Као центар одбране словенског православља научник наводи Хиландар, а као кључну личност ове саге - Светог Саву.
"При манастиру је основан скрипторијум у коме су се преводили духовни и аскетски текстови са грчког на словенски језик, а његова библиотека је убрзо добила импресивну и обимну збирку рукописа. Слично томе, монаси из целог словенског света и шире ускоро су били привучени у Хиландар као место где би се теорија и пракса "исихастичке" духовности могла научити од харизматичних старешина и духовних водича. Снимак космополитског карактера Свете горе у то време може се добити из Савиног описа сахране сопственог оца на којој су се српским појцима придружили грчки, руски, бугарски и грузијски монаси. Хиландар није био једини такав центар на Атосу, али је за Србе брзо стекао статус главног средишта њиховог верског и културног живота и заузео јединствену позицију у њиховим срцима коју је задржао до данашњих дана", наводи Спик.
Британски византолог указује да је називање Атоса срцем православља потпуно умесно, јер је Света, гора пулсирала као дамар. Прво је у пустош и крш Атоса привлачила људе жељне духовности, а затим их је припремала за повратак у спољни свет да засеју светогорско семе. Где год да би дошле светогорске аскете и мистици, исихасти, по правилу образовани и окружени ореолом чудотворства, брзо би били окружени ученицима и поклоницима, којима су преносили жар са Атоса који се брзо разбуктавао у пламен. Њихов утицај био свеобухватан, од религије, преко писмености и уметности до политике.
Као најупечатљивији пример он наводи Светог Саву који је оставио световну моћ да би на Атосу стекао духовну, а затим се вратио у свет као духовник, просветитељ и државник. Почетком 13. века он оставља Хиландар и долази у Србију коју успева да очува као једину православну земљу Европе, у време када су латински крсташи освојили Цариград, Бугари се поунијатили, а монголска Златна хорда покорила Кијевску Русију. Британски научник Саву представља као врхунски ауторитет и законодавца Словена православаца од Србије до Москве, јер су сви преузели његово Законоправило и преводе најзначајнијих црквених и правних књига.
Следећи Србин кога Спик представља је хиландарски игуман Никодим, који се враћа у другој половини 14. века у Србију. На молбу свог рођака кнеза Лазара он постаје дипломата, кључна личност преговора у Цариграду, после којих је васељенски патријарх скинуо анатему са Срба и признао српску патријаршију.
Никодим је одбио понуду да седне на патријаршијски трон и прешао је Дунав да би извео велику просветну мисију у младим кнежевинама Влашкој и Молдавији, у време када је османска моћ незадрживо расла, када је од Ромејског царства остало само име, а завађени српски владари делова Душановог царства нису били у стању да се самостално одупру освајачима.
Лутајући монаси са Атоса су предосетили тешка времена и Никодим је са ученицима журио да оснује низ манастирских братстава од Водице наспрам Кладова, преко Олтеније и Ердеља све до Бистрице на крај Молдавије, кроз крајеве у којима је одвајкада живело много Срба. Они су тежили да се споје са руским светогорцима који су после пораза Монгола преко опустошене Кијевске Русије обнављали духовну везу до Москве, срца будућег православног царства.
Никодимови манастири писали су и певали на српском, водећим интернационалним језиком православаца од Атоса до Дњепра. После османских освајања "Никодимов пут" постаће тајна саобраћајница лутајућих светогораца од Атоса, преко Србије и српске дијаспоре у Аустрији и Угарској, до Русије. Британски византолог тако је открио путоказ за разумевање комуникације "православне васељене" и одржавања идентитета Срба без кога не би била могућа обнове државности Србије.
Иако је Грејем Спик врло утицајан и тиражан аутор, иза кога стоји ауторитет Оксфорда, у неформалној анкети међу српским историчарима утврдили смо да они не знају за његова истраживања "Атонске интернационале". Када су погледали садржај књиге закључили су да се нико од наших научника није тако свеобухватно бавио овим феноменом, који је веома важан за нашу историју.
Затим су били непријатно зачуђени када су испод "фотографија немањићких задужбина у јужној српској покрајини прочитали да је њихова матична земља Косово". То је традиционално британско приказивање историје у складу са тренутним спољнополитичким потребама. Сличних грешака има доста и у самом тексту, али није тешко разумети енглеског класичног филолога, љубитеља хеленизма, чији се поглед на свет формирао у атмосфери негативних предубеђења према Србима, која се већ два века гаје у британској историографији и политици. Тешко је разумети зашто се он пре и темељније од српских историчара бавио питањима од изузетног значаја за српску историју.
О утицају дешавања у Северној Македонији на Србију прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
