настају у вези са питањем црквене јурисдикције у православној дијаспори, једна од страна јесте Цариградска Црква, те, дакле, решавање ових спорова се никако не може препустити „вођству” Цариградске Цркве, пошто правна аксиома гласи: „Nemo in sua re judex esse potest” („Нико не може бити судија у сопственој правној ствари”).
Превео:Родољуб Лазић
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: ЕТНОФИЛЕТИЗАМ У ИМЕ ВАСЕЉЕНСКОСТИ
За Грке „мјерило“ првјенства Васељенског престола налази се не у неком одређеном еклисиолошком предању, било оно „суштинско“ или „империјално“, него у изузетном положају кога има Васељенски Патријарх унутар тог „јелинизма“, који, као што смо видјели, чини „суштину“ њиховог религиозног схватања. Јер ако се свјетовни центар тог „јелинизма“ налази у Атини, његово религиозно огњиште и символ, бесумње, налази се у Константинопољу. У току многих вјекова турског ропства Патријарх је био религиозни етнарх грчке нације, огњиште и символ продужетка њеног постојања и њеног аутентичног лица. Отуда Васељенски престо остаје за Грке и до дана данашњег – стварност једнога реда, не толико еклисиолошког и канонског, колико првјенствено духовног и психолошког. „Канонски“, Грци могу да припадају или не припадају Патријархату. Тако, док је Јеладска Црква независна од Патријархата, дотле сваки Грк који живи у Аустралији или Латинској Америци налази се у његовој „јурисдикцији“. Но било какав да је њихов „јурисдикциони“ статус, сви су они под Константинопољем. Овдје је важан не Константинопољ као васељенски центар јединства и сагласности, но Константинопољ као такав, Васељенски престо као носилац и чувар „јелинизма“. Његово првјенство се сада приписује самој суштини (esse) Цркве, постаје само по себи nota Ecclesiae. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква повјерила васељенско првјенство, постаје: „неопходно је да постоји Константинопољ“. Но трагична двосмисленст те поставке налази се у томе што Патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар „хришћанског јелинизма“ који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с „национализмом“, – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног „национализма“. Васељенско првјенство постаје првјенство Грка.
Превео: јеромонах др Амфилохије ( Радовић )
ДР МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ: МОЋ И НЕМОЋ ЦАРИГРАДА
Православна црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа Светога. Због подједнако примљене благодати Духа Светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух Свети. Све то говори о томе – колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету – титули „васељенски“.
Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471 – 489) тако ословљен. После њега, Јован II (518 – 520), од стране антиохијских клирика. Јован IV Постник, патријарх цариградски (585 – 595) први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.
Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.
Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986 (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).
У последње време Вартоломеј се поиграо не само са Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и са Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се пројављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Македонске, Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албнаске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:
– Цариград вековима више није царски престони град;
– број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;
– подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;
– оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина 1886, 161);
– тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;
– због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;
– наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода“. То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;
– непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима Православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.
Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме Духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу Светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.
У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка Цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.
- године
ФАНАРИОТИ И СРБИ
УМЕСТО УВОДА
Када је средином 18. века Цариградска патријаршија, уз помоћ султана, укинула Пећку патријаршију, наступио је период у коме су тзв. „фанариоти“, епископи Цариградска патријаршије, управљали територијом Српске Цркве. Отуђени од народа, спремни да служе турским и личним интересима, остали су Србима у лошој успомени. Наш нобеловац Иво Андрић, енглески путописац сер Артур Еванс, српски летописци са Косова и Метохије, као и историчар СПЦ, оставили су записе о томе. Објављујући одломке ових сведочења у доба када Цариград покушава да се меша у послове наше аутокефалије сећамо се, као и увек, да је историја учитељица живота
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА
ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ
Владике Грци, у нашим крајевима познати под општим именом фанариоти, јер су постављани у Фанару, делу Цариграда у коме се налазило седиште Патријаршије, нису ни били, нити су могли бити, бољи него у другим нашим крајевима, где су управљали црквом. Они су нашом црквом у Босни и Херцеговини управљали нешто више од једнога века. О себи су оставили доста рђав спомен. За херцеговачког митрополита Јосифа рекао је Томо Ковачевић да је био „велики непријатељ народности српске и цркве хришћанске, гори од сваког Турчина“. Овакво мишљење о владикама Грцима настало је, највише, због њихове велике грамзивости за новцем, која је понекада, стварно, прелазила сваку меру. А и због тога што су се, као бератлије, више држали уз турске власти, него уз народ. Деметар Атанацковић, аустроугарски конзул у Сарајеву, извештава, 30. јула 1851, кнеза Феликса Шварценберга да дабробосански митрополит има годишње 60.000 фиорина прихода, што је, можда, мало претерано, али је сигурно да су грчке владике нештедимице глобиле народ. Тако је било све док 1862. године није донет Статут о црквеним и школским пословима. До тога времена владике су наплаћивале неколико врста прихода. Једна је врста узимана од народа у име данка, што је свака епархија морала давати држави. Овај данак је средином XIX века износио годишње по 3-4 гроша од сваке куће, а звао се мирија. Њу је епископ предао држави. Остале данке је епископ узимао за себе. Свака му је кућа морала давати годишње по један грош и четири паре под именом батик или димарина. Обје врсте данка скупљао је свештеник и предавао их епископову човјеку, који је ишао по епархији да скупља данке. Свештеници су напосе плаћали друге данке. Сваки је морао дати епископу по 25 дуката када буде произведен за свештеника, а када добије парохију морао је дати за сваку кућу у парохији по један талир. Осим тога сваке је године свештеник давао по 50 гроша за водицу и неке таксе за вјенчанице. Када би се свештала нова црква, народ је морао дати епископу 5.000 гроша.
