Пише: Игор Дамјановић
По ономе што смо могли прочитати у медијима и чути од званичника у Варшави и Кијеву, Пољска је од почетка рата Украјини доставила оружје у вриједности преко 2 милијарде долара. Добар дио овог оружја, посебно оног совјетског поријекла, је дониран. Само до краја априла мјесеца, Пољска је украјинској армији доставила преносне ПВО системе Перун, бешумне минобацаче, чак 200 тенкова Т-72 и стотињак других оклопних возила. То што је украјинска авијација и даље активна, упркос томе што су њени губици практично достигли бројно стање авиона на почетку рата, подгријава спекулације да су пољски МиГ-ови 29 упркос званичном негирању ипак завршили у Украјини.
Крајем маја из Пољска је у Украјину послала и 18 самоходних хаубица Краб, калибра 155 мм и домета до 40 км. У јуну је потписан уговор о продаји још 60 комада оружја овог типа вриједан око 700 милиона долара. Не треба занемарити ни значај огромних количина муниције, компатибилне за совјетско оружје које је Пољска испоручила Украјини. Једина фабрика муниције на територији Украјине налази се у Луганску и пуних 8 година није под контролом владе у Кијеву. Дефицит муниције украјинске армије и њена набавка био је повод бројних афера и корупционашких скандала током последњих 8 година. Поред материјалне помоћи, постоје спекулације да близу 2000 пољских плаћеника ратује на страни украјинске армије. Борци Милиције ДНР причали су ми да у околини Доњецка дјелују самосталне пољске јединице. То су покушали да поткријепе тврдњом да редовно хватају комуникацију на пољском језику. Снаге ДНР оптужује Пољаке да активно учествују у минобацачким и артиљеријским ударима по Доњецку, у којима масовно гине цивилно становништво.
Руска армија до сада је уништила више пољских тенкова Т-72 донираних Украјини. Према тврдњама Москве између 200 и 300 Пољака ликвидирано је на бојном пољу. Поред директне помоћи, продаје савременог оружја и слања плаћеника поједини политички јастребови у Варшави, шаљу опасне поруке о томе да би Пољска могла над Украјином да прогласи зону забрањеног лета, или да пошаље регуларну армију у Западну Украјини, што би снагама режима у Кијеву омогућило да војску одатле пребаци на фронт. Пољска ратом пријети и Бјелорусији, уколико се тамошња армија директно укључи у ратни сукоб у Украјини, што би било апсолутно очекивано уколико се на мети украјинске далекометне артиљерије и хваљених бацача ракета ХИМАРС нађу циљеви у Бјелорусији.
На срећу за сада пољске пријетње представљају мртво слово на папиру. Међутим, међу ратним јастребовима у Москви има оних који управо прижељкују пољско уплитање у сукоб, јер би тада како сматрају руска армија и по Украјини и по Пољској ударила свим расположивим ковенционалним арсеналом. Многа савремена оружја руска армија у Украјини није до сада користила, или их је употријебила тек показно. Такође, нема информација да су до сада дејствовали моћни стратешки бомбардери Ту-95 и Ту-160, способни да носе 18 тона бомби. Уколико Пољска прва нападне Бјелорусију, непознаница је како би се држао НАТО. Офанзивне акције САД, Велике Британије и држава сателита против Ирака 2003. нису добиле подршку НАТО-а због противљења Француске и Њемачке, док Турска у операцијама у Сирији није ни тражила помоћ НАТО савезница. Ипак у конкретном случају територија НАТО чланице Пољске била би изложена директним ударима руске и бјелоруске армије. Стога, по свој прилици ово је још једна празна пријетња званичне Варшаве, јер земље које у НАТО пакту воде главну ријеч, још су далеко од спремности за директну војну конфронтацију са Русијом.
Квалификацију Пољске као «хијене Источне Европе» многи данас приписују Винстону Черчилу. Уколико се вратимо 84 године уназад, сусрећемо се са још једном малигном улогом Пољске у преломним моментима свјетске историје. Када је постало извјесно да ће британски премијер Невил Чемберлен и Едуард Даладије потписати понижавајући Минхенски споразум са Хитлером и дозволити окупацију Чехословачке, огорчени Едвард Бенеш за помоћ се обраћа Стаљину. Занимњиво је да су без обзира на идеолошке разлике, чехословачки предсједник и совјетски вожд гајили специфичне, готово пријатељске односе. Сам Бенеш информисао Стаљина да, према сазнањима чехословачке дипломатске мисије у Москви, маршал Тухачевски и група официра спремају државни удар. Ове информације Стаљин је схватио озбиљно и на основу њих покренуо чистку у војном и полтичком руководству, у историји познату као Велика репресија. Данас има историчара који тврде, истина без релевантних извора, да је документе о завјери Тухачевског фалсификовао Абвер и подметнуо Бенешу.
