Пише: Сретен Егерић, пуковник ВС у пензији

Сличне приче „о чудовишном оружју које доноси преокрет на бојном пољу“ читали смо у уџбеницима, али се све завршило неславно и по творце и по пропагаторе истих. 

Вишецевни системи ракетне артиљерије којима је располагала Украјина до почетка специјалне војне операције

Вишецевни системи ракетне артиљерије намењени су првенствено за уништавања живе силе, борбених и неборбених возила у рејонима концетрације, средстава подршке и ПВО на ватреним положајима, ваздухоплова и инфраструктуре на аеродромима, команди (командних места и центара телекомуникација) и складишта материјалних средстава.

У наоружању ЗСО Украјине налазе системи ракетне артиљерије:

Ракетни лансер БМ–21 (рус. БМ‒21 Град) је самоходни вишецевни лансер ракета (СВЛР) са трочланом послугом. БМ је скраћеница (рус.„боевая машина“) и у преводу значи „борбено возило“. Познат је под називом „Град“. Ракетни лансер је постављен на шасију возила точкаша високе проходности, конфигурације 6х6, опремљен са 40 цеви, калибра 122mm, који испаљује ракете, развијене током 60‒тих година, максималног домета до 20km. Током претходних деценија развијано је више врста бојевих глава (масе око 20 килограма) за ракете калибра 122mm (високо експлозивна‒парчадна, касетна са различитом врстом субмуниције, димна, запаљива, осветљавајућа, за ометање радио сигнала…), извршена је модернизација ракете, чиме је постигнут домет до 40 km и повећана прецизност. Свих 40 ракета може бити испаљено за око 20 секунди, али могу бити испаљиване и појединачно или у мањим групама у интервалима од неколико секунди.  Ракете у лансирне цеви се постављају ручно (ручно пуњење система са доставног возила и припремљеним ракетама траје око 10 минута). Украјина је располагала са више од 400 система СВЛР БМ–21 и њихових различитих варијанти развијених у Украјини након распада СССР‒а, као и са око 50 СВЛР додељених од чланица НАТО-а (чешки, пољски „RM‒70/85“, румунски „LAROM“…).

Ракетни лансер БМ–27 „Ураган“ је самоходни вишецевни лансер ракета (СВЛР) са четворочланом послугом. У оперативној употреби у совјетској армији је од половине 1970–тих година. СВЛР „Ураган“ је први тешки вишецевни лансер ракета, опремљен са 16 цеви калибра 220mm, постављеним на шасију возила точкаша високе проходности, конфигурације 8х8, који испаљује ракете масе око 280 килограма, са максималним дометом 35 km. Развијано је више врста бојевих глава масе од 90 до 100 килограма, у зависности од врсте ракете (високо експлозивна–фугасна, касетна са различитом врстом субмуниције, термобарична, запаљива…). Свих 16 ракета може бити испаљено за око 20 секунди, али могу бити испаљиване и појединачно. Ракете у лансирне цеви се постављају уз помоћ крана (пуњење система са доставног возила и припремљеним ракетама траје до 20 минута). Украјина је располагала са око 140 система СВЛР БМ–27, од којих је више од 100 било оперативно употребљиво.

Ракетни лансер БМ–30 „Смерч“ (рус. Смерч‒„Вихор“) је тешки самоходни вишецевни лансер ракета (СВЛР) са четворочланом послугом. У оперативној употреби у совјетској армији (и земаља насталих након распада СССР) је од краја 1980–тих година. СВЛР „Смерч“ је опремљен са 12 цеви калибра 300mm, постављеним на шасију возила точкаша високе проходности, конфигурације 8х8, који испаљује ракете масе око 800 килограма, са минималним дометом од 20km и максималним дометом до 90km, у зависности од врсте ракете. Развијано је више врста бојевих глава масе од 243 до 258 килограма (високоексплозивна–фугасна, касетна са различитом врстом субмуниције, термобарична…). Свих 12 ракета може бити испаљено за око 38 секунди, али могу бити испаљиване и појединачно. Ракете се у лансирне цеви постављају уз помоћ крана (пуњење система са доставног возила и припремљеним ракетама траје до 20 минута). Украјина је располагала са око 80 система СВЛР БМ–30.

