Предисторија му је обимом равна роману, ни њеној садржини не мањка романескних заплета, живописних јунака и изненадних обрта, али у правној и овој нашој стварности, која често лелуја између трагедије и комедије с неизбежним елементима драме, он има свега 20 чланова и стаје на неколико куцаних страна. Предлог Темељног уговора Владе Црне Горе и Српске православне цркве усвојен је на седници црногорске владе 8. јула гласовима 13 од 18 министара после четворочасовне расправе. Два дана касније Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића саопштила је да због изгласавања Темељног уговора, „чиме је нанела непроцењиву штету државним интересима Црне Горе”, влада Дритана Абазовића више нема њихову подршку, а од вицепремијера Владимира Јоковића, лидера СНП-а, стигла су уверавања да ће упркос томе Темељни уговор бити потписан.
Споразум цркве и државе у Црној Гори, попут сличних докумената које је СПЦ са државним властима већ потписала у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини, требало би да регулише основна питања попут организације црквеног живота на територији одређене државе, слободе у вршењу мисије цркве, питања црквене просвете, градње црквених објеката, црквене имовине... Тим уговорима државе региона потврђују постојање Српске православне цркве, под овим именом, и пре потписивања уговора, на њеним канонским, вишевековним територијама и ближе одређују оно што је већ прописано законима и Уставом и што је једно од основних људских права – право на слободу вероисповести. Споразуми би требало да бране још једну важну правну тековину – начело одвојености цркве од државе. У овим документима она се огледа у праву цркве да самостално врши своју мисију, решава питања црквеног устројства, руководи се свештеним канонима у својој организацији и мисији. Као једно од осетљивијих издвајало се питање црквене имовине.
Противницима предлога Темељног уговора у Црној Гори засметало је што „држава јемчи цркви неповредивост права својине и државине над манастирима, храмовима, зградама и другим непокретностима и просторима у њеном власништву, у складу с правним поретком државе”. Поједини су се позивали на уговор потписан у Хрватској, који признаје власништво, али не и поседовање иако се то није односило на имовину. Наиме, чланом 16 Уговора о заједничким интересима држава се обавезала да ће СПЦ у Хрватској дати у власништво, али не и у посед, све матичне књиге и архивску грађу одузету за време југословенске комунистичке владавине, па архивска грађа и матичне књиге остају у поседу установа културе.
Иако најгласније и најдуговечније, полемике поводом ових правних аката нису особеност само Црне Горе. У Босни и Херцеговини, на пример, споразум са СПЦ ратификован је у мају 2008. године тек након што су делегати Дома народа Парламента Федерације БиХ оценили да није штетан по витални национални интерес. Заштиту виталног националног интереса тражио је председавајући Председништва БиХ Харис Силајџић, образлажући да, иако се не противи ниједном делу самог текста уговора, не подржава одлуку о његовој ратификацији јер се она базира на члану Устава БиХ који Председништву даје надлежност за закључење и ратификацију „међународних уговора”. Међународни уговори се не могу склапати са СПЦ, наведено је у саопштењу из Силајџићевог кабинета јер она, за разлику од Ватикана, није суверена држава, ни међународна организација.
Расправа о уговорима са СПЦ, међутим, ретко где се разбуктала као у Црној Гори. Оштре речи разменили су последњих дана, поведени темом Темељног уговора, Митрополија црногорско-приморска и председник Црне Горе Мило Ђукановић: митрополија, оцењујући да су његови искази „надојени нетрпељивошћу и лажима”, па онда и председник Ђукановић, саопштавајући да не може, а да не дигне глас „против насилничке праксе цркве Србије”. На недавним протестима са улица Подгорице чуло се да је усвајање Темељног уговора издаја државе и предаја црногорског суверенитета. Министар спољних послова Ранко Кривокапић на седници владе 8. јула изјавио је да је проблем што уговор има „елемент иностранства”, уз опаску да je „oвој верској заједници седиште ван Црне Горе, а желим да уговорна страна буде са територије Црне Горе јер би тиме све било правно чисто”. У жару расправе министар Кривокапић пренебрегнуо је да је одавно на снази споразум са уговорном страном ван Црне Горе: Темељни уговор са Светом столицом, потписан у Ватикану. Као што они који се позивају на то да је уговор цркве и државе у Хрватској потписао митрополит загребачко-љубљански Јован, тражећи да и овде то учини „локални” архијереј, заборављају да је споразум СПЦ и БиХ потписао патријарх српски Павле. У оба случаја по одобрењу Светог архијерејског синода.
