Пише: Џевад Галијашевић
Њен је наводни задатак био, да на темељу Устава СФРЈ из 1974. ријеши спорна правна питања односа међу Републикама и доведе до мирног рјешења кризе.
У два мјесеца колико се састајала далеко од очију југословенских политичара и медија Комисија је закључила да се Социјалистичка Федеративна Република Југославија распала и да више не постоји као држава и да ниједна држава насљедница нема право наставити чланство СФРЈ у међународним организацијама.
Већ 7. децембра 1991. на питање предсједаватеља Мировне конференције о Југославији лорда Царрингтона (Питер) постоји ли уопште Југославија, арбитражна је комисија објавила да се та држава распала. Због тога је француски правник, научник и политичар Роберт Бадентер у медијима оправдано прозван “гробаром Југославије”.
Закључци комисије постали су један од главних узрока свих будућих сукоба и почетак дугих ратова на Балкану.
Да Њемачка не одустаје од свог злокобног дјеловања на Балкану показало се и ових дана, када је Њемачки парламент (Бундестаг) усвојио (у петак, 8. јуна 2022.) Резолуцију о Босни и Херцеговини у којој се истиче: "Националистичка политичка елита у земљи из српских, хрватских и бошњачких странака искориштава и појачава наводне етничке разлике, за властито богаћење и одржавање властите власти", наводи се у резолуцији.
У резолуцији се наводи да се, осим тога, од политичких челника Србије, такођер с обзиром на процес приступања ЕУ који је у току, те Хрватске која је чланица ЕУ, треба отворено затражити да се дистанцирају од етничких сепаратистичких снага у БиХ.
Заступници од савезне њемачке владе траже да пружи већу подршку земљи с обзиром на растуће напетости и сепаратистичких настојања у БиХ. Наглашено је да су “акције националистичких политичара” Додика, који је члан државног предсједништва и лидер владајућег Савеза независних социјалдемократа (СНСД), те Човића, предсједника владајуће Хрватске демократске заједнице БиХ (ХДЗ), "пријетња миру у југоисточној Еуропи".
Резолуцију су написал два „хитлер-југенда“: Бошњак (Адис Ахметовић) и Словенац (Борис Мијатовић).
Да оснажи Резолуцију Бундестага, Њемачка влада је одлучила да пошаље 50. војника у Босну и Херцеговину.
Каква гротеска и иронија судбине.
Њемачка више није битна; њене резолуције су мртво слово на папиру а њена војска је борбена нула помножена са још једном нулом. Деведесете су прошле давно, свијет се промијенио; Запад одустао од свих прокламованих начела међународног права, правде, демократије и једнакости. Запад је посрну и наставља д посрће морално, политички економски и војно технички.
Њемачка је данас страшило за мале балканске птичице и уплашене, недозреле лидере банана република бивше СФРЈ и некадашњег источног, социјалистичког блока у Европи.
Али, још увијек у свијести западних политичара и аналитичара историја Балкана и етно-религијских односа на њему, у начелу, представља само гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања и пропагандистички креираних флоскула и парола, обликованих у рату из деведесетих, за потребе обавјештајног, војног и економског похода развијених западних земаља, од стране америчких, британских, њемачких и француских власти.
У западној јавности поход на Балкан је дуго правдан потребом наставка обрачуна са „црвеном империјом СССР“, Русијом и њеним политичким утицајем у Србији и Републици Српској. Савремене идеолошке представе о „руској пријетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се идентификују различите политике и групе као деструктивне а да се истовремено исламистички режим у Сарајеву амнестира унапред од фундаментализма и подршке терористичким групама.Захваљујући том приступу западних сила, јачање ислама у бошњачкој политици постајало је отвореније, агресивније, примитивније, чак,и дугорочно значајније, него што то пропагандни слогани из западних медија, откривају властитој јавности.
У суштини, и Резолуција Бундестага и цјелокупна западна политика, стављају до знања да је Дејтонској Босни и Херцеговини одзвонило, да њено темељно начело које је зауставило рат и донијело мир у земљи, начело конститутивности тј. уставотворности три нације (Бошњака, Хрвата и Срба) треба бити срушено а земља унифицирана. Иако на западу говоре о „грађанској БиХ“, видљиво је да су Срби и Хрвати проблем; да не желе државу у којој би Ислам доминирао а муслианска заједница управљала њоме под кринком грађанских идеологија. Фаворизујући ту заједницу, европљани и цјели политички запад, стварају услове за изградњу исламског а не грађанског друштва обзиром да Ислам, нигдје на планети, није прихватио идеолошку супституцију својих правних и догматских начела организације друштву и заједнице. Ислам на првом мјесту, али и на другом и трећем – и до краја; у духу Алијиног аманета и његове Исламске декларације.
Запад је тог процеса био свјестан, али га није разумо.
Како су сарајевске власти све снажније промовисале и користиле ислам тако је и примјена ислама утицала лоше на динамику и развој земље те укупне међуетничке политике у њој. Та агресивна пропаганда је у протеклом рату кориштена као невојно средство ратовања.
„Великодржавна агресија“, „систематско силовање“, „етничко чишћење и прогон на вјерској основи“, гранатирање насеља, снајперска ватра по цивилним циљевима, мучење, ... су приписивани готово искључиво једној страни – српској!
Лажне вијести су биле дио мита о „геноциду“ што је све скупа требало да оствари кумулативни пропагандни ефекат о кривици Срба и „невиним жртвама“ муслиманима!?
И наравно Сребреница, као мјесто злочина и тријумфа западне и локалне пропаганде. И данас након 27.година.
(Наставиће се)
Остале текстове Џевада Галијашевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