Стаљин је на Бенешову молбу одговорио експресно и понудио да Црвена армија одмах запосједне границе Чехословачке према Њемачкој. Ограничавајући фактор представљало је непостојање заједничке чехословачко-совјетске границе. Стога, совјетске власти биле су принуђене да се обрате Пољској, са молбом да њихове трупе добију дозволу за прелаз пољске територије како би помогли Чехословачкој. Међутим, влада у Варшави одговорила је Стаљину да ће „сваки улазак Совјетске армије на пољску територију сматрати објавом рата.“ За овај егоистични потез Пољска од нациста награђена Тешинском области.
Такође, када се у историографији и журналистики говори о Пакту Рибентроп – Молотов и подјели Пољске, углавном се прећуткује у које је то «пољске» градове на јесен 1939. ушла Црвена армија. Ако их на карти свијета потражите наћи ћете да је Виљнус данас престоница Литваније, да се Брест налази у Бјелорусији, а да је Лавов био и остао колијевка украјинског национализма. Дакле, Црвена армија 1939. заузела је само оне области данас су саставни дјелови Бјелорусије, Литваније и Украјине, а представљали су територије са изаразитом пољском мањином, које су након пораза бољшевика у рату са новоформираном пољском државом (1919-21) пале под јурисдикцију владе у Варшави.
Када Западна Украјина, до Првог свјетског рата територија Аустроугарске, улази у састав Пољске 1921. године, Степан Бандера, главни идеолог украјинског национализма имао је 12 година. Због терористичких активности, које су укључиле и атентат на пољског министра унутрашњих послова, суд у Варшави је 26-огодишњег Бандеру осудио на смрт. Казна је касније преиначена у доживотну робију. Нацистичку окупацију Пољске отац савремене Украјинске нације дочекао је затвору. Хитлер Бандеру пушта на слободу и користи као истакнутог сарадника током припрема за напад на СССР. Бандерини планови о стварању марионетске украјинске државе, по угледу на НДХ и Словачку, нацистима нису били прихватљиви.
Након неколико мјесеци идиле, нацисти Бандеру стављају су га у кућни притвор, а потом и у логор. Након око 2 године заточеништва, на јесен 1944. Степан Бандера је ослобођен и поново стављен у Хитлерову службу. Стаје на чело Организације украјинских националиста – ОУН. Са нацистима блиско сарађује до краја рата, након чега бива коришћен од стране западних служби. Агенти КГБ-а ликвидирали су га 1959. у Минхену.
Роман Шушхевич, рођен је и одрастао на истом поднебљу и времену као и Бандера. Ипак, знатно раније регрутује га Авбер. Шушхевич директно учествује у борбама током њемачког напада на СССР као замјеник команданта јуришног батаљона Вермахта. У јулу 1942. Гестапо хапси у Кијеву Шушхевича и након пола године пушта га на слободу. Нацисти га инсталирају за команданта Украјинске устаничке армије (УПА). Послије слома својих нацистичких покровитеља, Шушхевич наставља са герилском борбом против совјетске власти све до своје погибије 1950. године.
Исконску мржњу према Пољацима Бандера и Шушхевич нису заборавили ни у околностима. Само у Волинској области, борци УПА су током 1943. и 1944. масакрирали око 100.000 Пољака. Звјерства УПА над пољским становништвом Западне Украјине упоредива су само за злочинма усташа у НДХ. Приликом посјете Главном штабу НАТО-а, у априлу 2016, нисам могао да одолим да нашег домаћина, тада високог функционера алијансе Роберта Пшела не питам следеће: „Како ви као Пољак гледате на то што су Бандера и Шушхевич постхумно одликовани највећим државним признањем, Орденом Хероја Укајине?“ Кисјелог израза лица Пшел ми је одговорио: «Лично сам згрожен тим поступком, али шта да радимо када Украјинци других националних хероја просто немају.!»
Дакле, да би размумјели садашњу природу «братских» односа Пољске и Украјине, покушајмо да хипотетички да претпоставимо да сјутра Србија подржи Хрватску, али не садашњу која има званичан отклон од НДХ, већ Хрватску која би највећа државна одликовања додијелила Анти Павелићу и Максу Лубурићу.
О стању на фронту сазнајте ОВДЕ.
Извор: Печат