Одбрану националних интереса од Темељног уговора у Црној Гори најбоље су изгледа разумеле сличне структуре у Хрватској. Анте Пркачин, генерал ХОС-а и заступник Домовинског покрета у Хрватском државном сабору, гостујући на једној хрватској телевизији прошле године у јуну, изнео је мишљење да би у одбрану црногорских националних интереса против наводних српских претензија највећа подршка Црној Гори била „када би Хрватска отворила проблем СПЦ”. Саборски заступник навео је да је поставио заступничко питање о „срамном уговору од пре 18 година између Хрватске државе и СПЦ” и да му је председник Сабора Гордан Јандроковић пренео упозорење које је упутио премијеру да му одговори на посланичко питање.
Иако Српска православна црква није држава попут Ватикана, њено седиште јесте у другој држави, у Србији, ужива пуну аутокефалност признату од свих помесних православних цркава и потврђену 1920. године, која подразумева да су јој као простори под њеном канонском јурисдикцијом потврђене епархије на територијама данашње Србије, Црне Горе, Хрватске, БиХ, Словеније. Све су оне део јединствене Српске православне цркве, чије се границе, попут оних бројних помесних цркава, не поклапају са границама држава, а земља која за себе тврди да је секуларна и да поштује начело одвојености цркве од државе не би требало да у канонском устројству СПЦ, легалном и легитимном, види „елемент иностранства” и да прекраја српску цркву на „цркву Србије”, а од њених епархија уговорима прави државне цркве.
Наравно, мањи су проблем црквени канони, у које ниједна држава не може, нити треба да се меша, колико то што СПЦ окупља српски народ и што сведочи о његовом постојању и тамо где тог народа више скоро да и нема. Заговорници тезе да у томе постоји национална искључивост и нетрпељивост, објављују, попут председника Ђукановића недавно, фотографију сада умировљеног епископа милешевског Филарета с митраљезом. По правилу никада не цитирају изјаву патријарха Павла из тог времена: „Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.”
Положај СПЦ у Србији
Статус Српске православне цркве у Србији није дефинисан посебним уговором, већ Законом о црквама и верским заједницама, усвојеним у априлу 2006. године. Према слову овог закона, СПЦ је једна од седам традиционалних цркава и верских заједница у нашој земљи, то јест оних које имају „вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона”. СПЦ, према члану 11, „има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа”.
Овим законом, између осталог, субјекти верске слободе подељени су на традиционалне цркве и верске заједнице, и конфесионалне заједнице и друге верске организације, и тај члан био је највише оспораван од дела јавности, стручне, невладине, међународне и црквене, као дискриминаторан. Законом је, између осталог, традиционалним црквама и верским заједницама омогућен практично аутоматски упис у Регистар цркава и верских заједница, док „нетрадиционалне” морају да подносе пријаву за регистрацију, што је навођено као један од доказа неравноправности. Поднете су и иницијативе за оцену уставности ове, али и других одредаба закона, али ниједна није одбачена као неуставна.
Случај Северне Македоније
За разлику од осталих некадашњих југословенских република, једино у Северној Македонији Српска православна црква није успела ни да се региструје, а камоли да разматра потписивање уговора са државом. Православној охридској архиепископији (ПОА), чији је поглавар архиепископ Јован (Вранишковски) то није пошло за руком ни после пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру.
Споран је за власти био назив цркве јер је сличан са оним Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, а позивали су се и на то да се може регистровати само једна верска заједница за сваку конфесију. Како су својевремено извештавали медији, одбијајући захтев ПОА, надлежни државни органи образлагали су и „да је удружење-апликант било формирано од иностране цркве или државе, што је неподобно за регистрацију”.
Крајем 2017. године, пресудом Европског суда за људска права у Стразбуру против државе Македоније, констатована је повреда верских права у случају ПОА. Пресуда никада није извршена, а архиепископ Јован у интервјуу за „Политику” 2021. изјавио је да „регистрација у суштинском смислу нас неће направити већом црквом него што јесмо сада. Ипак, то нам је потребно због правне комуникације у држави у којој се налазимо. Немајући правни статус, ми не можемо да поседујемо цркве, не можемо да градимо нове, не може нико да нам поклања имање, не можемо имати чак ни банковни рачун”.
Питање статуса ПОА и њеног положаја после одлуке СПЦ у мају ове године да МПЦ призна пуну аутокефалност, по свему судећи, биће пребачено на црквени терен. Незваничне најаве биле су да ће о овоме разговарати две цркве које би требало да дефинишу какав ће бити положај ПОА у Северној Македонији.
Зашто Европа мрзи православље, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