Остало је доста забележених података о начину на који су се богатили владике Грци у Босни и Херцеговини. Густав Темел је, на својим обиласцима Босне и Херцеговине, забележио да је оно лице које се хтело запопити, морало платити владици од 20 до 200 дуката за парохију1902. Парохије су таксиране према томе колико се са њих може убрати прихода. За владику Дионисија се вели да је 1869. године рукополагао за свештенике чобане по Босанској Крајини само да би дошао до новаца. То исто је радио и у Босанској Градишци, где је одбијао да рукополаже богослове који су завршили Пелагићеву богословију у Бањој Луци, иако се на то био обавезао једним уговором са бањалучком општином1903. Исто је радио и митрополит Пајсије, „десни докољеник валијин“, који је запопљавао за 60 до 70 дуката „не гледајући да ли је што учио или није, него само дај дукате, па кад све то учини он му још каже: штета је да ти млад идеш 3-4 године учити, кад ја свакако намјеравам са валијом овдашњим Бањалучку богословију срушити, дакле боље ти је кад те ја запопим на време и дам ти нурију, па да зато време стечеш и себи и мени“. Понекада су и свештеници, притиснути од владика, морали да гуле народ, да би могли платити владикама оно што су тражили. Све се то веома тешко одражавало на народ, који је и иначе био притиснут дажбинама. Густав Темел вели да је, обилазећи Босну, налазио одраслу децу која још нису била крштена јер родитељи нису могли да плате таксе./…/
Није, због свега овога, никакво чудо, да су владике Грци били врло омрзнути код народа. У представци, коју је, у име хришћана Босне и Херцеговине, фра Иван Јукић, 1. маја 1850 године, поднео султану Абдул Меџиду, наводи се, у 15 тачки, у име православних Срба, и ово: „…Да је слободно крстијанима грчког обреда себи по себи архиепископа и епископе изабрати, који језик и обичаје земаљске знају, а ове за одобрење вашему величанству приказати“ … У објашњењу уз ову тачку молбе речено је за грчке владике да они „не брину за одхрањењем свештеника, њима је свеједно поп зна ли читати ол не читати, само ако има платити, одмах га запопе, касније опет га уциене и ако не има више одклен платити то га на крволочни начин излупа и распопи. Каноне и свете наше цркве уредбе својевољно тлачећи и за новце продајући као чаробник Симеон. Једна од највећи за нас милости царских та би била, кад би нас ових незваних пастира ослободио.“
СЕР АРТУР ЕВАНС, КРАЈЕМ 19. ВЕКА
Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неискзано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење./…/Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. /…/ Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља.
ИВО АНДРИЋ
Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до 1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања.
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митропилите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.
Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. Јанићије Поповић бележи: “Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје Цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да им каже да свеће погасе, – а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику:“Сундер бу боклери!“ тј.“Угасите та…“ Те речи погодише Србе до срца, и они ухватише митрополита, изнеше га и бацише на калдрму као кладу, говорећи: “То није владика, нечастиви је то!“
ОДБРАНА КРСНЕ СЛАВЕ У МЕТОХИЈИ
Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелетије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио српски. ( Митрополит Мелетије је, иначе, касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим српским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби ).Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје :“Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна Црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“
Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:
– Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?
– Не, само имендан домаћину, а не и осталима!
– Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?
Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ – то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?
И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни српски обичај, примљен приликом крштења српског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже:“Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили“.
Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: “Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“
Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.
Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест, не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: “Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?
Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: “Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство“.
Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Печат
