Пише: Миодраг Зарковић
Момци су, како је одмах приметио Михаило Меденица, по пијанству били строго подељени. Ови у униформама били су сасвим трезни и присебни, јер ће на крају вечери морати да се врате у касарну. Насупрот томе, њихови другари у цивилној одећи, који су добили пар дана слободно, заплитали су и ногама и језицима - али су им зато руке биле на готовс, као оружје које већ следећег трена може да згроми мету. У сваком покрету тих младих, напетих, немирних руку, било је више претње него у борбеној заклетви америчких маринаца. И када су стављали шаку на груди, не би ли нагласили да говоре из душе па да им зато морамо веровати; и кад су се руковали с нама, обавезно уз стисак барем нешто јачи и нешто дужи од пристојног; и када су се наслањали на наш сто, тобоже не би ли се сагли да нас боље чују а заправо да нам ставе до знања да чак ни тај сто није наш... порука је увек била иста:
Овде нисте добродошли.
То ”овде” није се односило само на локал у којем се сусрет одигравао. Него на цео Доњецк.
Једва су пунолетни, те на њима остаје ако не свет, а оно барем Донбас. Припадају нараштају који убрзано одбацује соцреалистичке будалаштине о ”граду отвореног срца”. И њиховом Доњецку су, исто као и Београду, наметали ту бездушну обавезу да мора да буде диван домаћин свима, па и својим непријатељима. Њихови су родитељи беспоговорно гутали те крилатице и сваког госта, ма колико био недостојан, чекали ”раширених руку”. Али њима то не пада на памет. У госте им углавном долазе ”градови” и ”тачке У”; зато им је гостију преко главе. Не сећају се шта је то нормалан живот, јер кад је овај рат почео још се нису ни бријали, али итекако су жељни тог нормалног живота. И одлично знају да су им га одузели баш ти странци, које су њихови родитељи дворили онако славно и наивно.
Није, дакле, изненађење било то што су нас, скупљене са свих страна света, цело вече гледали испод ока. Него то што су решили да оду и мало даље од погледа. Доњечани, поготово младеж, одавно не мисле ништа лепо о странцима, али се по правилу уздржавају од отвореног показивања нетрпељивости. Ове вечери, авај, за ове младиће то правило није важило. У некој од бучних тура пића којима су се, за столом поред ”нашег”, међусобно чашћавали, баш у нама су препознали свој први ратни задатак.
Погодили бисмо и да нису, али ипак су нам поверили да су питомци доњецке војне академије. Било их је петнаестак и пришли су нам тик уочи затварања ресторана, једног од ретких у Доњецку који ради до десет увече, што је само један сат пре полицијског часа. У то време чак и центар града обавезно утоне у тишину, па је њихова галама била утолико приметнија чак и онима који са њом нису имали никакве везе... некмоли нама, ка којима је директно била уперена.
Нису још били начисто шта ће да раде с нама. Зато су и почели разговор питањима, тобоже занимајући се за то одакле смо и шта радимо у Донбасу. Куповали су време, док не смисле како ће да прекину са ”пристојностима” и започну праву кавгу. Јасно је било да их у том науму не можемо спречити. Било нас је дупло мање, а у просеку смо барем дупло старији. Нити смо па превише повезани: да, колега из Италије је симпатичан, исто као и Португалац, али тешко да би ико од нас осталих ризиковао главу не би ли га одбранио. Лично, штитио бих само Наталију Тимофејевну и поменутог Меденицу; ја сам их и повео у зону ратних дејстава, па на неки начин и одговарам за њихову безбедност. (Наравно, у Београду сам им био прећутао то да себе сматрам одговорним за њихове животе, јер вероватно не би ни пошли; ко нормалан па би?!)
Ситуација се развијала тако да Италијана, Португалца, па и Грка, није ни требало бранити. Јер, чим су сазнали да је међу нама и један Американац, кадети су се устремили на њега. До Меденице, Наталије и мене, који смо седели иза Американца, зато нису ни стигли.
”Откуд ти овде?”, ”Кад си стигао?”, ”Како си стигао?”, ”Ко ти је платио пут?”... Питања су се, на пијаном енглеском, смењивала као на траци. Американац се трудио да одговори на сва. И то се трудио на руском. Иначе га говори течно, а том приликом је, свестан експлозивности ситуације, био и додатно сконцентрисан. Кадети су, међутим, наставили да се обраћају њему на пијаном енглеском. Као да су хтели да нагласе да између њега и њих, ма колико он можда био добронамеран, ипак стоји океан вековних непријатељстава, начичкан америчким злочинима, или покушајима злочина, над Русијом и Русима.
”Разговор” је бивао све мучнији, толико да више нисам могао да издржим и решио сам да га прекинем. Не зато што сам богзнакако храбар, него зато што сам се сетио да ипак поседујем моћ коју, изузев Меденице и Наталије, остале колеге за столом немају. Србин сам.
Нисам то одмах рекао кадетима. Прво сам упао у разговор одговарајући на једно од њихових питања уместо Американца, по којем је, као по правом заробљенику, већ било положено неколико пари кадетских руку, тек да му буде јасно да им се неће измигољити. Кадетски коловођа, постављен на то место ваљда зато што најбоље говори енглески, једва да је и реаговао. Узвратио ми је нешто, али је и даље гледао у свој плен, у Американца.
Одустајању сам, међутим, склон колико и мршављењу. Поново сам му се обратио. Коловођи. Глас ми је био за нијансу виши, што је коловођа одмах схватио као изазов и најзад свој поглед закуцао у мене. Није то безазлен поглед, у неким другим околностима можда би ме онеспокојио, али ту, у коловођином родном граду, знао сам да ми од кадета не прети никаква опасност. Чим сазнају да сам Србин, од могућих тлачитеља постаће ми браћа.