Сем наведених система СВЛ, ЗСО Украјине располагале су са 90 до 100 лансирних возила ракетног система „Точка–У“, за балистичке ракете на чврсто гориво која се наводи на циљ инерцијалним системом. Прва верзија ракете је израђена током 1973. године, а испитивања и увођење у опертаивну употребу у совјетској армији су завршени до краја 1979. године.  „Точка‒У“ може бити наоружана–опремљена са три врсте бојевих глава:

• нуклеарном (ознака, Н39 или 9Н64), номиналне јачине 10‒100 килотона,
• високо–експлозивном префрагментисаном (ознака, 9Н123Ф) масе око 162,5kg и 14.500 фрагмената, који при активирању на висини од 20 метара од тла, погађају објекте на површини до три хектара,
• касетна (ознака, 9Н123К) која садржи 50 фрагментационих елемената са 1,5kg експлозива и са 316 фрагмената, који при активирању на висини од 2.250 метара од тла (отварањ касетне бојеве главе путем експлозивних „секача“) субмуниција погађа објекте на површини до седам хектара, конструисна је тако да уништава живу силу и неборбена возила (неоклопљена), на отвореном простору.

Прва модел балистичке ракете био је домета до 70km и одступао је од центра циља за око               150m, други, унапређен модел ракете, имао је максималан домет до 120km и одступање од циља на максималном домету 65m. Трећи модел ракете произведен је током деведесетих година, када је остварен домет од 185km и одступање од циља, на максималном домету 40m.

Употреба вишецевних ситема ракетне артиљерије којима је располагала Украјина у току специјалне војне операције

Након осамостаљења Украјине аналитичари наклоњени НАТО–у су истицали у својим саопштењима или писаним текстовима да је „Украјина водећа светска сила у пројектовању и производњи вишецевних лансера ракета и муниције за исте“, те да може у „потпуности да се  супростави Војсци Руске Федерације применом наведених система“.

Приче, анализе и текстови показали су се очигледно као непоуздани.

У сукобу са руским снагама јединице ЗСО Украјине опремљене СВЛР и балистичким ракетама, свакодневно су трпеле све веће губитке, које нису могли да надокнаде сопственом производњом као ни преузимањем од појединих земаља НАТО сличних система, заснованих на основном обрасцу из времена Варшавског уговора (у циљу скраћивања обуке и коришћења пројектила који су компатибилни са наведеним системима).

Сама примена од стране ЗСО Украјине се заснивала на основним начелима употребе СВЛР, откривање и позиционирање евентуалног циља, брзи излазак и поседање ватреног положаја, лансирање пројектила на циљ (гађање циља) и брзо напуштање ватреног положаја ради попуне муницијом и припреме за извршење следећег задатка.

Порeд импонзантне количине СВЛР, ЗСО Украјине нису успеле да постигну значајније резултате на бојном пољу. Првенствено јер су постали један од приоритетних циљева снага Сваезничких војски (ВРФ и снага ЛНР и ДНР), који су их у кратком временском року откривли у рејонима припреме и на ватреним положајима, предузимали ватрене ударе по јединицама опремљеним са СВЛР и уништавањем ракетних пројектила за исте у складиштима, од стране ВКС Русије, ракетним и артиљеријских јединица. Наведени удари су резултирали уништењем и неутралисањем око 70% СВЛР ЗСО Украјине, а резерве пројектила су сведене на око 30% борбеног комплета за преостале системе.

Услед претрпљених значајних губитака у наведеним борбеним системима и пројектилима, а не успевши да остваре постављене циљеве на бојном пољу, ЗСО Украјине су у последњих месец дана интезивно отпочеле са применом СВЛР за гађање цивилних циљева у ослобођеним градовима ДНР и ЛНР, првенствено у Доњецку, наносећи губитке цивилном становништву (по званичним подацима, губици цивилног становништва су значајно већи од војних губитака у ДНР и ЛНР).

