Пише Горан Даниловић, председник Уједињене црне Горе
Да се разумијемо; Ђукановић је промијенио толико политика да је теорија пред том чињеницом беспомоћна.
Гдје је год био јуче ту га данас нисмо могли наћи.
Љубио је крст у рукама митрополита Амфилохија и налагао бадњак испред Цетињског Манастира да би потом тог истог митрополита и ту исту Цркву оптужио да су инфраструктура руског и српског свијета. Није се, међутим, правдао да је 98. док је стајао поред ћивота Светог Петра заборавио да пита за Аркана – њега се сјетио тек када је овај убијен.
За њега је СПЦ, из данашње предсједничке перспективе, била Милошевићева ратна машина, иако се он за разлику од Цркве окренуо против њега тек послије два рата.
Када је први пут, крајем прошлог вијека, изабран за Предсједника ЦГ на покраденим изборима, најдражи гост на устоличењу био му је Војислав Шешељ, и то на сред равног Цетиња.
Док су почетком деведесетих епископи и попови ишли да служе заупокојене литургије на стратиштима и над јамама, он је радио ратни бизнис.
У вријеме Сребренице која се догодила 95. он је ћутао иако је био премијер, а у кабинету му је вијорила стара тробојка.
Ћутао је и о Штрпцима и о депортацији Бошњака. Или је ћутао или је активно радио на ширењу ратног пожара.
Данас су Ђукановићу кривци попови који су сахрањивали мртве, а он је напрасно праведник јер народ слабо памти. Чак и кад се разишао са Милошевићем обећавао је да је он и даље за Југославију и то не ону велику него Милошевићеву – за СРЈ.
Презирао је Славка Перовића, а онда га прогнао и отео му програм.
Хапсио је Аћима Вишњића а настављао са радикализмом.
Хапсио је Харуна Хаџића, а бранио Бошњаке.
Бранио је Пљевља од „балија“ а потом и „четника“ Чека Дачевића, а били су му и једни и други ударна песница у референдуму.
Пружао је подршку избјеглом Зорану Ђинђићу, а први промовисао Тому Николића и Александра Вучића у вође нове Србије.
Одлазио је на ноге нашем патријарху Павлу, који је за њега био „живи светац“, да би његову Цркву данас звао Црквом Србије.
Покушао је да „врати самосталност“ Црногорској православној цркви, и то кроз партијска документа, а унука одвео да га крсти у „Цркви Турске“!
Толико пута, за три деценије, је био против себе од лани или од јуче, да је збунио сваки перфекат и плус-кван перфекат. Био је за СУБНОР и УБНОР, за Тита и Зрна, за
Петровиће и против Његоша! Био је против Зеленаша и разумио Бјелаше, а данас је за самопроглашене Комите.
Збунио је сваки футур јер је и далеко сјутра за њега само једно обично јуче.
Ђукановић је непоновљиви политичар који траје на негацији властитог и хватању у лажи самог себе. И нико се тако крвнички није гонио са собом, преко туђег страдања, као он.
Ђукановић је „грандовац“ у оба смисла; фолкерант и фолирант какав се није рађао од Црнојевића до евро-атланских интеграција.
Ђукановић је оксиморон, профитерон, неуморон и политички морон, непоновљив у неоргиналности, злокобан у превртљивости и неуморности.
О непознатој књизи о страдању Срба прочитајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