Сазнали су убрзо. Како сам привукао пажњу коловође и осталих кадета, тако сам им ставио до знања да тамо одакле ја долазим, човека пусте да одговори пре него што му поставе следеће питање. Наравно да сам им тиме пребацио, додуше увијено, на понашању према Американцу, али знао сам да ће словенска знатижеља надвладати потребу да ми узврате истом мером. Одмах су ме питати одакле сам, на шта сам им спремно и одговорио.
Американац у први мах није схватио шта се дешава, па се мало и тргао када су све те руке, које су га до тада држале прикованог за столицу, наједном скочиле са њега и полетеле ка мени. Још више се збунио кад је видео да су до мене стигле не као песнице, него као шаке отворене за најтоплији поздрав.
”Ти си Србин?”, задивљено ме је упитао коловођа, праћен својим друговима. На Американца више нико није обраћао пажњу.
Када сам им потврдио, па потом рекао да су то исто и Наталија и Михаило, сва дотадашња напетост нетрагом је нестала. Редом су прилазили да се рукују с нама троје, обавезно уз благи наклон који открива најдубље поштовање. До растанка, који је убрзо уследио, више нису ни гледали остале колеге, већ само Наталију, Михаила и мене.
Чак су нам се, у велеобрту, неколико пута извинили ако су до тада били непријатни.
Имали смо у Донбасу и драматичнијих догодовштина, условљених украјинским гранатирањима града, али ниједан догађај није толико снажно показао наклоност руског народа ка Србима, као овај сусрет са питомцима доњецке војне академије. Јер, нека буде поновљено, реч је о младим људима чије се одрастање и сазревање сасвим поклопило са осмогодишњим ратним разарањима. Која је то школа могла да их учи да су им Срби браћа? Кад су то родитељи имали времена да им причају о најзападнијем православном народу, који Русе доживљава као најближи род? Где су па могли да упознају српске вршњаке и у непосредном додиру увере се у међусобну блискост каква не постоји нигде другде на свету осим код Руса и Срба?
А ипак су, као по заповести, спустили гард и раширили осмехе буквално истог часа кад су чули да смо из Србије.
Понети том пажњом, нас троје те вечери нисмо истраживали одакле у тим младим људима толико снажна свест о узајамном братству. Сасвим је могуће да је она производ овогодишњих вести о томе како су баш Срби први масовно подржали руску специјалну операцију и да је та Србија једина која се није придружила санкцијама Русији. И нека је тако. Српско-руској блискости често и нису потребни дубљи окидачи. Толико смо често на мети истих душмана, па је и разумљиво што братске односе подгревају чак и ”ситнице”. Најважнија је суштина: доњецки кадети, чији вршњаци на Западу немају благу представу да уопште постоји некаква Србија, на пуку спознају да су присутни и Срби одустају од ма какве агресивне намере коју су дотле могли да имају, и намах постају пријатни, љубазни, раздрагани, срдачни...
Такав углед се не да купити, него само стећи. Он је моћ. Не мека, него најтврђа могућа.
И зато сузбијање те моћи представља злочин над злочинима. Удаљавање Срба од Руса је грех за какав нема оправдања. Али, нажалост, има заговорника.
Онај ко је Бранислава Ристивојевића сменио за места декана новосадског Правног факултета, а ту смену образложио његовом сарадњом са руским образовним установама и у крајњем случају руском амбасадом, тај не удара само на Ристивојевића. Тај за циљ има да доњецки кадети исту нетрпељивост коју, оправдано, осећају према Американцима, почну да испољавају и према Србима.
Онај коме не смета то што Оља Зекић пребројава ”руске шпијуне” по емисијама на националним фреквенцијама, не одриче се само независног, боље рећи одговорног новинарства. Та појава је ионако одавно клинички мртва у Србији, ако је икада и постојала у иоле значајнијем обиму. Тај се, још више, одриче доњецких кадета и њихове љубави према Србима.
Онај ко оставља српску јавност збуњену пред падом украјинског теретног авиона, тај жели да нас занавек завади са Русима и Русијом. Ништа му друго није на памети. Зато и јесте намерно недоречен. Било да брани власт са позиција наводних ”патриотских реалиста”, што је нова врста националних штеточина нараслих управо под Александром Вучићем... било да напада власт са позиција оних који су бесни што се Србија већ једном не сврста уз западне нацисте који поново кидишу на руско национално ткиво... тиме што ускраћује одговоре и појашњења, он ради на кидању сваке могуће везе између Руса по којима падају НАТО пројектили у Доњецку, и Срба који на КиМ, у Републици Српској, у Црној Гори, једини излаз из свог незавидног положаја виде управо у победи Русије у рату који бесни на истоку Европе.
П. С. Американац, иначе, уопште није замерио кадетима што су били агресивни према њему. Под један, савршено добро зна да је Донбас гостољубива средина, коју је мука натерала да с подозрењем гледа на намернике. Под два, још више је свестан кључне улоге коју у донбаској несрећи игра његова прекоокеанска отаџбина. Зато је понашање кадета прихватио као неизоставну последицу тога ко је и кога представља. Али је свеједно био срећан због тога што је наше пуко порекло спречило даљи развој догађаја у каквом још нежељенијем правцу. Штавише, после је био, ако допустите, мало и љубоморан на тај неки српски народ који самим својим присуством може да омекша руско срце чак и када је у ратничком заносу. Путовао је планетом уздуж и попреко, али такав однос између две нације каже да нигде није видео.
(Текст је писан искључиво за портал Правда и његово преношење није дозвољено без сагласности редакције)
Предходни текст Миодрага Зарковићапрочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