Наравно о гађању цивилних циљева у ЛНР и ДНР применом вишецевних бацача ракета од стране ЗСО Украјине,  у медијима „западних земаља“  није било информација или су исте намерно погрешно саопштене о томе да Војска РФ гађа цивилне циљеве у Доњецку (медији у СР Немачкој и Великој Британији).

Основни вишецевни лансери ракета у наоружању НАТО

У САД као водећој земљи НАТО, током 1970–тих година, сагледавајући број и тактику примене СВЛР у тадашњим оружаним снагама Варшавског уговора (који су бројем лансера и количином ракетних пројектила прекрили велике делове тадашње могуће војишне просторије), покренули су развој Вишецевног лансера ракета‒ВЛР. Развој ВЛР је заснован на шасији борбеног возила пешадије Бредли‒„M2 Bradley“ које је усвојено у  САД. Амерички ВЛР под називом „Вишеструки ракетни систем М270 (Multiple Launch Rocket System‒MLRS М270) је оклопни, самоходни вишецевни бацач ракета са дванаест ракетних усмеривача за ракете калибра 227mm. Ракете су упаковане у модул. Први системи М270 испоручени су америчкој војсци почетком 1983. године, а затим је усвојен у више земаља НАТО и земљама које су се снабдевале наоружањем из САД. Укупно је произведено око 1.300 система у основној верзији MLRS М270 у Сједињеним Државама и различитим варијантама без значајних модификација и под различитим називима (MLRS М270, M270 IPDS, M270A1, M270A2, M270B1, M270C1, M270D1 MARS II / LRU / MLRS-I) у Европи, заједно са више од 700.000 ракета, производња је завршена током 2003. године, када је последња серија MLRS М270 испоручена египатској војсци.

На основу Вишецевног лансера ракета‒ВЛР MLRS М270, крајем 1990‒тих (у циљу повећања мобилност‒олакшаног пребазирања транспортним ваздухопловима „Lockheed C–130 Hercules“ и „C‒17 Globemaster III“), у САД за војску Сједињених Држава, развијен је лаки вишецевни бацач ракета М142 (High Mobility Artillery Rocket System–HIMARS) на шасији стандардог војног камиона високе проходности. ЛВБР–HIMARS М142, опремљен је са шест ракетних усмеривача за ракете калибра 227mm упакованих у један модул. Наведени систем је касније испоручен великом броју земааља чланица НАТО или онима чија су државна и војна руководства желела да уведу своје земље у ту организацију, односно „савезничким земљама“.

ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ могу бити наоружани ракетама различитог домета инаоружани различитим врстама бојевих глава. У оперативној употреби су ракете са касетном бојевом главом М26, домета 15 до 32km и касетном бојевом главом М26А1 ЕР, домета 15 до 45km, АТ2 Немачка варијанта М26 са 28 противтенковских мина АТ2, домета 15 до 45km (поједине државе кориснице ситема ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ нису потписнице Конвенције о забрани производње, дистрибуције и употребе касетне муниције, а поједине државе које су потписнице Конвенције доставиле су нетачне податке о нивоу уништавања пројектила са касетним бојевим главама).

Усавршена верзија ракете под називом ГМЛРС са различитим врстама бојевих глава (касетне са експлозивном субмуницијом, касетне са неексплозивном субмуницијом–са приближно 182.000 унапред формираних фрагмената од волфрама и са високоексплозивном бојевом главом масе око 91kg) су повећаног домета и ГПС  навођење, уведене су у употребу после 2005. године и могу се лансирати из свих модела МЛРС 227mm произведено је око 50.000 ГМРЛС ракета (са годишњом производњом која сада прелази 9.000 ракета), и чији је домет 15 до 84km. Најновије ракете развијене после 2019 године под називом ГМЛРС-ЕР, наоружане бојевим главама из претхдоне варијанте су домета до 150km.

