Пише: Џевад Галијашевиш
Резолуцију је поднијела политичка елита, једне националне и вјерске заједнице у БиХ без консултација и одлучивања унутар институција БиХ. Тај начин поступања који муслиманска страна манифестује је антиуставан и антидејтонски чин вјерског самовлашћа. Чињеница да се на овај начин урушава уставни поредак у земљи није изазвао реакцију лажних чувара Дејтонске БиХ који долазе са Запада. У стварности управо западни механизми у БиХ, инсталирани у Канцелатији Високог представника у сарадњи са тројицом судија, странаца у Уставном суду БиХ, су фаворизовањем муслиманске стране ослабили Устав БиХ и угрозили мир у земљи.
Зато Резолуција, коју је муслиманско Сарајево упутило Генералној Скупстини, иако је једна од многих резолуција на ову тему и иако нема правно-формалног значаја, она има снагу оправдавања западног политичког насиља у БиХ, према Србима и Хрватима и ствара услове за нове насилне, незаконите мјере.
Истовремено Босански муслимани који су уз Албанце, једини и одани Нато муслимани, на овај начин покушавају дјеловати на емоције исламског свијета и усмјеравати га против православних хрисћана Срба и Руса. Јасно је, да се ова геополитичка, антируска мисија сарајевских „Нато муслимана“ не може у озбиљнијој мјери реализовати али може, на умутрашњрм плану, оправдавати примјену правне и политицке силе, деградацију Дејтонског споразума те изазивати незадовољство и отпор код Срба и Хрвата и створити услове за нови рат међу народима у БиХ, који постаје све више и могућ и готово неизбјежан.
Баш у ту сврху, владајућа, муслиманска странка СДА креирала је мноштво јубилеја, који су увијек причу о сукобу и кривици, враћали на почетак. А на почетку су одређени и кривци и жртве, још прије него што је запуцало.
Током једног од сребреничких „јубилеја“, прије тачно седам година, Александар Вучић, као премијер Владе Србије, линчован је у Сребреници пред очима западних дипломата из Њемачке, Аустрије, Словеније и Хрватске те бившег Америчког предсједника Била Клинтона.
Актуелни притисци, резолуције у Европском парламенту и захтијеви за признањем Косовске државности и увођењем санкција Русији, у Србији, иза којих примарно стоје западни политички интереси, су често понављани „напади из засједе“ на Александра Вучића. Тај сценарио напада на Србију, нападом на најважнију политичку личност и Предсједника државе, није се промијенио : још од времена Слободана Милошевића, све је остало исто.
Чак и образложења која салонски аналитичари у престоници тако радо понављају: „Запад мора интервенисати јер је угрожена демократија, па ће свргавати лидере и ликвидирати их, у Хагу или пред зградом Владе, као симболом лажне моћи, чији се значај види управо у изазваном политичком нереду. Наравно, и главни организатори су, углавном исти.
Када је Вучић, у Сребреници извукао живу главу уз помоћ МУП-а Републике Српске, покренут је „британски напад“ на Србију у Уједињеним нацијама познатим приједлогом геноцидне резолуције о тзв.геноциду.
Многе лекције из блиске прошлости: постале су небитне или су заборављене или су адресиране на погрешну адресу.
У познатом "процесу Исламској декларацији" на коме су муслимани тужили и судили муслиманима, Тужилаштво БиХ заступала је Едина Решидовић а предсједник судског вијећа био судија Ризах Хаџић. Том приликом, 21. 08. 1983. осуђено је дванаест муслимана предвођених Алијом Изетбеговићем, на 90 година затвора.
У овом процесу први пут је употријебљен појам кривично дјело - етничко чишћење. Синтагму "етницко цисцење" написао је др. Фуад Мухиц тврдеци да су њих тринаесторо заговарали "етницки цисту Босну" што се показало тачним, непуну деценију послије.
Тадашњи Савезни секретар СУП СФРЈ, Стане Доланц, просирио је заговарање етничког чишћења и на Косово.
Интересантно је, да су у вријеме овог процеса најоштрије реаговали тада комунистички прваци, муслимана у БиХ. Тадашњи предсједник Скупштине СФРЈ, Раиф Диздаревић је изјавио да иза фундаменталиста из БиХ стоји Америка, а то исто је поновио и Нијаз Диздаревић уз напомену да је "Изетбеговићева група у контакту са ЦИА".
Током посјете Багдаду, тадашњи предсједник ЦК СК БиХ Хамдија Поздерац, је за Изетбеговићеву групу рекао да су агенти иранског ајатолаха Хомеинија.
Само изван Босне И Херцеговине, јављали су се гласови емпатије и разумијевања: Добрица Цосиц, са 12 академика потписује петицију тразеци помиловање, а Папа се преко кардинала Кухарица, заузимао за њих...
Суђење је било основано јер за Алију Изетбеговића, Ислам је, озбиљан, динамичан и практичан начин живота, објављен с циљем да уреди живот у његовој практичној форми и да конкретну стварност потчини својим критеријима. Свакако, Изетбеговићеве теорије („Ислам између истока и запада“ и „Исламска декларација“) представљале су, у стварности, примитивни политички програм изградње друштва и државе, својствен само средњем вијеку Блиског истока.
„Ислам своју улогу може обавити само на синтези теоријских упутстава и практичног дјеловања“, истицао је ментор Алије Изетбеговића,, познати усташа, по коме су у Сарајеву, назвали улицу и школу, Мустафа Бусулаџић. По њему: „Човјечанство, нарочито у овом времену, неће да слуша само учење, а да његову потврду не види у практичном животу.“
Ово учење и ове идеје, данас, као повампирени политички концепти пријетећи одзвањају у умовима и осјећањма данашњих Бошњака.Таква свијест се гради из дана у дан.
Брине ли неко што та „филозофија“ данас ликује због британско-њемачке агресије на Републику Српску, која у начелу провоцира распад дејтонске БиХ земље умањује значај притисака и уцјена затрпавајући јавност обиљем злобних коментара док овдје расте страх од рата.
Шта се то дешава, и ко то покреће сукобе и призива хаос?
Јасно се ту препознаје западна матрица али овај пут слабог и уплашеног запада који пред страхом од суочавања са истином, да више нису свемоћни владари свијета и балканске судбине, одлажу тренутак проглашења пораза у Украјини, затрпавајући ту земљу оружијем а свијет лажним информацијама. А док Русија напредује, Западне земље и даље пуштају змајеве од папира: резолуције, декларације и закључке, који више у реалном животу на Балкану, не могу промијенити баш много али могу, код сарајевских политичара наставити градити илузију снажне подршке са запада и оправдати нереалне амбиције, које неизбјежно воде распаду државе и новом рату.
(крај)
Први део колумне прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