Сем наведених ракета које су смештене у један модул по шест ракета (по три у два реда) и које се могу лансирати из свих модела, ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ могу бити наоружани и балистичким ракетама „Army Tactical Missile System (ATACMS)“, калибра 610mm (једна ракета смештена у један модул), домета 70 до 300km. Ракета је опремљена високоексплозивном пробојном бојевом главом ВДУ–18/Б, масе око 227kg, преузетом са ракете „Харпун“ америчке морнарице. У претходном периоду наведена ракета је усавршавана у циљу повећања домета и ефекта на циљу. Нова ракета под називом „Precision Strike Missile (PrSM)“ је повећаног домета, 60 до 500km, повећане ефикасности бојеве главе, и у модулу за лансирање су смештене две ракете (тако да ВЛР „MLRS М270“ може носити и лансирати до четири ракете, а ВЛР „HIMARS М142“ две ракете). И ракета АТАЦМС и ПрСМ се на циљ наводе путем ГПС–а.

Разлози за опремање Украјине вишецевним лансерима ракета НАТО

Више је разлога који су утицали на државно и војно руководство Украјине да непрекидно захтева првенствено од  САД, а затим и од осталих чланица НАТО, испоруку система ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“, од којих ће мо размотрити само неколико:

• Велики губици у системима вишецевних лансера ракета којима су биле опремљене ЗСО Украјине, а које су претрпели у досадашњим борбеним дејствима током сукоба са Савезничким снагама (Војска Руске Федерације, снаге милиције ДНР и ЛНР). У досадашњим сукобима уништено је или оштећено око 70% СВЛР ЗСО Украјине. Покушано је да се губици надокнаде импровизацијама, постављањем вишецевних лансера са ваздухоплова, за невођене ракете ваздух–земља калибра 57mm и 80mm, као и постављањем импровизованих лансера за ракете 122mm „Град“ на мобилне платформе цивилних возила, али наведена оруђа су веома ниске ефикасности на циљу, те представљају већу претњу за сопствене снаге (услед неконтролисаног растурања пројектила након лансирања) него за противника.
• Не треба искључити ни политички и пропагандни разлог зашто је Украјину „нужно наоружати НАТО системима ВЛР (MLRS М270 и HIMARS М142)“. Путем медија половином месеца априла ове године, САД и НАТО су покренули кампњу о неопходности достављања Украјини СВЛР НАТО порекла, у циљу „успешног заустављања руске офанзиве, стварање услова за извршење противнапада украјинских ЗСО и остварењу победе на бојном пољу над Русијом“, чиме би се показало да су „НАТО и Украјина заједно“ без обзира на то што Украјина није чланица НАТО и наравно показала предност и квалитет наоружања произведеног у САД и НАТО земљама (досадашња пракса је показала да када администрација САД у своје и име НАТО саопшти да је потребно једној од учесница у сукобу испоручити одређени систем наоружања, то значи да је систем већ испоручен и да се његова примена очекује у врло блиском временском периоду). Досадашњи број достављених система од неколико батерија (достављено је до 12 ВЛР „HIMARS М142“ и до шест ВЛР „MLRS М270“) показало је да заустављање „руске офанзиве, стварање услова за извршење противнапада украјинских ЗСО и остварењу победе на бојном пољу над Русијом“ за сада није дало очекиване резултате, напротив. Претходних неколико дана регистровано је у више наврата да су пројектилима лансираним из система ВЛР „HIMARS М142“ гађани цивилни циљеви у ширем рејону Доњецка (што је изгледа била и основна намена наведеног система током његове примене у Авганистану, Ираку и Сирији у претходих неколико година када су снаге САД и Велике Британије испалиле неколико стотина пројектила из наведеног ВЛР на „непријатељске циљеве“, за које се у око три четвртине случајева испоставило да се ради о цивилном становништву). Покушај да се у пропагандне сврхе претходних неколико дана искористи „директан пренос“ ефеката дејства ВЛР „HIMARS М142“ ЗСО Украјине (у „директном преносу“ имали смо прилику да посматрамо лансирање пројектила из наведеног система у видном делу дана, а погодци по циљевима су приказани у току ноћи, невероватно да овако савременом систему треба око пола дана да доспе до циља), није био славан.
• Достављање системима ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“, опремљених широком палетом ракетних пројектила, на територију Украјине и њихово коришћење против стварног и ефикасног противника, дају могућност за проверу тактике примене, ефикасности дејства на циљу, провере употребе у релном времену у садејству са другим снагама уз коришћење подршке од космичких снага до снага „HUMINT“ на терену, представљају још један од разлога, а ког се САД и НАТО ни под којим условима не би одрекли. Такође велика количина ракета за систем старијих модела која се сада налази ускладиштена у НАТО земљама (више од 700.000 јединица) и пред истеком су рокова, изискују огромна новчана издвајања за њихово осавремењавање или делаборацију–уништење. Њиховим продајом Украјини решили би претходно наведени проблем, а сем тога уместо утрошка новца за њихово уништење или модернизацију може се остварити профит.
• Наоружавање ЗСО Украјине системима ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“, и опремање балистичким ракетама АТАЦМС („Army Tactical Missile System –ATACMS“), калибра 610mm, домета 70 до 300km, односно ракетама ПрСМ („Precision Strike Missile‒PrSM)“ домета 60 до 500km, које су навођење на циљ путем ГПС–а, је оно што очекује државно и војно руководство Украјине.

Закључак

Наоружавање ЗСО Украјине системима ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ у садашњем обиму и при садашњем бројном стању система не представљају значајну претњу за Савезничке снаге ангажоване у специјалној војној операцији. Наведени ВЛР у садашњем броју и начину примене више представља моралну него ватрену подршку украјинској војсци.

Да би остварили одређени паритет на бојишту ЗСО Украјине би морале да буду наоружане са око 80 до 100 система ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“, односно до 25 батерија (што и за САД и НАТО представља велико напрезање), наравно под условом да наведени системи не буду уништени или оштећени у току допремања на бојиште или на самом бојишту, обзиром да сада представљју примарни циљ у лоцирању и уништењу од стране Савезничких снага.

ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ нису „чудо од оружја“, а само њихова примена не може довести до „успешног заустављања руске офанзиве, стварање услова за извршење противнапада украјинских ЗСО и остварењу победе на бојном пољу над Русијом“, као што томе до сада нису допринеле ни дуго најављиване и нашироко хваљене америчке хаубице М777 и француске самоходне хаубице „ЦЕЗАР“, као и све остале НАТО хаубице у калибру 155mm испоручене Украјини (питање је дана када ће неки ид наведених ВЛР доспети у руке Савезничких снага, као и све до сада испоручено наоружање НАТО).

Оно што украјинско војно и државно руковоство очекује је наоружавање ЗСО Украјине системима ВЛР „MLRS М270“ и „HIMARS М142“ у знатно већем броју него до сада  и опремање балистичким ракетама АТАЦМС домета до 300km, односно ракетама ПрСМ домета до 500km које се наводее на циљ путем ГПС–а.

Опремање наведених ракета бојевим главама са биолошким агенсима или у почетку са преосталим нуклеарним горивом из нуклеарних електрана (стварање „прљавих нуклеарних пројектила“), а у каснијем периоду и нуклеарним бојевим главама, дало би Украјини могућност да у значајној мери представља војну претњу Руској Федерацији и Белорусији, чиме би се створили услови за дезангажовање значајних снага САД и дела снага НАТО у Европи и њихова потпуна војна посвећеност „Пацифичком региону“ и новој војној претњи (по њиховој оцени) – Кини.

О казни која чека Зеленског прочитајте ОВДЕ.

Извор: Српска аналитика